Slobodan Antonić: Poslednja opomena patriotama

Rezultati ovih izbora opomena su patriotama, jer su patriotski kandidati loše prošli.

Vučić može da bude zadovoljan: pobedio je u prvom krugu, što mu je bio i cilj. Pokrenuo je i napregao celokupnu medijsku i stranačku mašineriju. Medijska mašinerija je ocrnjivala opozicione kandidate, a birače zastrašivala haosom koji će, navodno, nastupiti ukoliko opozicija pobedi. Stranačka mašinerija funkcionisala je tako da su aktivisti sa spiskovima u rukama išli po javnim preduzećima i ustanovama, kao i po kućama, postavljajući pitanje: „Da li Vi, gospodine Petroviću, podržavate borbu premijera Aleksandra Vučića protiv korupcije i za naše bolje sutra? Pretpostavljam – da, pošto ste zaposleni tu-i-tu, jel` tako? Mogu li da Vas onda upišem kao siguran glas na predsedničkim izborima? A ostale članove Vaše porodice? Hvala!“ (jedan od primera nastupa aktivista SNS-a „od vrata do vrata“ može se videti ovde).

Ne sećam se da je u medijima vođena neravnopravnija kampanja protiv opozicije kao sada. U drugoj nedelji kampanje Vučić je imao 32 puta više vremena na Pinku od, recimo, Jeremića, pri čemu je Vučić uvek prikazivan pozitivno, dok je Jeremić u 67% „njegovog“ vremena na Pinku zapravo ocrnjivan. Nikada sve dnevne novine u Srbiji nisu izašle obmotane reklamom za jednog predsedničkog kandidata. Ne sećam se ni da je izborna tišina tako grubo narušavana kao ovoga puta (vidi ovde).

Ipak, Vučić je dobio manje glasova nego stranke koje su ga podržale na izborima 2016. godine – 2,0 miliona (prema 2,3) i 55% (prema 60%). Dobio je manje glasova i od kandidata koji je svojevremeno jedini pobeđivao u prvom krugu u Srbiji (Slobodan Milošević; 1990: 3,3 miliona; 1992: 2,5 miliona).

No Vučić je postigao politički uspeh – on je, posle Miloševića, prvi ko je pobedio već u prvom krugu predsedničkih izbora u Srbiji. Tome je trebalo 25 godina, i verovatno će proći još 25 godina pre nego što neko treći postigne takav uspeh.

Politički uspeh postigao je i Saša Janković. On je uspeo da mobiliše i objedini građanističke snage i da sa 16% glasova zauzme ubedljivo drugo mesto od „ozbiljnih“ predsedničkih kandidata. U odnosu na pobednika, njegova pozicija je slična onoj koju je 1990. godine imao Vuk Drašković (16,4%) prema Miloševiću – daleko od „šampiona“, ali prvi od izazivača. Iako su i Jankovića napadali režimski tabloidi i televizije, on je, ipak, bio manje „čerečen“ nego prvenstveno Jeremić, uglavnom zbog zaštite atlantističkih struktura, čiji i jeste bio glavni kandidat.

Janković je u ovoj kampanji, kao što je i očekivano, zastupao tipičnu drugosrbijansku (kompradorsku, kvislinšku) ideologiju: tvrdio je da su u Srebrenici Srbi izvršili genocid (videti ovde; cela emisija ovde), da je Kosovo izgubljeno (videti ovde), da je general Lazarević zločinac (videti ovde), a da bi Srbija iz državnog razloga (Raison d’État) mogla da uđe u NATO (videti ovde).

Tako je „projekat Janković“ uspešno realizovan. Janković je proizveden u glavnog protivkandidata Vučiću, za naredni period. Građanističke snage su se, preko njega, konsolidovale i bojim se da to može biti tačka oslonca za moguće vaskrsnuće DS-a, LDP-a, ili pak neke slične, suštinski autokolonijalne  stranke.

Ljubiša Preletačević je, sa dobijenih 9%, pokazao šta mlađi svet misli o političkoj klasi u Srbiji. Na njega je opozicija računala kao na „zeca“ koji će izvesti apstinente na glasanje. No on je zapravo najviše glasova uzeo njima, tj. iz opozicionog basena. Belog su režimski mediji suviše kasno uočili kao opasnost (jer je srazmerno dockan u istraživanjima izbio na treće mesto), pa je tek donekle podvrgnut paljbi režimskih tabloida.

Preletačević je tako dobio naslovnu stranu: „Beli: gejevima dati decu“  (nadnaslov: „Ovo nam je kandidat za predsednika?!“), zatim kolumnu glodura Informera („slabotalentovani klovn iz Mladenovca koji po uputstvima iz CIA udžbenika pokušava da od Srbije napravi cirkus“), kolumnu glodura Standarda („Beli je tu da bi odgovorio na pitanje šta može kompletan idiot u Srbiji“), kolumnu na Vidovdanu („Glavni cilj je da se podrije legitimitet izbornog procesa, čime on postaje teren pogodan za mešetarenje stranog faktora“), i napade na patriotskim sajtovima („Za predsedničku kandidaturu Beli iskeširao 250.000 evra! Odakle studentu toliki novac?“) itd. Ipak, to mu nije značajnije pokvarilo rejting kod mlađe publike koja prvenstveno obitava na društvenim mrežama.

