Славни фудбалски тренер Радомир Антић сахрањен у Ужицу

Урна са посмртним остацима Радомира Антића, славног фудбалског тренера, након петнаест месеци од његове смрти, положена је данас у гробницу његове породице на гробљу Доварје у Ужицу.

Антић је преминуо 6. априла прошле године у Мадриду, а његови земни остаци су кремирани два дана касније. Због погоршања епидемијске ситуације, нису могли да буду сахрањени у Ужицу. Урну са његовим остацима је, пре неколико дана, донео у Србију његов син Душан.

Антићева жеља је била да буде сахрањен у Ужицу, у коме је са породицом живео од своје шесте године и започео фудбалску каријеру у ФК Собода.

Сахрани су присуствовали његова супруга Вера, кћерка Ана, син Душан, унуци Радомир, Марко, Ивана и Петра, бројни пријатељи и многи грађани. Међу њима су били фудбалске и спортске легенде Србије – Дејан Станковић, Немања Видић, Владимир Петровић Пижон, Бошко Ђуровски, Ненад Милијаш, Мирослав Радошевић, Зоран Његуш, Горан Пандуровић, Никола Лончар, Владе Дивац, Милан Лане Јовановић, Гордан Петрић, Бата Мирковић, Милун и Микица Веснић и други.

Од светске фудбалске и тренерске легенде и великог човека, кога су Ужичани звали Антара, а свет му се обраћао са Мистер, опростили су се његова унука Ивана и некадашњи председник управе ФК Слобода и бивши директор Ваљаонице бакра Севојно  Драган Суботић.

„За неке је он био господин Антић, за неке Антара, за друге Радомир. За нас, његове унуке, био је само деда, који је прерано отишао и нисмо могли да ти вратимо сву љубав којом си нас даривао“, казала је његова унука Ивана.

„Били смо опчињени његовим талентом, како је играо, како је, касније, као тренер, водио тренинге. Он је човек који је вратио веру народа у српски фудбал, у култ репрезентације, оне за коју се гине, уместо да се чувају ноге и калкулишу нови уговори. Сменили су га моћници да их не угрози. Био је превише вољен и популаран. Како и да не буде, једини тренер у историји све три фудбалске величине Шпаније – Реала, Барселоне, Атлетика Мадрид“, навео је Драган Суботић.

Вече пре сахране, у Народном позоришту Ужице, уз звуке песме „Док тихо Ђетиња шуми“, коју је посебно волео и приказивањем филма о њему, Град  Ужице и ФК Слобода су органозивали комеморативни скуп посвећен Антићу.

Вукадин Симовић, Антићев пријатељ и директор Ужичке Гимназије, поручио је да је у Антићу било места „за све људе, јер је изнад свега био и остао човек, који је пленио осмехом и племенитошћу“.

„Био је и остао господин, боем, један од најбољих репрезената овог града. Увек спреман да пружи руку свакоме, остао је веран вредностима на којима је одрастао, на којима је градио свој живот“, казао је Бранислав Митровић, председник Скупштине Града Ужица.

Немања Нешић, потпредседник ФК Слобода, истакао је да је за Антићевим столом у Градској кафани у Ужицу „увек било много људи и да је с пажњом слушао сељаке из Гостинице или Рибашевине о томе какву  тактику наша репрезентација треба да има у Јужној Африци“.

„Чињеница да је Антић одабрао Ужице за свој вечни дом, а не Мадрид или Алеју великана у Беграду, довољна је да градски стадион у Ужицу понесе његово име“, поручио је Нешић.

Председник ФК Партизан Милорад Вучелић, присетио се Антића као човека посвећеног својој продици, а потом истакао да је „репрезентацију Србије подигао на пиједестал на коме никада пре није била“.

„Захваљујући свом катактеру, остварио је невиђени успех који никада ниједан тренер у нашој историји није остварио“, казао је Вучелић и навео да је Антић био „велики партизановац и један од ретких међу њима који о Партизану није изрекао ниједну лошу реч“.

(Данас)