Ramuš Haradinaj: Ubijao sam srpske civile

U svoj autobiografskoj knjizi „Priča o ratu i slobodi”, piše: Likvidirao sam srpske policajce, ubijao srpske civile, uklanjao neposlušne Albance. Stalno smo napadali srpske snage. Na svakom mestu. Danju i noću. Bez skrivanja...

Ovih dana je uzburkao i podelio svetsku javnost trijumfalnim povratkom na Kosovo, posle oslobađajuće presude u Hagu. Za Albance je heroj, za Srbe – zločinac.

Kada je 1987. godine Ramuš Haradinaj, vođa OVK, služio vojsku u Pirotu, u jedinici Protivvazdušne odbrane, najbolji prijatelji bili su mu Srbi. Tačnije, družio se sa Srbima, a ne sa svojim sunarodnicima.

Iste godine dogodio se čuveni tragični paraćinski masakr, kada je Azis Keljmendi, vojnik JNA iz Lipljana, u kasarni u Paraćinu, automatskom puškom ubio četvoricu regruta, dvojicu muslimana, jednog Srbina i jednog Hrvata i ranio još pet osoba.

Haradinaj je, pričaju oni koji su ga poznavali, tada govorio da se gnuša tog čina i da je Keljmendi zločinac. Kasnije, mišljenje je promenio ili skrivao svoj stav.

Ramuš Haradinaj rođen je 3. jula 1968. godine u selu Glođane, u opštini Dečani, u Metohiji. Posle odsluženja vojnog roka u JNA, učestvovao je u Prištini u demonstracija i bio grlat u izvikivanju parola „Kosovo – republika”. Policija ga je privodila ali i puštala, „zarad mira u pokrajini”.

Tadašnju SFRJ je napustio 1989. i otišao u Švajcarsku, gde je dobio politički azil. Priključio se albanskoj ekstremnoj emigraciji. Postao je član Narodnog pokreta Kosova, ekstremističkoj organizaciji u okviru koje je kasnije formirana OVK. U Cirihu je radio kao izbacivač u noćnim klubovima a deo zarade morao je da odvaja za „Albansku veliku ideju”.

Kao već iskusan i dokazan kadar, u Albaniji je 1996. godine prošao diverzantsku obuku, a zatim je učestvovao u formiranju baza u mestima Kukeš i Tropoja, na severu Albanije. Ova mesta javnosti su poznata iz predmeta trgovine ljudskim organima, a nedaleko od Tropoje nalazi se zloglasna „žuta kuća”.

Iz tih baza, pisali su mediji, Haradinaj je organizovao šverc oružja na Kosovo. Jednom je upao u zasedu graničara, kada je njegov brat Ljuan ubijen.

Početkom 1998, postao je komandant „operativne zone” za Metohiju, koju Albanci zovu Dukađin.
Procenjuje se da je pod njegovom komandom za dve godine likvidirano više od 300 ljudi – Srba i nelojalnih Albanaca – a kidnapovano više od 400. Leševi tih ljudi nađeni su u Radonjićkom jezeru i u seoskim bunarima u Dečanima i okolini.

U svoj autobiografskoj knjizi „Priča o ratu i slobodi”, Haradinaj, protiv koga u Hagu nije bilo dokaza, priznaje zločine i kaže:

„Likvidirao sam srpske policajce, ubijao srpske civile, uklanjao neposlušne Albance. Stalno smo napadali srpske snage. Na svakom mestu. Danju i noću. Bez skrivanja”.

Još 2005. godine bilo je jasno da Haradinaj neće prepustiti slučaju proces koji se protiv njega vodi u Hagu. Sprijateljio se sa šefom Unmika Sorenom Jesenom Petersenom, čiji je zadatak, pored ostalog, bio da štiti svedoke na Kosovu.

Zato je šef Unmikove kancelarije za forenziku i nestale Hose Pablo Barajbar okrivio Haradinaja za nestanak svedoka i u slučaju trgovine organima. Svi oni koji su mogli da progovore protiv Haradinaja ili da kažu gde su grobnice nestalih – i sami su nestali, tvrdio je i dokazivao Barajbar u više istupa.

Da je Unmik „igrao” za albanski tim, potvrdilo je i uništavanje dokumenata sa imenima zaštićenih svedoka i njihovih porodica. Kada je dogovoren sistem zaštite svedoka i njihovo brzo prebacivanje na sigurna mesta, Hag je zatražio i predaju tih tajnih dokumenata.

Unmik je, međutim, tvrdio da su oni uništeni. Kasnije su ih našli i rekli da će ih dostaviti. Kada se to i dogodilo, u Tužilaštvo je stigla samo manji deo spiskova, objavili su tada mediji.

Tužilaštvo je na svom spisku protiv Haradinaja imalo 81 svedoka, od kojih su čak 34 dala iskaz pod zaštićenim merama. Međutim, isti je broj i onih koji su nestali ili su ubijeni, a imali su saznanja o njegovim zločinima. Šefćet Kabaši, jedan od retkih svedoka koji nije likvidiran, odbio je da svedoči protiv Haradinaja i zbog toga bio osuđen u Hagu.

„Ako svedok svedoči o zločinima i prepozna počinioce, a oni su na slobodi i nikada nisu pritvoreni i nije im suđeno, kako da verujem tužilaštvu da je učinilo sve što je moglo”, pitao je Kabaši u sudnici.

Vlasti u Beogradu dosad su podigle protiv Haradinaja 108 krivičnih prijava zbog sumnje da je izvršio krivična dela terorizma, udruživanja radi neprijateljske delatnosti i ubijanja civila.

Prema navodima zapadnih agencija, Haradinaj je tokom NATO bombardovanja bio jedan od glavnih saradnika Alijanse na Kosovu i Metohiji i jedan od nekoliko komandanata kojima je NATO dao satelitske telefone kako bi koordinisali napade.

Posle NATO intervencije postavljen je za zamenika komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa, ali je već posle nekoliko meseci dao ostavku i osnovao političku stranku pod nazivom Alijansa za budućnost Kosova.

Posle izbora 2004. njegova stranka u koaliciji s Rugovinim DSK došla je na vlast, a Haradinaj je u 36. godini postao premijer, ali je ubrzo, posle 100 dana protiv njega podignuta optužnica u Hagu.

Podneo je ostavku i dobrovoljno se predao Tribunalu. 
Soren Jesen Petersen izjavio je tim povodom da poštuje Haradinajevu odluku, ali je i izrazio žaljenje što, kako je prenela štampa, više neće sarađivati „s bliskim partnerom i prijateljem”.

U selu Glođane, gde je rođen i odrastao, poseduje pravi „mali grad”, vredan milione evra, opasan visokim zidovima. Na nekoliko hektara prostire se ovo „vojno utvrđenje” kojem pristup imaju samo oni koje on pušta.

U Prištini ima luksuznu zgradu u svom posedu koja izaziva poglede kitnjastom fasadom i albanskim obeležjima.

(Politika)