Vuk Jeremić bio je glavna meta napada režimskih glasila. Pretpostavljam da je tako bilo zbog njegove ambicije da širokom kampanjom, koja cilja na veliki obuhvat glasača, pokuša da sakupi glasove kako umerenih „patriota“, tako i kod umerenih „građanista“. I prvi rezultati istraživanja javnog mnjenja govorili su da on ima najveće šanse od svih opozicionih kandidata, budući da je njegov zahvat jednako širok kao i Vučićev. No, kako nije bio kandidat atlantističkih struktura (to je ipak bio Saša Janković), već više „samostalni jahač“ („pustolov“) na njega je bio otvoren slobodan lov po Vučićevim tabloidima. Evo nekih naslova iz „Informera“ u vezi s Jeremićem, tek kao ilustracija tog besprizornosti tog „lova“:

„Opasno, NATO Vuk skovao pakleni plan: Treba nam 100 razbijenih glava i vlast je naša!“ (podnaslov: „Dosovski NATO predsednički kandidat Vuk Jeremić najozbiljnije se sprema da odmah posle izbora 2. aprila izazove krvave ulične sukobe na ulicama Beograda i drugih većih gradova u Srbiji“). „Opasne psihopate: Jeremića podržao Brkićev Tabloid!“;  „Strašan skandal! Jeremić optužio Srbiju za genocid u Srebrenici!“ (iz teksta se, međutim, vidi da o „genocidu“ nije govorio Jeremić, već čovek iz njegove okoline). „Jovanov (SNS) bez dlake na jeziku: Oko Jeremića spoj najvećih kriminalaca, bitangi i siledžija!“; „Milenko Jovanov SNS: Jeremić i njegova lopovska družina doveli zemlju na korak od bankrota!“; „Otkrivena mračna tajna Vuka Jeremića: Laže da je bio savetnik, Đinđić ga zbog špijunaže izbacio iz Vlade!“ (osnov za ovu tvrdnju zapravo je izjava Gorana Vesića!). „Kozarev (SNS): Laži Vuka Jeremića nemaju granicu!“; „Kakav lažov, strašan lažov! Vuk Jeremić izgovorio dve strašne laži za samo 10 sekundi!“ (rekao je da je kancelarka Nemačke Angela Merkel, prilikom susreta sa Vučićem, izjavila da Srbija ima rast od 1,16 posto; Vučić je, međutim, tom prilikom tvrdio da je rast 2,80 posto; ostaje nejasno ko „laže“?); „Ko je zaista NATO Vuk? Evo koliko nas je tačno koštao Jeremićev `patriotizam`!“ (u članku se iznosi koliko je novca potrošio Jeremić kao ministar inostranih poslova). „Sumnjiv milionski keš NATO kandidata! Vuk ženi na privatni račun u Americi uplatio 650.000 dolara!“ (reč je o sumi koju je Jeremić 2013‒2017. uplatio sa računa svoje privatne firme, na strani račun supruge, radi njenog lečenja u SAD). „Lažne suze Nataše Jeremić! Pred novinarima cmizdrila, odmah potom nasmejana pravila selfije!“; „Da Srbija ne zaboravi Jeremićev fašizam: Ovo je puna istina o skandaloznom pritisku na medije NATO Vuka!“ itd.

Jeremić je prošao „toplog zeca“ i na mnogim patriotskim sajtovima. Oni su, rekao bih naivno, prihvatili naprednjačku propagandnu fantazmagoriju o atlantističkom „projektu Jeremić“. U izjavama o Kosovu ili NATO-u, tokom kampanje, Jeremiću zapravo nije imalo, sa patriotskog stanovišta, mnogo šta da se prigovori – bio je čvrsto za Kosovo u Srbiji i protiv ulaska u NATO. Zbog toga je, međutum, bio meta napada i građanističkih „opozicionara“. Recimo, NATO/EU-humorista Zoran Kesić uporno ga je ismevao kao „novog Šešelja“ (vidi, recimo, ovde, 30:33‒32:34), a Teofil Pančić pisao je filipike protiv njega.

Napadan jednako i od ostrašćenih „građanista“ i od naivnih (i/ili prorežimskih) „patriota“, Jeremić je na kraju završio četvrti, sa manje od 6% glasova. Građanisti su, na koncu, uspeli u svom naumu da njihov kandidat postane alternativa Vučiću. Patriotama, sa druge strane, niko nije bio dovoljno dobar, svima su tražili dlaku u jajetu. Zato su svi patriotski obojeni  kandidati („negrađanisti“), završili iza Ljubiše Preletačevića: Jeremić 5,3%, Šešelj 4,4%, Obradović 2,3%,  Stamatović 1,3%, Popović 1,1% (prema nepotpunim rezultatima).

To ukupno čini nekih 15% glasova, što je približno Jankovićevom rezultatu. Ali patriotski glasovi opet su podeljeni, a građanistički su uglavnom usredsređeni kod Jankovića, što je njega, da ponovim, uspešno uzdiglo u prvu alternativu režimu. Patriotske strukture sada sve više liče na sekte, koje čuvaju „čistoću“ svoje doktrine, ali ubrzano opadaju i suše se. 

Tako su se ovi izbori pokazali kao ozbiljan indikator slabosti patriotskih snaga. Moglo bi se reći da su one, udruženim delovanjem režima i atlantističkih snaga, podeljene, posvađane i demoralisane.

No, put uvek počinje prvim korakom. Pošto se na ovim izborima valjda dotaklo dno, sledi nužno pregrupisavanje i oporavak. Nadam se da će za to biti više snage i pameti, nego što ih je bilo na ovim izborima.

(FSK)