Роберт Зелик: Европа мора да се припреми за ванредну ситуацију

Лето 2012. злокобно подсећа на 2008. годину. Тржишта показују нервозу и страховања око вредности кључних улога. Овога пута, државни дугови у еврозони су заменили кредите на тржишту некретнина као ризичне инвестиције. Банке су под притиском. Улагачи још нису почели да масовне беже, односно да се повлаче, али почињу да се “загрејавају”, односно припремају се за ту опцију. Европска централна банка, налик америчким Федералним резервама 2008. године, настоји да смири тржишта нудећи дарежљиво средства за обезбеђивање ликвидности, међутим, опада квалитет јемстава, односно гаранција за зајмове.

Не може се предвидети исход избора у Грчкој, нити да ли ће нова влада пре бити склона да упорним инсистирањем на својим условима добије додатне међународне повластице, него што ће тежити напуштању еврозоне.

Партнери у еврозони су фрустирани, мада изгледа да су и даље спремни да понуде значају помоћ како би избегли кризу изазвану напуштањем заједничке валуте од стране Грчке – под условом да се Атина јавно обавеже да ће спровести неопходан програм реформи.

Уколико Грчка напусти евро зону немогуће је предвидети како ће се даље ширити криза, исто као што је крах “Лиман брадерса” (Лехман Бротхерс) имао несагледиве последице. Одлазак Грчке би био удар на поверење инвеститора у друге земље еврозоне. Лидери еврозоне треба да буду спремни. Када се то деси неће бити времена за сазивање самита министара финансија на коме би се расправљало о изгледима и политици постепених реформи. На успаниченим тржиштима инвеститори беже ка безбеднијим инвестицијама и притом шире пожар.

Неки сматрају да Европска централна банка може да спречи кризу у случају њеног избијања. Међутим, разлике међу члановима у њеним управљачким структурама изазивају сумњу у њену способност да реагује брзо, свеобухватноио и снажно.

Штавише, државе које подупиру Европску централну банку, морале би да јој обезбеде додатна средства за финансирање банака са слабим гаранцијама, или које су на ивици солвентности. Лидери еврозоне треба да буду спремни – психолошки и кроз Европски стабилизационаи механизам (ЕСМ) – да рекапитализују банке.

Чак иако Европска централна банка упумпа огромна средства, то можда неће бити довољно. Када питам стручњаке из земаља у развоју, који имају искуства са паником на финансијским тржиштима, шта они предлажу да се уради – њихов одговор је истоветан: владе морају да гарантују депозите банака и вероватно друге облике капитала. Мало је вероватно да су довољне гаранције појединих држава, чланица еврозоне и зато је нужно да Европска централна банка то додатно јамчи. Међутим, прилично је нејасно да ли су лидери еврозоне спремни на овај корак.

Након колапса Лиман брадерса, неликвидност је почела да гуши и корпоративни сектор. Велике компаније су почеле да страхују да неће моћи да добију кредите од банака или да пролонгирају исплату већ узетих. Претила су банкротства.

Банке у еврозони су биле три године под притиском да врате дугове, оснаже капиталну базу и смање ризик.

Не верујем да њиховим руководиоцима као прва идеја пада на памет да навелико дају кредите пословном сектору.

Међутим, ако нас затекне вест о банкроту неке велике фирме из реалног сектора – и повериоци и штедише могу да повуку свој капитал, исто као и у случају банкротства банака.

Када се финансијска тржишта узнемире и узбуркају, удар се осети на два до три нивоа у том ланцу. Стога, лидери еврозоне морају да прате ризик од неликвидности у корпоративном сектору. Ако банкама буду стављена на располагање додатна средства, онда треба извршити притисак на њихова руководства да омогуће клијентима кредите.

Озбиљност ситуације требало би да подстакне лидере еврозоне да предузму мере опреза – као што је стављање банкама на располагање средстава из Европског стабилизационог механизма, као и да постигну споразум о обезбеђивању средњорочних средстава за земље као што је Шпанија. Та средства могу да се осигурају из Европског стабилизационог механизма или делимичним коришћењем обвезница еврозоне али тако да се очува дисциплина у финансирању држава чланица.

Ова препорука није у супротности за инсистирањем Немачке на фискалној дисциплини и микроекономским реформама. Ови кораци се морају учинити. Немачка, разумљиво, није вољна да и даље финансира друге док се не спроведу ове реформе. Међутим, Немачка неће остварити своје стратешке циљеве о интегрисанијој и фискално снажнијој еврозони, сем ако не подржи реформе у другим чланицама и припреми се да реагује у случају ширења кризе. Добри лидери имају способност предвиђања. Они су спремни да брзо делују – и искористе тренутак за остваривање важнијих и дугорочнијих циљева.

(Радио Слободна Европа)