Ratko Dmitrović: Otvoreno pismo Draganu Đilasu

Stečajni upravnik Demokratske stranke, Dragan Đilas, uzimao je prošle nedelje moju malenkost dva puta u usta. Prvi put na konferenciji za novinare, povodom istorijskog uspeha DS-a na lokalnim izborima u Zaječaru a drugi put u „Svedoku“. Pre toga je natociljao veselu Aleksandru Jerkov i Borivoja Boru Stefanovića da me napadnu, što pred novinarima što u Parlamentu. Pitaju sebe i druge kako je Ratko Dmitrović došao na čelo Kompanije Novosti.

Citiraću Đilasa, on je na čelu ove operativne trojke. Kaže: „Ko je postavio Ratka Dmitrovića na mesto prvog čoveka Novosti? Država? Bogićević? Farmakom, ili su to zajedno uradili. Ko je čoveku koji je bio udarna pesnica Miloševićeve ratnohuškačke politike dao da danas upravlja Novostima? Da li čovek koji se javno zalagao za ukidanje emitovanja američkih filmova i koji je samo pre godinu dana poredio viziju Zorana Đinđića sa Vidovitom Zorkom, može da vodi medij čiji je suvlasnik država“? Citat okončan.

Pre analize gornjih rečenica evo generalne ocene izrečenog: Dragan Đilas je lažov; u ljudskom, političkom, marketinškom i svakom drugom smislu, običan lažov.

Idemo po redu

Sve što sledi može da se proveri za kratko vreme. Krećemo od moje „ratnohuškačke“ prošlosti.

Nikada ni u jednom komentaru za vreme rada na RTS-u, a tamo sam bio zaposlen kao komentator, nisam izgovorio ime Slobodana Miloševića. Nikada. Ni jedan jedini put nisam komentarisao politiku Socijalističke partije Srbije; pozitivno, negativno, neutralno…nikada. Nisam se bavio Demokratskom strankom, Srpskim pokretom obnove, socijalistima, radikalima. Drugi jesu. Itekako. Ja nisam.

Niko me nije video da sam tih ranih devedesetih ušao u prostorije partije Slobodana Miloševića. Tamo nisam odlazio ni na novogodišnje koktele. Na RTS-u sam imao jedan od najnižih statusa, bez svoje kancelarije, bez stola, stolice, sedeo sam na jednoj dasci na radijatoru. Drugi sprat, Informativni program, Aktuelnosti, neposredni urednik Simo Gajin. Živih svedoka oko 300.

Od RTS-a nisam dobio stan, lokal, kola, odelo, cipele…nikada ništa. Plata prosečna. Zamislite udarnu pesnicu Miloševićeve ratnohuškačke politike sa ovakvim statusom.

Pa čime sam se to bavio kad nisam događanjima u Srbiji? Onim što se zbivalo sa druge strane Drine i Dunava. Da li je to išlo u prilog Slobodanu Miloševiću? Ne znam, niti me interesuje. Meni je bilo važno samo jedno; upoznati gledaoce RTS-a sa činjenicom da se u Hrvatskoj povampirio fašizam i ustaštvo, da je delimično obnovljen duh Nezavisne države Hrvatske.

E, to smeta Draganu Đilasu i onima koji u Ratku Dmitroviću vide ratnohuškačkog novinara.

Drezdenska deca

Nikada neće moći da progutaju predstavljanje istine o tome šta se Srbima preko Drine i Dunava događalo početkom devedesetih. To ruši njihovu čipovanu pamet softverski postavljeno na temeljima programa Komunističke partije Jugoslavije, donetog na Četvrtom kongresu održanom u Drezdenu, 1928. godine. To je jače od njih, to deluje proz podsvest, tome se ne mogu odupreti. Đilas je jedan iz reda „drezdenske dece“. Ideološka majka im i danas živi u Beogradu. Odlaze redovno kod nje na poklonjenje i po mišljenje.

Ratko Dmitrović je početkom devedesetih među prvima, najpre u Politici i NIN-u a onda na RTS-u govorio o obnovi ustaštva u Hrvatskoj.

