Славој Жижек за „Данас“ о протестима у Србији: Што више Вучић пада у панику, то више очајнички позива студенте на дијалог

Нешто важно се дешава у Кини, огромна тенденција међу младима која ставља власт у панику: дух пасивне резигнације који је створен новим буззwорд-ом (трендовски појам) – баи лан (нека труне), пише словеначки филозоф Славој Жижек у ауторском тексту за Данас.

Настало из економског разочарења и отпора према дуготрајним културним нормама, Баи лан заговара минималистички приступ раду: радити само минимално потребне сате, и приоритетизовати личну добробит испред напредовања у каријери. Иста тенденција се означава и као Танг пинг (лежање равно), сленг неологизам који значи одлучити се да „лежимо равно и издржимо ударце“ кроз ниску жељу, индиферентнији став према животу. Оба термина сигнализују лично одбацивање друштвених притисака за прекомерним радом и постигнућима, одбацујући социјалну ангажованост као „трку пацова“ са све мањим повратима.

Ова тенденција није ограничена само на младу генерацију – узмите у обзир још један феномен: у јулу 2024. године, медији су известили о растућем броју кинеских радника који мењају канцеларијске послове који изазивају висок притисак за флексибилне радне позиције. Ли, 27, из Вухана рекао је: „Волим да чистим. Како се животни стандарди побољшавају (у целој земљи), потражња за услугама чишћења такође расте, уз све веће тржиште. Промена коју то доноси је да ми глава више не осећа вртоглавицу. Осећам мањи ментални притисак. И сваки дан сам пун енергије.“

Такав став представља се као аполитичан: одбија и насилни отпор према институцијама власти и дијалог са онима на власти. Постоје ли друге опције? Масовни протести у Србији су још важнији од баи лан у Кини: јединствени су јер нуде трећу опцију. Они су управо супротно од баи лан – признају да је нешто труло у држави Србији, али им је стало до тога, нису спремни да само пусте да труне. Шта то раде што их чини јединственим?

Протести су почели у новембру 2024. године у Новом Саду након урушавања надстрешнице железничке станице у том граду, што је оставило 15 људи мртвих и двоје тешко повређених. Сада су се проширили на 200 градова и места у Србији и још увек трају. Иако их воде студенти универзитета који траже одговорност за урушавање надстрешнице, стотине хиљада људи учествују у многим протестима – ово је највећи студентски покрет у Европи од 1968. године.

Очигледно, урушавање надстрешнице је било нека врста вулканске експлозије: тренутак када је незадовољство које је све више расло у Србији коначно експлодирало. Демонстранти су забринути не само због корупције и екологије (као што је план владе да активира велике литијумске мине), већ и због начина на који председник Србије Вучић и његова влада третирају становништво.

Оно што влада представља као брзу модернизацију и укључивање у глобално тржиште, покрива густу мрежу корупције, распродају националних ресурса страним инвеститорима под сумњивим условима, постепено елиминисање опозиционих медија, па све до сумњивих смртних случајева видљивих противника режима (често маскираних као саобраћајни удеси) – све ово се дешава на дрзак начин који приказује очигледну игноранцију владе према основној пристојности. Ситуација је сада много гора него у најгорим годинама Милошевићевог режима. Али, опет, шта то чини ове протесте јединственим?

Демонстранти понављају изнова и изнова: „Немамо политичке захтеве и држимо дистанцу од опозиционих странака. Једноставно тражимо да српске институције раде у интересу грађана.“ Формулисали су само неколико захтева на којима безусловно инсистирају: објављивање комплетне документације о реновирању железничке станице у Новом Саду, приступ свим документима како би се осигурало да влада не скрива ништа од јавности; обустава оптужби против оних који су ухапшени током првог протеста против владе у новембру; подношење кривичних пријава против оних који су напали студенте током протеста у Београду (неки људи, који су касније откривени као чланови владајуће странке, физички су напали демонстранте). Укратко, желе да прекину зачарани круг државе која је тачка таоца владајуће странке која контролише све институције.

Вучићева реакција није само насиље у многим различитим облицима, већ и верзија онога што се у боксу назива цлинцхинг (загрљај): цлинцхинг је техника у којој један боксер притисне противника и обавије му руке око тела како би му онемогућио слободно ударање. Што више Вучић пада у панику, то више очајнички позива демонстранте на дијалог, на преговоре (као што то раде у цивилизованим земљама, он воли да нагласи). Међутим, демонстранти одбијају сваки дијалог, они само инсистирају на својим захтевима.

Протести обично зависе од бар претње насиљем, док истовремено изражавају спремност за стварни отворени дијалог у којем ће их владајући режим озбиљно схватити. Овде је ситуација супротна: нема претње насиљем, али постоји јасно одбијање дијалога. Ово инсистирање на захтевима изазива збуњеност у својој једноставности, рађајући теорије завере: ко стоји иза свега? Чињеница да ниједна водећа личност не излази на протестима доприноси (лажној појави) збуњености. (Разлог за ово је и то што би свака водећа личност могла бити мета противмера режима.)

Протести у Србији су, дакле, у неком смислу ипак слични баи лан у Кини: стандардни политички ангажман, укључујући дисидентство, је одсутан. Наравно, у неком тренутку организована политика мораће да уђе у игру, али „аполитичан“ став демонстраната има за циљ да осигура да нова политика неће бити само верзија старе игре – сто мора бити очишћен за аутентичан закон и ред. Због тога би требало безусловно подржати протесте: они доказују да у одређеним ситуацијама једноставан позив на закон и ред може бити субверзивнији од анархичног насиља.

Демонстранти желе закон и ред без сета неписаних правила која то окрећу ка корупцији и ауторитарној власти. Демонстранти су, дакле, далеко од старе анархичне Левице која је доминирала студентским протестима 1968. године. Након што су српски студенти блокирали мост преко реке Дунав у Новом Саду на 24 сата, одлучили су да продуже протест за још три сата док су чистили подручје на којем су одржавали свој скуп. Може ли се уопште замислити да су студенти у Паризу, након што су бацали каменице на полицију, чистили улице у Квартиру Латину пуне (њиховог) крша?

Међутим, без обзира на то шта су намере демонстраната, њихов протест је дубоко политичан – па да ли су они у неком смислу хипокритични? Не, управо зато што су политични на много радикалнији начин: они не желе да играју политику унутар постојећег простора (углавном неписаних) правила, они желе да промене основни начин на који функционишу државни институти у Србији.

Прави хипокритни агент у овој афери седи у Бриселу, то је Европска унија која не врши притисак на Вучића због страха да ће се окренути Русији. Док је председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен изразила подршку “грузијском народу који се бори за демократију“, она је остала запањујуће тиха у вези са устанком у Србији – земљи која је званично кандидат за чланство у ЕУ од 2012. године.

ЕУ је до сада допуштала Александру Вучићу да иде својим путем јер је, како су неки коментатори приметили, обећао стабилност и литијум. Овај недостатак критике од стране ЕУ, чак и у случају масовних изборних превара, више пута је оставио српско цивилно друштво на хладном. Зато протести у Србији нису још једна “обојена револуција”, нису још један покрет “придружи се демократском Западу”, и нема ЕУ застава које носе протестанти… Укратко, након рата у Гази, ЕУ је достигла још један етичко-политички пад.

(Данас)