Слободан Антонић: Последња опомена патриотама

Резултати ових избора опомена су патриотама, јер су патриотски кандидати лоше прошли.

Вучић може да буде задовољан: победио је у првом кругу, што му је био и циљ. Покренуо је и напрегао целокупну медијску и страначку машинерију. Медијска машинерија је оцрњивала опозиционе кандидате, а бираче застрашивала хаосом који ће, наводно, наступити уколико опозиција победи. Страначка машинерија функционисала је тако да су активисти са списковима у рукама ишли по јавним предузећима и установама, као и по кућама, постављајући питање: „Да ли Ви, господине Петровићу, подржавате борбу премијера Александра Вучића против корупције и за наше боље сутра? Претпостављам – да, пошто сте запослени ту-и-ту, јел` тако? Могу ли да Вас онда упишем као сигуран глас на председничким изборима? А остале чланове Ваше породице? Хвала!“ (један од примера наступа активиста СНС-а „од врата до врата“ може се видети овде).

Не сећам се да је у медијима вођена неравноправнија кампања против опозиције као сада. У другој недељи кампање Вучић је имао 32 пута више времена на Пинку од, рецимо, Јеремића, при чему је Вучић увек приказиван позитивно, док је Јеремић у 67% „његовог“ времена на Пинку заправо оцрњиван. Никада све дневне новине у Србији нису изашле обмотане рекламом за једног председничког кандидата. Не сећам се ни да је изборна тишина тако грубо нарушавана као овога пута (види овде).

Ипак, Вучић је добио мање гласова него странке које су га подржале на изборима 2016. године – 2,0 милиона (према 2,3) и 55% (према 60%). Добио је мање гласова и од кандидата који је својевремено једини побеђивао у првом кругу у Србији (Слободан Милошевић; 1990: 3,3 милиона; 1992: 2,5 милиона).

Но Вучић је постигао политички успех – он је, после Милошевића, први ко је победио већ у првом кругу председничких избора у Србији. Томе је требало 25 година, и вероватно ће проћи још 25 година пре него што неко трећи постигне такав успех.

Политички успех постигао је и Саша Јанковић. Он је успео да мобилише и обједини грађанистичке снаге и да са 16% гласова заузме убедљиво друго место од „озбиљних“ председничких кандидата. У односу на победника, његова позиција је слична оној коју је 1990. године имао Вук Драшковић (16,4%) према Милошевићу – далеко од „шампиона“, али први од изазивача. Иако су и Јанковића нападали режимски таблоиди и телевизије, он је, ипак, био мање „черечен“ него првенствено Јеремић, углавном због заштите атлантистичких структура, чији и јесте био главни кандидат.

Јанковић је у овој кампањи, као што је и очекивано, заступао типичну другосрбијанску (компрадорску, квислиншку) идеологију: тврдио је да су у Сребреници Срби извршили геноцид (видети овде; цела емисија овде), да је Косово изгубљено (видети овде), да је генерал Лазаревић злочинац (видети овде), а да би Србија из државног разлога (Raison d’État) могла да уђе у НАТО (видети овде).

Тако је „пројекат Јанковић“ успешно реализован. Јанковић је произведен у главног противкандидата Вучићу, за наредни период. Грађанистичке снаге су се, преко њега, консолидовале и бојим се да то може бити тачка ослонца за могуће васкрснуће ДС-а, ЛДП-а, или пак неке сличне, суштински аутоколонијалне  странке.

Љубиша Прелетачевић је, са добијених 9%, показао шта млађи свет мисли о политичкој класи у Србији. На њега је опозиција рачунала као на „зеца“ који ће извести апстиненте на гласање. Но он је заправо највише гласова узео њима, тј. из опозиционог басена. Белог су режимски медији сувише касно уочили као опасност (јер је сразмерно доцкан у истраживањима избио на треће место), па је тек донекле подвргнут паљби режимских таблоида.

Прелетачевић је тако добио насловну страну: „Бели: гејевима дати децу“  (наднаслов: „Ово нам је кандидат за председника?!“), затим колумну глодура Информера („слаботалентовани кловн из Младеновца који по упутствима из ЦИА уџбеника покушава да од Србије направи циркус“), колумну глодура Стандарда („Бели је ту да би одговорио на питање шта може комплетан идиот у Србији“), колумну на Видовдану („Главни циљ је да се подрије легитимитет изборног процеса, чиме он постаје терен погодан за мешетарење страног фактора“), и нападе на патриотским сајтовима („За председничку кандидатуру Бели искеширао 250.000 евра! Одакле студенту толики новац?“) итд. Ипак, то му није значајније покварило рејтинг код млађе публике која првенствено обитава на друштвеним мрежама.

