Preminuo pesnik Slobodan Rakitić

U Beogradu je danas, posle kratke i teške bolesti, preminuo srpski pesnik Slobodan Rakitić, saopštilo je Udruženje književnika Srbije.

Rakitić je bio pesnik, esejista i jedan od vođa srpske demokratske opozicije, a bio je i nekadašnji predsednik udruženja književnika Srbije.

Rođen je rođen 30. septembra 1940. godine u Vlasovu, kraj Raške, gde je zvršio osnovnu školu, a gimnaziju u Novom Pazaru. Od 1960. živi u Beogradu.

Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku i opštu književnost.

Uređivao je književne časopise Savremenik, Raška i Književna reč. Od 1973. do 2007. radio je u Zadužbini Ilije M. Kolarca, kao urednik katedre za književnost i jezik.

U vreme jednopartijskog sistema u Jugoslaviji Slobodan Rakitić je kao književnik bio angažovan u borbi za poštovanje i zaštitu ljudskih i građanskih prava i sloboda,
između ostalog i u okviru Odbora za zaštitu misli i slobode izražavanja (1985-1989).

Rakitić je bio predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do 2004. godine. Od 26. aprila 2005. godine do kraja života bio je predsednik Srpske književne zadruge.

U prvom višestranačkom sazivu srpskog parlamenta posle Drugog svetskog rata Slobodan Rakitić je bio predsednik tada najveće poslaničke grupe demokratske opozicije - poslaničke grupe Srpskog pokreta obnove (1991-1992).

Zatim je izabran za poslanika u skupštini Savezne Republike Jugoslavije, gde je bio predsednik poslaničke grupe Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS), 1993 - 1994.

Na osnivačkoj skupštini Saborne narodne stranke, 1995. godine, Slobodan Rakitić je izabran za predsednika.

Saborna narodna stranka delovala je u okviru bloka stranaka demokratske opozicije do demokratskih promena u oktobru 2000. godine.

Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve odlikovao je Slobodana Rakitića Ordenom Svetog Save drugog stepena 2010. godine.

Knjiga pesama "Tapije u plamenu" nagrađena je Oktobarskom nagradom Beograda za 1990. i nagradom "Rade Drainac" za 1991. godinu.

Slobodan Rakitić dobio je 1998. godine nagradu "Zlatni beočug" za trajni doprinos kulturi Beograda, a dobitnik je i više književnih nagrada.

Pesme Slobodana Rakitića prevođene su na ruski, beloruski, francuski, engleski, nemački, kineski, italijanski, poljski, češki, slovački, švedski, jermenski, rumunski i makedonski jezik.

*

Samo kao ilustraciju Rakitićevog pesništva donosimo pesmu "Sveti Arhanđeli, kod Prizrena", napisanu 1985. godine i "Južna zemlja" iz 2000. godine.

Bolje da ostadoste pod zemljom, duboko, 

za neko časnije pokolenje. Ovako, 

slušam osinjak gde behu pčele i carevo oko. 

Jer, vreme je opet naopako.

Još samo ime vam osta ko ispražnjeno lice. 

Svi su anđeli slepi, i slepo je pokolenje. 

I nijedan plod ne dočeka zrenje. 

Umesto sokola — orao iznad Bistrice.

Kratka je slava sveta! Crni bivo dremlje

kraj reke, ispod nevidljivog zvonika. 

Kao poslednji zalogaj, uzeh šaku zemlje.

Bolje da ste ostali skriveni, u dubini. 

To što sad vidim, sasvim je druga slika. 

Osvanuh, na svome grobu, u tuđini.

Južna zemlja

Sa južnom zemljom

u slovu,

u jeziku.

Sa jezikom bez zemlje,

sine moj.

Nijedan hram

krilat nije?

Nijedno drvo

uspravno

i rodno?

Ne lete ptice više

prema jugu.

To jug nije.

Već stota zima

a proleće nijedno,

sine moj.

Više ništa nije

kako je bilo.

Sad je to druga zemlja

i drugi jezik slušam

sa praga kućnog.

Uzleće

bunar za bunarom,

korača

šuma za šumom.

Sad stranac hodi

preko polja.

Sad tuđin

iz naše činije

i ruča

i večera.

U postelje nam se

zavlači.

S kolevkom pod jednom,

s grobom pod drugom rukom,

novi dom tražim

i izvor,

jer Boga ovde nije.

Korača prazan bunar

za nama,

sine moj.

Korača ječam,

pšenica

i raž.

Kradu nam oči žive,

kradu nam reke

i Boga.

Ne peva u polju

ševa

ni kos.

Rušni hram,

prazno vreme.

Upamti sve,

sine moj.

Ovo je tvoja zemlja

i tvoji čokoti,

sine moj.

Ovo je tvoj med,

tvoje vino

i tvoj jezik.

Ovaj izgubljeni izvor

i crna šuma ova,

tvoji su, sine.

Rasipa se glas Boga.

Rasipa se glas zemlje.

Rasipaju se reke

dok preko južnog neba

u bezdan teku.

Rasipa se jezik

sve nerazumljiviji.

Rasipaju se slova

i seme.

Rasipa se glas moj

dok prema tebi koračam,

sine moj.

Močvare u ledu,

utrine bez stada,

glasovi i senke umrlih

oko kuće.

Duše umrlih

u kolu

u polju.

Vidiš li južnu zemlju

u ognju;

crni dažd nad utrinama

i njivama?

Vidiš li pauka crnog

na čokotima

i nad bunarom?

Vidiš li lice moje

uokvireno zemljom,

sine moj?

Vidiš li Danicu

kako nam put obasjava

ka severu?

Vidiš li bar ti Boga,

sine moj?

(RTS-NSPM)