Сајмон Џенкинс: Медијска регулатива

Шта би требало да се уради са нама, новинарима?  Разбеснели смо краљевску породицу Дијаниним сликама и снимцима њених телефонских разговора.  Разбеснели смо чланове парламента у вези са њиховим декларацијама о трошковима. Сада смо (неки од нас) повредили добар укус јавности прислушкивањем телефона. У свим овим случајевима приватност је нарушена и закон донекле прекршен. Сваки је довео до позива да се ојача регулација, предузму мере против упада и заштити приватност. Око провала у телефонске везе, повика је постала  огромна: обуздати штампу, казнити преступнике, регистровати (и избацити са новинарске листе) те новинаре.

Дубоко сам скептичан. Гледао сам деценијама како се припремају, и пропадају закони о приватности. Показало се да је немогуће, док Интернет чини скоро сву телекомуникацију порозном, дефинисати одбрану "јавног интереса" која дозвољава неке упаде  у приватност, али  не и друге. Тачније речено, најозбиљнији изазови државној и корпоративној моћи дошли су баш од новинара који су пркосили закону - од случајева талидомида[1] и "Ловца на шпијуне" (Spycatcher)[2], па до крађе података која је открила трошкове чланова парламента. Као и у већини случајева  слободе говора, слободна штампа мора да ужива одређени степен правне толеранције.

То не би требало да новинаре ослобађа одговорности. Садашња Медијска комисија за жалбе је постављена да поступа по жалбама јавности против новина. За разлику од ранијег Савета за штампу, она не даје коментаре или суд о томе шта новинари раде, било у појединачним случајевима или у целини. И није се огласила поводом прислушкивања телефона.

Потребно је неко ново тело, али не са строгим правним овлашћењима него – као и за лекаре и адвокате, са високим личностима из, али и изван професије, да дефинише шта јесте, а шта није етичко понашање.

Такво тело не би требало никога да спречи да пише. Али, јавно прозивајући уреднике и њихове новинаре, треба да их именује и осрамоти. Чинило би нешто да ублажи бес јавности, а тако је боље, него да – као што је то случај данас – сви новинари не маре шта неки од њих чине.

Превод: Василије Клефтакис

(Гардијан)