Слободан Антонић: Треба ли гласати у колонији - и зашто?

 Уочи прошлогодишњих избора објавио сам текст с горњим насловом. Мој одговор тада је био – треба, јер немамо шта да изгубимо. И после тих избора у парламенту су се нашле две евроскептичке и анти-НАТО посланичке листе – пре тога их је било нула.

„Али, то је све привид отпора, представа за народ“ – чујем већ приговоре дежурних пропагатора негласања из патриотског (или „патриотског“) дела интернета. „Да се изборима може било шта променити у Србији, не би нам их ни дали“.

Они који сматрају да гласање није врста отпора – малог, али ипак некаквог – требало би да нам одмах покажу други, бољи начин. Ако је то, на пример, устанак или револуција, нека уместо на изборе изађу на улицу и баце, рецимо, трули парадајз на зграду у Булевару кнеза Александра Карађорђевића 92. Ако им је пак то много, нека ураде нешто друго. Али, куцкати по тастатури – „фуј избори“ и „пих наивчине“, а после тога ништа друго не предузети, него поново куцкати „ма какви избори“, јалово је и глупо. То само потпомаже останку и јачању квислиншке структуре у Србији.

Једини позитиван изузетак међу заговорницима „патриотског апсентизма“ за кога знам јесте Милан Миленковић. Он је и раније био против изласка на изборе, али човек није седео скрштених руку, већ је узео и направио сопствени интернет радио преко кога данас шири реч отпора. Поштујем. Али Миленковић је изузетак, јер они који клеветају гласање најчешће гледају да учине гадном и сваку другу акцију („фуј интернет радио“, „фуј протестно окупљање“, „фуј петиција“ итд). Тиме показују да су тек пацер-кибицери, због чега њихови савети не ваљају.

Знамо да ће ови избори бити далеко од демократских. Велики медији  потпуно су пристрасни, а режимски таблоиди касапе опозицију. Но, кад год се гласови колико-толико поштено броје, увек има шанси да чак и сатанизована опозиција победи. Ето вам примера бризлаза и трампотреса. Сви главни медији били су против опозиције, а сва истраживања атлантиста показивала су да опозиција губи. Али, људи се нису предали фатализму, изашли су и гласали – и – опозиција је победила.

Не кажем да ће тако бити и 2. априла у Србији, али сваку шансу треба користити. Док сам као дечак пратио фудбал, био је чувен Слободан Сантрач, неугледан играч, али ненадмашен голгетер. Шутирао је на гол из сваке позиције, увек окружен гомилом противника, и тако је дао 1300 голова – највише у историји југословенске лиге. Они који су чекали само сигурну прилику да би упутили лопту у гол, ретко кад су је дочекали, и данас их се више нико не сећа.

Дакле, ако изађемо и гласамо, не очекујући превише и не мислећи да ћемо тим једним гласањем ослободити Србију, за нас ће сваки резултат бити корак напред. Ако буде другог круга – сјајно, ето још једне шансе. Ако пак режим одлучи да не призна пораз и покраде изборе – опет добро, то је прилика за уличне протесте и за делегитимизацију режима. Ако на крају носилац власти и победи у првом кругу, ништа страшно, идемо даље, неки опозициони кандидати направиће нове странке, неки кандидати ће ојачати постојеће, појавиће се нови протестни покрети, следеће године избори су у Београду, а можда и нови парламентарни избори, па ћемо видети хоће ли тада доћи до неке позитивне промене.

„Али, ја нећу да обарам Вучића са другосрбијанцима, поготово не сада када га је примио Путин“, чујем међу патриотским бирачима. Но, Вучић је сасвим преузео другосрбијанску политику – марш ка ЕУ и НАТО нема алтернативу, „проблем“ Косова решавамо „у договору са нашим пријатељима из Брисела, Берлина и Вашингтона“, „треба променити свест овог народа“, итд. Зато део „друге Србије“ подржава Вучића – од Петра Луковића и Николе Самарџића, до Басаре и Бебе Поповића.

Онај пак део друге Србије, који не воли Вучића, сматра да он није искрен у својој другосрбијанској политици и не могу му опростити деведесете и тадашње радикалске корене. Али, то је свађа у породици. Када патриоти гласају против Вучића, они гласају против целокупног компрадорског естаблишмента – и напредњачког, и другосрбијанског, против целокупне квислиншке елите, од економске до културне. Патриоти хоће да демонтирају окупациони апарат у Србији, а први човек режима је шраф у носећој осовини од кога се мора поћи. Ако нам у томе помажу и неки другосрбијанци – супер.

Што се Путина тиче, он јесте примио Вучића, али као још једно признање званичном Београду што је одбио да Москви уведе санкције. Не може се негирати да то јесте и услуга – јер, јасно је шта значи такав пријем шест дана пред изборе. Но, то је услуга којом се молилац обавезује. С великим играчима нема шале, нема данас „Ђе си брате, Краљевићу Марко!“, а сутра „Одакле си незнана делијо?“. Нисам сигуран да они који су навикли да буду комотно са својим обећањима неће пробати да се исто понашају и према онима који имају боље памћење од српских бирача, па и према онима који држе до свог кредибилитета – према људима с којима нема шале.

Но, Путин само ради свој посао, а ми би требало да радимо свој. Онај ко је предао Север Косова Приштини и Бриселу, онај ко је већ три пута оставио Српску на цедилу, онај ко води политику „ЕУ нема алтернативу“ чак и када се ЕУ распада, онај ко с НАТО-ом склапа или ратификује три споразума после којих је учлањење само формалност, онај ко најважније српске ресурсе предаје странцима у руке, онај ко узима од српских плата и пензија да би што више дао „страним инвеститорима“, онај ко Србију гура у Западну Балканију и прави трасу Тирана-Ниш за брже стварање Велике Албаније, онај ко је посекао храст-запис стар 600 година, онај ко је преименовао сто година стару новопазарску Основну школу „Растко Немањић“ у „Халиф Бин Зајед ел Нахјан“, онај коме не ваља наша „свест“, па хоће да од нас направи „протестанте“… – е,  тај и такав политичар заслужује казну.

На изборима се не гласа само за, већ и против. У недељу, 2. априла, тако ћемо да гласамо. Па ћемо да видимо шта даље.

(ФСК)