Вук Јеремић био је главна мета напада режимских гласила. Претпостављам да је тако било због његове амбиције да широком кампањом, која циља на велики обухват гласача, покуша да сакупи гласове како умерених „патриота“, тако и код умерених „грађаниста“. И први резултати истраживања јавног мњења говорили су да он има највеће шансе од свих опозиционих кандидата, будући да је његов захват једнако широк као и Вучићев. Но, како није био кандидат атлантистичких структура (то је ипак био Саша Јанковић), већ више „самостални јахач“ („пустолов“) на њега је био отворен слободан лов по Вучићевим таблоидима. Ево неких наслова из „Информера“ у вези с Јеремићем, тек као илустрација тог беспризорности тог „лова“:

„Опасно, НАТО Вук сковао паклени план: Треба нам 100 разбијених глава и власт је наша!“ (поднаслов: „Досовски НАТО председнички кандидат Вук Јеремић најозбиљније се спрема да одмах после избора 2. априла изазове крваве уличне сукобе на улицама Београда и других већих градова у Србији“). „Опасне психопате: Јеремића подржао Бркићев Таблоид!“;  „Страшан скандал! Јеремић оптужио Србију за геноцид у Сребреници!“ (из текста се, међутим, види да о „геноциду“ није говорио Јеремић, већ човек из његове околине). „Јованов (СНС) без длаке на језику: Око Јеремића спој највећих криминалаца, битанги и силеџија!“; „Миленко Јованов СНС: Јеремић и његова лоповска дружина довели земљу на корак од банкрота!“; „Откривена мрачна тајна Вука Јеремића: Лаже да је био саветник, Ђинђић га због шпијунаже избацио из Владе!“ (основ за ову тврдњу заправо је изјава Горана Весића!). „Kозарев (СНС): Лажи Вука Јеремића немају границу!“; „Какав лажов, страшан лажов! Вук Јеремић изговорио две страшне лажи за само 10 секунди!“ (рекао је да је канцеларка Немачке Ангела Меркел, приликом сусрета са Вучићем, изјавила да Србија има раст од 1,16 посто; Вучић је, међутим, том приликом тврдио да је раст 2,80 посто; остаје нејасно ко „лаже“?); „Kо је заиста НАТО Вук? Ево колико нас је тачно коштао Јеремићев `патриотизам`!“ (у чланку се износи колико је новца потрошио Јеремић као министар иностраних послова). „Сумњив милионски кеш НАТО кандидата! Вук жени на приватни рачун у Америци уплатио 650.000 долара!“ (реч је о суми коју је Јеремић 2013‒2017. уплатио са рачуна своје приватне фирме, на страни рачун супруге, ради њеног лечења у САД). „Лажне сузе Наташе Јеремић! Пред новинарима цмиздрила, одмах потом насмејана правила селфије!“; „Да Србија не заборави Јеремићев фашизам: Ово је пуна истина о скандалозном притиску на медије НАТО Вука!“ итд.

Јеремић је прошао „топлог зеца“ и на многим патриотским сајтовима. Они су, рекао бих наивно, прихватили напредњачку пропагандну фантазмагорију о атлантистичком „пројекту Јеремић“. У изјавама о Косову или НАТО-у, током кампање, Јеремићу заправо није имало, са патриотског становишта, много шта да се приговори – био је чврсто за Косово у Србији и против уласка у НАТО. Због тога је, међутум, био мета напада и грађанистичких „опозиционара“. Рецимо, НАТО/ЕУ-хумориста Зоран Кесић упорно га је исмевао као „новог Шешеља“ (види, рецимо, овде, 30:33‒32:34), а Теофил Панчић писао је филипике против њега.

Нападан једнако и од острашћених „грађаниста“ и од наивних (и/или прорежимских) „патриота“, Јеремић је на крају завршио четврти, са мање од 6% гласова. Грађанисти су, на концу, успели у свом науму да њихов кандидат постане алтернатива Вучићу. Патриотама, са друге стране, нико није био довољно добар, свима су тражили длаку у јајету. Зато су сви патриотски обојени  кандидати („неграђанисти“), завршили иза Љубише Прелетачевића: Јеремић 5,3%, Шешељ 4,4%, Обрадовић 2,3%,  Стаматовић 1,3%, Поповић 1,1% (према непотпуним резултатима).

То укупно чини неких 15% гласова, што је приближно Јанковићевом резултату. Али патриотски гласови опет су подељени, а грађанистички су углавном усредсређени код Јанковића, што је њега, да поновим, успешно уздигло у прву алтернативу режиму. Патриотске структуре сада све више личе на секте, које чувају „чистоћу“ своје доктрине, али убрзано опадају и суше се. 

Тако су се ови избори показали као озбиљан индикатор слабости патриотских снага. Могло би се рећи да су оне, удруженим деловањем режима и атлантистичких снага, подељене, посвађане и деморалисане.

Но, пут увек почиње првим кораком. Пошто се на овим изборима ваљда дотакло дно, следи нужно прегруписавање и опоравак. Надам се да ће за то бити више снаге и памети, него што их је било на овим изборима.

(ФСК)