Професорка Марта Конде из Шпаније: Предложено рударење литијума у Србији ће изазвати велику штету и разарање

 Након што је разговор са Марком Гудејлом, професором са Оксфорда, одјекнуо у домаћој јавности, Стеван Филиповић, српски редитељ и водитељ Радар подкаста разговарао је у Шпанији са проф. др Мартом Конде која ради на Аутономном Универзитету у Барселони и на Универзитету у Квинсленду у Аустралији, као добитница престижне стипендије "Марија Кири".

Након што је стекла звање инжењерке пољопривреде, специјализацију и докторат је посветила методама отпора пројектима рударења који угрожавају природу широм света, где се, по објављеним радовима и научним пројектима у којима је учествовала, издвојила као једна од највећих експерткиња за ову област на свету.

Филиповић је у новој епизоди Радар подкаста разговарао са њом претежно о ситуацији у Србији, односно о томе колико су проблеми са којима се суочавамо слични онима који погађају друге народи у сличним ситуацијама, као и о могућим решењима.

Саговорници су се на почетку сложили да зелена транзиција сама по себи има доста мањкавости, те да је тренутни план да се исти модел настави, само да промени рухо. Односно, да се суштински ништа неће променити јер суштинске промене захтевају цену која мора са се плати.

„Предложено рударење у Србији ће изазвати велику штету и разарање. Ово не важи само за Србију. Просто не постоји довољно минерала на свету да би подмириле потребе економског модела у ком живимо. Једини начин да се изборимо са овим јесте да смањимо укупну потрошњу енергије на светском нивоу, и тако смањимо притисак да мора да се рудари. Да, данашња технологија рударења је можда мало боља, али, и даље – рудник је рудник. Штета је неизбежна и не постоји начин да рударење буде ‘одрживо’. То је оксиморон. Исто као и ‘одрживи развој’“, јасна је Конде.

Корпорација дође, покуша да отвори рудник, десе се протести, а онда се они примире и чекају. У међувремену улажу у разарање свих покрета отпора, и онда покушавају поново. То је њихова стратегија. То морају да знају и људи који пружају отпор, и да се организују у складу са тим

Она објашњава везе, односно утицаје рударења на пољопривреду, екологију, па и културу поднебља где је планиран рудник наводећи да је случај у Србији већ виђен сценарио.

„Нажалост, постоји значајна корелација између плодности земље, река, културолошког значаја неких природних целина и рударења. Најчешће су управо то места где се налазе руде које су потребне и где рударске компаније долазе да копају. Оно што се десило у Србији је већ виђен рецепт. Корпорација дође, покуша да отвори рудник, десе се протести, а онда се они примире и чекају. У међувремену улажу у разарање свих покрета отпора, и онда покушавају поново. То је њихова стратегија. То морају да знају и људи који пружају отпор, и да се организују у складу са тим“, додаје Конде.

Филиповић је подсетио саговорницу да је у Србији јединствена ситуација у свету јер се ископавање руде планира усред плодне земље те апосторфирао да нам “они (Рио Тинто и власт) обећавају да развијају нове процесе, и да ће штета бити минимална”.

“То једноставно није истина“, кратко и јасно одговара Конде.

Конде у разговору илуструје и модус операнди по којем велике корпорације отварају себи пут ка рударењу наводећи да је у средишту свега – новац.

„Оно што корпорације раде јесте да купују, било земљиште, куће, било људе… Или их купују или им понуде послове са великим платама. На овај начин се у епицентру рударења праве поделе између мештана. Ту су и политичари које купују. А ви сте у Србији добро кренули са великим протестима и директним одбијањем. То је најбољи начин. И добро би било да успете пре него што се рудник отвори, јер, једном кад се отвори, ствари постају компликованије“, подвлачи професорка.

„Рударска компанија неће да плаћа чишћење реке, плаћају грађани“

Саговорница Стевана Филиповића је повукла паралеле са ситуацијом у Каталонији, али и ширем света наводећи да ни у Србији ситуација неће бити боља.

„Ми у Каталонији имамо рудник, и на крају се испоставило да рударска компанија неће да плаћа чишћење реке од токсичних хемикалија, тако да се то финансира народним новцем. Имамо две огромне рафинерије за пречишћавање воде у периферији Барселоне, и то све ми финансирамо, компанија је једноставно одбила. Ако се то дешава у Барселони, у Јапану, Африци много више, дакле, дешава се свуда исти образац. И ко на крају диспропорционално профитира? Рио Тинто. Шта ће од тога да добију људи у Србији. Па, неки можда добију посао, и то је углавном то“, закључује саговорница Стевана Филиповића.

Домаћин подкаста упитао је и за онај један проценат најбогатијих људи на свету од којих често и зависи еколошка борба.

“Не требају нам. Не морамо њих да убедимо. Циљ је да дођемо до што више обичних људи, и да они разумеју шта све ово значи за њихове животе. Ко највише страда. Ми смо направили ЕЈ Атлас (Енвроинментал Јустице Атлас), који показује где се све дешавају сукоби због рударења. То је 300 жаришта у свету тренутно. Ти људи у зонама конфликта тако постају активисти, чак и кад не желе, јер су у позицији да бране своју земљу и своје животе“, истиче Конде.

Одговарајући на питање да ли је за активизам потребна едукација будући да људи често не умеју да артикулишу деловање, Конде истиче да је важније од тога – умрежавање.

“Лепота умреживања је што се повежете и поделите искуства са другим људима широм света који имају исти проблем. Почнете од одбране свог дворишта, а онда схватите да је то глобални политички проблем, учимо једни од других. Мислим да је важно да се ради и разговара са локалним заједницама, јер су они на бранику ове борбе“, каже.

Говорећи о протестима који се дешавају широм Србије, Филиповић је објаснио да су они успели досад немогуће у Србији, а то је да уједине људе са крајева политичког спектра.

„У мојој области истраживања има доста људи који причају о решавању сукоба. Ја се не слажем увек да је то решење. Мислим да су неки сукоби важни. Шта значи сукоб? Значи да корпорација дође, а људи кажу ‘не’“, каже Конде.

Домаћин је подвукао и неколико идеја које је саговорница Радар подкаста изложила –  да слушамо локалне заједнице, да се повезујемо са групама широм света које имају сличне проблеме и делимо приче и искуства, и да су све методе борбе легитимне.

„Све је на столу. Од писања, разговора у оваквим подкастима, тужби судовима, округлих столова… Али, мислим да ви све то већ радите у Србији. Ја то пратим и мислим да сте инспирација за остатак света. Није лако покренути људе који не живе у епицентру проблема, а ви сте то већ успели“, додаје.

Моћ народа је једино што може да заустави овај пројекат у Србији, закључује Марта Конде.

(Н1)