Хроника | |||
Преминуо песник Слободан Ракитић |
уторак, 01. јануар 2013. | |
У Београду је данас, после кратке и тешке болести, преминуо српски песник Слободан Ракитић, саопштило је Удружење књижевника Србије. Ракитић је био песник, есејиста и један од вођа српске демократске опозиције, а био је и некадашњи председник удружења књижевника Србије. Рођен је рођен 30. септембра 1940. године у Власову, крај Рашке, где је звршио основну школу, а гимназију у Новом Пазару. Од 1960. живи у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност. Уређивао је књижевне часописе Савременик, Рашка и Књижевна реч. Од 1973. до 2007. радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик. У време једнопартијског система у Југославији Слободан Ракитић је као књижевник био ангажован у борби за поштовање и заштиту људских и грађанских права и слобода, Ракитић је био председник Удружења књижевника Србије од 1994. до 2004. године. Од 26. априла 2005. године до краја живота био је председник Српске књижевне задруге. У првом вишестраначком сазиву српског парламента после Другог светског рата Слободан Ракитић је био председник тада највеће посланичке групе демократске опозиције - посланичке групе Српског покрета обнове (1991-1992). Затим је изабран за посланика у скупштини Савезне Републике Југославије, где је био председник посланичке групе Демократског покрета Србије (ДЕПОС), 1993 - 1994. На оснивачкој скупштини Саборне народне странке, 1995. године, Слободан Ракитић је изабран за председника. Саборна народна странка деловала је у оквиру блока странака демократске опозиције до демократских промена у октобру 2000. године. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао је Слободана Ракитића Орденом Светог Саве другог степена 2010. године. Књига песама "Тапије у пламену" награђена је Октобарском наградом Београда за 1990. и наградом "Раде Драинац" за 1991. годину. Слободан Ракитић добио је 1998. године награду "Златни беочуг" за трајни допринос култури Београда, а добитник је и више књижевних награда. Песме Слободана Ракитића превођене су на руски, белоруски, француски, енглески, немачки, кинески, италијански, пољски, чешки, словачки, шведски, јерменски, румунски и македонски језик. * Само као илустрацију Ракитићевог песништва доносимо песму "Свети Арханђели, код Призрена", написану 1985. године и "Јужна земља" из 2000. године.
Свети Арханђели, код Призрена
Боље да остадосте под земљом, дубоко, за неко часније поколење. Овако, слушам осињак где беху пчеле и царево око. Јер, време је опет наопако.
Још само име вам оста ко испражњено лице. Сви су анђели слепи, и слепо је поколење. И ниједан плод не дочека зрење. Уместо сокола — орао изнад Бистрице.
Кратка је слава света! Црни биво дремље крај реке, испод невидљивог звоника. Као последњи залогај, узех шаку земље.
Боље да сте остали скривени, у дубини. То што сад видим, сасвим је друга слика. Осванух, на своме гробу, у туђини.
Јужна земља Са јужном земљом у слову, у језику.
Са језиком без земље, сине мој.
Ниједан храм крилат није? Ниједно дрво усправно и родно? Не лете птице више према југу. То југ није.
Већ стота зима а пролеће ниједно, сине мој.
Више ништа није како је било. Сад је то друга земља и други језик слушам са прага кућног.
Узлеће бунар за бунаром, корача шума за шумом.
Сад странац ходи преко поља.
Сад туђин из наше чиније и руча и вечера.
У постеље нам се завлачи.
С колевком под једном, с гробом под другом руком, нови дом тражим и извор, јер Бога овде није.
Корача празан бунар за нама, сине мој.
Корача јечам, пшеница и раж.
Краду нам очи живе, краду нам реке и Бога.
Не пева у пољу шева ни кос.
Рушни храм, празно време.
Упамти све, сине мој.
Ово је твоја земља и твоји чокоти, сине мој.
Ово је твој мед, твоје вино и твој језик.
Овај изгубљени извор и црна шума ова, твоји су, сине.
Расипа се глас Бога. Расипа се глас земље. Расипају се реке док преко јужног неба у бездан теку.
Расипа се језик све неразумљивији.
Расипају се слова и семе.
Расипа се глас мој док према теби корачам, сине мој.
Мочваре у леду, утрине без стада, гласови и сенке умрлих око куће. Душе умрлих у колу у пољу.
Видиш ли јужну земљу у огњу; црни дажд над утринама и њивама?
Видиш ли паука црног на чокотима и над бунаром?
Видиш ли лице моје уоквирено земљом, сине мој?
Видиш ли Даницу како нам пут обасјава ка северу?
Видиш ли бар ти Бога, сине мој?
(РТС-НСПМ) |