Рамуш Харадинај: Убијао сам српске цивиле

У свој аутобиографској књизи „Прича о рату и слободи”, пише: Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце. Стално смо нападали српске снаге. На сваком месту. Дању и ноћу. Без скривања...

Ових дана је узбуркао и поделио светску јавност тријумфалним повратком на Косово, после ослобађајуће пресуде у Хагу. За Албанце је херој, за Србе – злочинац.

Када је 1987. године Рамуш Харадинај, вођа ОВК, служио војску у Пироту, у јединици Противваздушне одбране, најбољи пријатељи били су му Срби. Тачније, дружио се са Србима, а не са својим сународницима.

Исте године догодио се чувени трагични параћински масакр, када је Азис Кељменди, војник ЈНА из Липљана, у касарни у Параћину, аутоматском пушком убио четворицу регрута, двојицу муслимана, једног Србина и једног Хрвата и ранио још пет особа.

Харадинај је, причају они који су га познавали, тада говорио да се гнуша тог чина и да је Кељменди злочинац. Касније, мишљење је променио или скривао свој став.

Рамуш Харадинај рођен је 3. јула 1968. године у селу Глођане, у општини Дечани, у Метохији. После одслужења војног рока у ЈНА, учествовао је у Приштини у демонстрација и био грлат у извикивању парола „Косово – република”. Полиција га је приводила али и пуштала, „зарад мира у покрајини”.

Тадашњу СФРЈ је напустио 1989. и отишао у Швајцарску, где је добио политички азил. Прикључио се албанској екстремној емиграцији. Постао је члан Народног покрета Косова, екстремистичкој организацији у оквиру које је касније формирана ОВК. У Цириху је радио као избацивач у ноћним клубовима а део зараде морао је да одваја за „Албанску велику идеју”.

Као већ искусан и доказан кадар, у Албанији је 1996. године прошао диверзантску обуку, а затим је учествовао у формирању база у местима Кукеш и Тропоја, на северу Албаније. Ова места јавности су позната из предмета трговине људским органима, а недалеко од Тропоје налази се злогласна „жута кућа”.

Из тих база, писали су медији, Харадинај је организовао шверц оружја на Косово. Једном је упао у заседу граничара, када је његов брат Љуан убијен.

Почетком 1998, постао је командант „оперативне зоне” за Метохију, коју Албанци зову Дукађин.
Процењује се да је под његовом командом за две године ликвидирано више од 300 људи – Срба и нелојалних Албанаца – а киднаповано више од 400. Лешеви тих људи нађени су у Радоњићком језеру и у сеоским бунарима у Дечанима и околини.

У свој аутобиографској књизи „Прича о рату и слободи”, Харадинај, против кога у Хагу није било доказа, признаје злочине и каже:

„Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце. Стално смо нападали српске снаге. На сваком месту. Дању и ноћу. Без скривања”.

Још 2005. године било је јасно да Харадинај неће препустити случају процес који се против њега води у Хагу. Спријатељио се са шефом Унмика Сореном Јесеном Петерсеном, чији је задатак, поред осталог, био да штити сведоке на Косову.

Зато је шеф Унмикове канцеларије за форензику и нестале Хосе Пабло Барајбар окривио Харадинаја за нестанак сведока и у случају трговине органима. Сви они који су могли да проговоре против Харадинаја или да кажу где су гробнице несталих – и сами су нестали, тврдио је и доказивао Барајбар у више иступа.

Да је Унмик „играо” за албански тим, потврдило је и уништавање докумената са именима заштићених сведока и њихових породица. Када је договорен систем заштите сведока и њихово брзо пребацивање на сигурна места, Хаг је затражио и предају тих тајних докумената.

Унмик је, међутим, тврдио да су они уништени. Касније су их нашли и рекли да ће их доставити. Када се то и догодило, у Тужилаштво је стигла само мањи део спискова, објавили су тада медији.

Тужилаштво је на свом списку против Харадинаја имало 81 сведока, од којих су чак 34 дала исказ под заштићеним мерама. Међутим, исти је број и оних који су нестали или су убијени, а имали су сазнања о његовим злочинима. Шефћет Кабаши, један од ретких сведока који није ликвидиран, одбио је да сведочи против Харадинаја и због тога био осуђен у Хагу.

„Ако сведок сведочи о злочинима и препозна починиоце, а они су на слободи и никада нису притворени и није им суђено, како да верујем тужилаштву да је учинило све што је могло”, питао је Кабаши у судници.

Власти у Београду досад су подигле против Харадинаја 108 кривичних пријава због сумње да је извршио кривична дела тероризма, удруживања ради непријатељске делатности и убијања цивила.

Према наводима западних агенција, Харадинај је током НАТО бомбардовања био један од главних сарадника Алијансе на Косову и Метохији и један од неколико команданата којима је НАТО дао сателитске телефоне како би координисали нападе.

После НАТО интервенције постављен је за заменика команданта Косовског заштитног корпуса, али је већ после неколико месеци дао оставку и основао политичку странку под називом Алијанса за будућност Косова.

После избора 2004. његова странка у коалицији с Руговиним ДСК дошла је на власт, а Харадинај је у 36. години постао премијер, али је убрзо, после 100 дана против њега подигнута оптужница у Хагу.

Поднео је оставку и добровољно се предао Трибуналу. 
Сорен Јесен Петерсен изјавио је тим поводом да поштује Харадинајеву одлуку, али је и изразио жаљење што, како је пренела штампа, више неће сарађивати „с блиским партнером и пријатељем”.

У селу Глођане, где је рођен и одрастао, поседује прави „мали град”, вредан милионе евра, опасан високим зидовима. На неколико хектара простире се ово „војно утврђење” којем приступ имају само они које он пушта.

У Приштини има луксузну зграду у свом поседу која изазива погледе китњастом фасадом и албанским обележјима.

(Политика)