Danas o tome, ali sa distance koja podrazumeva komotnost, govore i vodeći hrvatski intelektualci. To odavno nije tabu tema ni u Zagrebu. Ali jeste u glavi Dragana Đilasa.

Za Đilasa je ratno huškanje kad Ratko Dmitrović 1991. godine izađe pred kameru RTS- a i kaže da je u Gospiću, prema raspoloživim informacijama, ubijeno preko 70 Srba; pucanjem u glavu, klanjem, bacanjem u bunare i septičke jame. Da li je Dmitrović tada govorio istinu. Ne baš. U Gospiću nije ubijeno 70 već 146 Srba. Da li je bar milion Srba, slušajući tu moju priču o Gospiću, psovalo Hrvatima sve po spisku? Jeste, najmanje toliko. Ali, šta ja imam sa tim?

Misli li Dragan Đilas da je tu informaciju trebalo sakriti od srpske javnosti? Da se narodi ne zavađaju. Šta je nekoliko hiljada ubijenih Srba kao doprinos tom svetom cilju. Navikli smo, još od Jadovna i Jasenovca.

Đilasu smeta spominjanje srpskih žrtava

Za Đilasa je ratno huškanje kad Ratko Dmitrović komentariše vukovarsku operaciju JNA i kaže da je ista usledila nakon što su Merčepovi monstrumi u Vukovaru ubili nekoliko desetina Srba, srušili pedesetak srpskih kuća, lokala, restorana, odnosno, kad je Merčep sa svojim crnokošuljašima blokirao kasarnu JNA u tom gradu, isključio struju i vodu, te postavio snajperiste da gađaju one momke na služenju redovnog vojnog roka.

Za Đilasa je ratno huškanje kad Ratko Dmitrović krajem 1991. godine, objavi da su hrvatske paravojne snage pretvorile grad Sisak u koncentracioni logor u kojem na najstrašnije načine ubijaju Srbe, uključujući cele porodice (Vila, Trivkanović) pale njihove kuće, siluju devojke i žene.

U Sisku je, po evidenciji partije pokojnog Stipe Šuvara, ubijeno preko 500 Srba. Da li je to kao informacija delovalo i deluje zastrašujuće? Naravno, sa svim mogućim posledicama? A ko je za to kriv? Oni koji su činili zločine ili oni koji su o njima govorili. Ja nisam ćutao, ni onda a ne ćutim ni danas. Bez obzira na cenu koju plaćam.

Đilas, to je više nego jasno, smatra da je ratno huškanje kad govoriš o ubijanju Srba.

Među prvima sam 1992. godine javno progovorio o učešću radikalnih islamskih elemenata u bosanskohercegovačkom ratu. Da, spominjao sam mudžahedine, izazivajući u Beogradu opšte zgražanje Dragana Đilasa i njemu slične čeljadi. I šta je pokazalo vreme? Mudžahedina je bilo u Bosni, ima ih i danas ali to nije najgore. Nisam znao, nismo znali, da su u to vreme Bosnom špartali pripadnici Al Kaide. Uključujući Osamu Bin Ladena. Kafenisao je sa Alijom Izetbegovićem.

Ukidanje američkih filmova

Početkom 1994. godine pokrenuo sam nedeljnik „Argument“ i u njemu, kao „udarna pesnica Miloševićeve ratnohuškačke politike“, napisao i objavio više tekstova protiv Slobodana Miloševića nego što ih je Dragan Đilas pročitao u celom svom životu. Imam komplete „Argumenta“ kao dokaz i nekoliko desetina hiljada čitalaca koji se i danas sećaju „Argumenta“ i tih tekstova.

Ponosan sam na ono što sam kao novinar radio tih devedesetih godina. Neka mi neko dokaže da sam lagao i prihvatiću sve ocene o sebi koje dolaze iz đilasovskih brloga.

Đilas kaže da sam se javno zalagao za ukidanje emitovanja američkih filmova. Nisam, ali i da jesam zar je to neki greh?

