Politika: Gorki plodovi privatizacije u Srbiji

Da li je privatizacija u Srbiji postigla svoj osnovni cilj – da preduzeća budu efikasna, sposobna da rade bez državne pomoći, da izvoze, otvaraju nova radna mesta… Da li su firme koje su u proteklih deset godina privatizovane povećale prihod za 75 procenata, dok su neprivatizovane stagnirale, kako tvrdi Vladislav Cvetković, direktor Agencije za privatizaciju?

Prema istom izvoru, privatizovana preduzeća su, pre promene vlasničke strukture, imala gubitke od 102 miliona evra, da bi posle privatizacije, prema podacima iz 2010. godine, imala profit od 200 miliona evra.

Njegovo mišljenje ne dele svi. Istraživanje koje je sprovelo Radno telo Socijalno-ekonomskog saveta Srbije zaduženo za ekonomska pitanja pokazuje da je gotovo 65 odsto društvenih preduzeća u Srbiji koja su privatizovana ili ugašeno ili su pred postupkom likvidacije, dok ih samo 35 odsto još posluje.

Prava slika privatizovanih preduzeća praktično ne može da se dobije, jer ih Agencija za privatizaciju „prati” samo dok kontroliše da li su ispunjene odredbe kupoprodajnog ugovora, ali ne i njihovu sudbinu nakon toga. Od 2002. do 2011. godine privatizovano je, prema podacima Saveta, 3.017 društvenih preduzeća, od toga je 636 prodaja bilo neuspešno. U njima je radilo oko 83.000 radnika. Statistički, najmanje svaki četvrti novi gazda nije se izborio s obavezama koje su proizišle iz kupovine preduzeća.

Miroslav Zdravković, urednik sajta Makroekonomija.org, nema dilemu da su efikasnost privatizovanih preduzeća platili radnici. To nesumnjivo pokazuju i podaci. U prerađivačkoj industriji na kraju 2000. bilo je 614.000, a u septembru 2011. svega 294.000 zaposlenih. Broj im je više nego prepolovljen.

– Najveći rast produktivnosti rada i ukupne efikasnosti imala su preduzeća u poljoprivredno-prehrambenom sektoru i prerađivačkoj industriji, što je postignuto isključivo otpuštanjima zaposlenih, jer su i poljoprivredna i prehrambena industrija stagnirale. Malo blaži pad zaposlenosti imali su zaposleni u sektoru usluge smeštaja i ishrane, pa u oblastima građevinarstva i saobraćaja i skladištenja – navodi Zdravković.
Po njegovim rečima, u velikom broju slučajeva osnovna motivacija za kupovinu firmi i nije bila nastavak proizvodnje, već sticanje vlasništva nad zemljištem i nekretninama. Primer industrije traktora na Novom Beogradu pokazao je da potencijalne kupce interesuje isključivo odlična lokacija. Jer, lako bi izmestili i radnike i proizvodnju van Beograda. Ulaganjem, na primer, 10 miliona evra u nove mašine za proizvodnju stekli bi u vlasništvo zemljište čija je vrednost nekoliko puta veća od ovog ulaganja.

Saradnik Ekonomskog instituta Ivan Nikolić kaže da iskustva svih tranzicionih zemalja, nezavisno od metoda privatizacije, pokazuju da je ceo ovaj proces dao lošije rezultate nego što se očekivalo. Čak i kada se uzme u obzir uticaj svetske ekonomske krize. Strateške investitore smo dobili samo sporadično, produktivnost i efikasnost takođe nismo postigli, a otpuštanja u prodatim preduzećima bila su dramatična. To što ima primera uspešnosti privatizovanih preduzeća, kaže, ne znači da se ista ocena može izreći za ceo proces.

– Ne smemo da zaboravimo da je Agencija na prodaju prvo nudila preduzeća koja su najbolja i najisplativija novim vlasnicima kako bi dokazala uspešnost celog procesa. Rezultati privatizacije posle 2004. neuporedivo su lošiji, jer su preduzeća kupovana iz drugih motiva – povoljnih lokacija preduzeća, građevinskog zemljišta – a ne da bi se nastavila delatnost tog preduzeća. Tu moramo praviti i razliku da li se radi o strateškim investitorima kao za cementare, duvansku industriju ili domaćim, bilo da su se tako deklarisali bilo da su preduzeća kupovali preko firmi sa egzotičnih ostrva – kaže Nikolić.

U naletu privatizacije gotovo kao frazu smo ponavljali da nije bitno što privatizovana preduzeća otpuštaju ljude, jer će se otvoriti nova radna mesta.

– Nije sporno da novi vlasnik ima pravo da restrukturira preduzeće, uvede nove tehnologije koje iziskuju manje radne snage i taj proces za njih nije bio besplatan. Ali, mi nismo stvorili uslove da se ti novi nezaposleni uhlebe na drugom mestu. A za to smo imali prihode od privatizacije koje ne samo da smo potrošili, nego smo se i dodatno zadužili za 6,5 milijardi evra. Nismo sproveli strukturne reforme koje bi rešile problem zapošljavanja na dugi rok. Nismo sproveli sve ono što je Svetska banka u svojoj analizi navela. Pa i sveobuhvatnu reformu propisa smo samo zagrebali, a kritične stvari ostavili za bolja vremena – kaže Nikolić.

Ekonomista Draženko Lukač kaže da su privatizovana preduzeća koja rade efikasna, a da su ona koja ne rade – naša tužna priča.

– Efikasnost se postiže racionalizacijom proizvodnje koja podrazumeva i smanjenje broja zaposlenih, uvođenjem novih tehnologija. Ne sme se zanemariti da su neka preduzeća dobila i sjajnu poziciju na tržištu. U čemu je problem da mlekare ili konditori budu profitabilni – pita Lukač.

Broker Sinteza Invest grupe Nenad Gujaničić kaže da privatizacija nije svemoguća. Sama po sebi ne garantuje uspešnost ni na Zapadu. I tamo mnogi propadaju. Po njemu, da nije bilo privatizacije, procenat neuspešnosti preduzeća bio bi čak i veći nego sada.

– Povećanje prihoda kao kriterijum za uspešnost firmi nije dobar. Mnogo je rečitiji postignuti profit na angažovani kapital – kaže Gujaničić.

Jovana Rabrenović

(Politika)