Politika: Gubitnici ekonomskog rata sa Iranom

 Zlobnici će reći da nikad nije izgubio pare onaj koji se kladio na to da će Evropska unija u svojoj politici prema Bliskom istoku povući pogrešan korak. Uprkos pohvalama koje stižu iz Vašingtona, odluka „dvadesetsedmorice” da Iranu uvedu novi embargo na izvoz nafte spada u one poteze Brisela za koje se zasad sa sigurnošću ne zna da li više pogoduje ili šteti evropskim interesima.

Nove sankcije su, prema rečima visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, sredstvo pritiska da se Iran vrati za pregovarački sto na kojem bi se raspravljalo o spornom iranskom nuklearnom programu. SAD, EU i druge zapadne zemlje optužuju Iran da razvija nuklearno oružje, a Teheran tvrdi da je njegov nuklearni program posvećen isključivo miroljubivoj svrsi.

U takvim okolnostima Brisel je odlučio da se pridruži Vašingtonu u ekonomskom ratu protiv Teherana, koji za SAD traje još od energetske krize 1979. godine kada su Amerikanci zabranili svojim kompanijama uvoz iranske nafte. Budući da je naftna industrija centralni stub iranske ekonomije, od kojeg dobija čak 80 odsto strane valute, evropski lideri smatraju da će njihov embargo ekonomski pogoditi režim predsednika Mahmuda Ahmadinežada i ajatolaha Alija Hamneija i privoleti ih na pregovore.

To što od 1. jula, a možda i ranije, u Evropu neće dnevno dolaziti 450.000 barela nafte iz Irana, znači da će Iranci morati da nađu nove kupce za 18 odsto svog dosadašnjeg izvoza nafte. To će biti značajan udarac za ekonomiju Irana, ali ne dovoljno jak da to bude ogroman politički pritisak na Teheran. Taj pritisak bi bio siguran samo kada bi na naftni embargo Teheranu Amerikanci uspeli da privole četiri velike azijske ekonomije koje kupuju čak 57 odsto iranske proizvodnje crnog zlata. Međutim, iranski kupci na Istoku – Kina (kupuje 20 odsto iranske nafte), Japan (14 odsto), Indija (13 odsto) i Južna Koreja (10 odsto) – zasad ne pokazuju naznake da će prekinuti trgovinsku saradnju sa drugim po redu proizvođačem nafte među zemljama OPEK-a.

S druge strane, ovim embargom najviše će biti pogođene ekonomski najposrnulije države članice Evropske unije – Grčka, Italija i Španija. Atina čak trećinu svojih potreba za naftom zadovoljava uvozom iz Irana, dok Madrid i Rim iz ove bliskoistočne zemlje dopremaju po više od 10 odsto svojih potreba. Iako su Saudijci već predusretljivo najavili da će uskočiti i većom proizvodnjom nadomestiti evropske manjkove, promena snabdevača i mogući scenario da sam Teheran za Evropljane zatvori slavine i pre 1. jula, povećavaju mogućnost da skoči cena naftnih derivata u mediteranskim članicama EU. To će još više oslabiti Grčku, čiji stanovnici odavno plaćaju najskuplje gorivo u odnosu na sve ostale u EU.

Čak i ako se pretpostavi da će ovaj embargo teško pogoditi Teheran a samo neznatno smetati Evropljanima, to ne znači da će Iranci odustati od svog nuklearnog programa. Ne ulazeći u to da li Iranci zaista sve rade da što pre naprave nuklearnu bombu, sasvim je izvesno da je nuklearni program za Teheran postao pitanje nacionalnog ponosa, državnih interesa i pre svega nacionalne bezbednosti. U takvim okolnostima, Teheran neće odustati od ovog programa pa i po cenu da to ima značajne ekonomske posledice po njegove građane.

Osim toga, novija istorija međunarodnih odnosa je poražavajuća. Ona ukazuje da režimi koji ne poseduju nuklearno naoružanje, poput bivših režima u Libiji i Iraku, bivaju lako zbačeni vojnim intervencijama zapadnih sila. Nasuprot tome, nuklearnim oružjem „potkovani” režimi, kao što je onaj u Severnoj Koreji, opstaju koliko god ne igrali igru koja odgovara velikima.

Sve to navodi na zaključak da politički vrh islamske republike ima sve razloge da teži nuklearnom oružju. A svet ima sve razloge da se zabrine jer se, bez obzira na kraj hladnog rata, nije otarasio hladnoratovske doktrine da se moć u međunarodnim odnosima dobija posedovanjem nuklearnog oružja, odnosno strahom od toga da će ono biti upotrebljeno.

Nenad Radičević

(Politika)