O čemu se radi? Napisao sam tekst u kojem razvijam tezu da je sve veći broj strašnih ubistava po Srbiji u uzročno-posledičnoj vezi sa nasiljem koje curi sa malih ekrana srpskih televizijskih kanala. Apsolutno najviše tog nasilja nalazimo u američkim filmovima. Imam 55 godina i ne pamtim da je ikada u Srbiji bilo ovoliko ubistava, od masovnih do pojedinačnih, sa načinom likvidacije koji neodoljivo podseća na likvidacije, strasna i gotovo ritualna ubistva kakva gledamo u američkim filmovima. Poslednjih 20-ak godina, taman od kada su takvi američki filmovi provalili u srpski medijski prostor, u Srbiji imamo slučajeve da otac ubije sina, majka dete, brat sestru, sin roditelje…nožem, sekirom, automatskom puškom. Kao u američkim filmovima.

Niko me nikada neće ubediti da ta i takva ubistva zaista nemaju ni najmanje veze sa nasiljem koje ljudi gledaju u američkim filmovima. Ratne posledice, reći će neko? Ne, imali smo Drugi svetski rat, neuporedivo godi od ovog devedesetih, pa nakon njega jedva da je bilo poneko kafansko ubistvo.

Ponavljam, da Dragan Đilas utvrdi gradivo; zalažem se za zabranu prikazivanja filmova u kojima dominira nasilje. Ako su to američki filmovi, onda američkih filmova.

Nemam ja sa tim nikakav problem. Đilas ima. I zna zašto ima taj problem. Znam i ja.

Vidovita Zorka

Sledeća tvrdnja lažova Dragana Đilasa odnosi se na Vidovitu Zorku. Nisam poredio viziju Zorana Đinđića sa vizijama dotične Zorke već sam rekao da oni koji pokojnog Đinđića predstavljaju kao čoveka sa vizijom (a Đinđić nikada nije imao vizije, ni političke ni paranormalne) rade upravo protiv njega (Đinđića) locirajući ga na nivo Vidovite Zorke.

Đinđić je imao političke kvalitete, viziju nije imao. Toga u politici nema. U politici postoje ideje, ideologije, programi. Vizije je imao Nostradamus, navodno. Sada ih, na ovom prostoru, imaju Vidovita Zorka, Ljubiša Trgovčević i jedna baba iz Malog Mokrog Luga.

Na prvoj sednici DOS-a, nakon „oktobarske revolucije“, 2000. godine, kad se razgovaralo o novoj Vladi Srbije, Zoran Đinđić je predložio Ratka Dmitrovića za koministra za informisanje. Protiv tog predloga bili su Zoran Šami i Žarko Korać, a kako se odlučivalo konsenzusom predlog nije prošao. Znam, ovo će mnoge iznenaditi, ali tako je bilo, eno mnogo je živih čelnika DOS-a, mogu da posvedoče.

Šta ćemo Draganče sa ovim podatkom? Odoše u paramparčad teorije, teze i postavke o Ratku Dmitroviću kao Miloševićevoj ratnohuškačkoj pesnici. Mogu li da prinesem jaču odbranu? Hoćeš li da osporavaš i mrtvog Đinđića? Hoćeš li i njega optužiti da je bio Miloševićeva pesnica?

Ne bi me iznenadilo, iza tebe od Demokratske stranke neće ostati ni cigla na cigli.

Molim da se sve ovo ne shvati kao polemika sa Draganom Đilasom. Nisam ja taj nivo. Ništavni su moji rezultati prema njegovima. Ja pišem nekakve tekstove evo već 32 godine i od toga živim. Đilas prodaje maglu i od toga živi. To je umetnost. Pripada grupi najbogatijih Srba. Pamtiće ga kao čoveka koji je Beograd zadužio do guše, napravio najskuplji most na svetu i ugasio poslednju lampu u nekada uglednoj Demokratskoj stranci.

A što se tiče slobode informisanja, apsolutizma, medijske kontrole, prava na kritiku, i Đilasa u svemu ovome, eno vam Studio B. Takve bi bile i „Večernje novosti“ samo da na njih ima uticaj Dragan Đilas. Nema, a voleo bi.

Mali, politički netalentovani apsolutista.

(Svedok)