Политика: Горки плодови приватизације у Србији

Да ли је приватизација у Србији постигла свој основни циљ – да предузећа буду ефикасна, способна да раде без државне помоћи, да извозе, отварају нова радна места… Да ли су фирме које су у протеклих десет година приватизоване повећале приход за 75 процената, док су неприватизоване стагнирале, како тврди Владислав Цветковић, директор Агенције за приватизацију?

Према истом извору, приватизована предузећа су, пре промене власничке структуре, имала губитке од 102 милиона евра, да би после приватизације, према подацима из 2010. године, имала профит од 200 милиона евра.

Његово мишљење не деле сви. Истраживање које је спровело Радно тело Социјално-економског савета Србије задужено за економска питања показује да је готово 65 одсто друштвених предузећа у Србији која су приватизована или угашено или су пред поступком ликвидације, док их само 35 одсто још послује.

Права слика приватизованих предузећа практично не може да се добије, јер их Агенција за приватизацију „прати” само док контролише да ли су испуњене одредбе купопродајног уговора, али не и њихову судбину након тога. Од 2002. до 2011. године приватизовано је, према подацима Савета, 3.017 друштвених предузећа, од тога је 636 продаја било неуспешно. У њима је радило око 83.000 радника. Статистички, најмање сваки четврти нови газда није се изборио с обавезама које су произишле из куповине предузећа.

Мирослав Здравковић, уредник сајта Макроекономија.орг, нема дилему да су ефикасност приватизованих предузећа платили радници. То несумњиво показују и подаци. У прерађивачкој индустрији на крају 2000. било је 614.000, а у септембру 2011. свега 294.000 запослених. Број им је више него преполовљен.

– Највећи раст продуктивности рада и укупне ефикасности имала су предузећа у пољопривредно-прехрамбеном сектору и прерађивачкој индустрији, што је постигнуто искључиво отпуштањима запослених, јер су и пољопривредна и прехрамбена индустрија стагнирале. Мало блажи пад запослености имали су запослени у сектору услуге смештаја и исхране, па у областима грађевинарства и саобраћаја и складиштења – наводи Здравковић.
По његовим речима, у великом броју случајева основна мотивација за куповину фирми и није била наставак производње, већ стицање власништва над земљиштем и некретнинама. Пример индустрије трактора на Новом Београду показао је да потенцијалне купце интересује искључиво одлична локација. Јер, лако би изместили и раднике и производњу ван Београда. Улагањем, на пример, 10 милиона евра у нове машине за производњу стекли би у власништво земљиште чија је вредност неколико пута већа од овог улагања.

Сарадник Економског института Иван Николић каже да искуства свих транзиционих земаља, независно од метода приватизације, показују да је цео овај процес дао лошије резултате него што се очекивало. Чак и када се узме у обзир утицај светске економске кризе. Стратешке инвеститоре смо добили само спорадично, продуктивност и ефикасност такође нисмо постигли, а отпуштања у продатим предузећима била су драматична. То што има примера успешности приватизованих предузећа, каже, не значи да се иста оцена може изрећи за цео процес.

– Не смемо да заборавимо да је Агенција на продају прво нудила предузећа која су најбоља и најисплативија новим власницима како би доказала успешност целог процеса. Резултати приватизације после 2004. неупоредиво су лошији, јер су предузећа купована из других мотива – повољних локација предузећа, грађевинског земљишта – а не да би се наставила делатност тог предузећа. Ту морамо правити и разлику да ли се ради о стратешким инвеститорима као за цементаре, дуванску индустрију или домаћим, било да су се тако декларисали било да су предузећа куповали преко фирми са егзотичних острва – каже Николић.

У налету приватизације готово као фразу смо понављали да није битно што приватизована предузећа отпуштају људе, јер ће се отворити нова радна места.

– Није спорно да нови власник има право да реструктурира предузеће, уведе нове технологије које изискују мање радне снаге и тај процес за њих није био бесплатан. Али, ми нисмо створили услове да се ти нови незапослени ухлебе на другом месту. А за то смо имали приходе од приватизације које не само да смо потрошили, него смо се и додатно задужили за 6,5 милијарди евра. Нисмо спровели структурне реформе које би решиле проблем запошљавања на дуги рок. Нисмо спровели све оно што је Светска банка у својој анализи навела. Па и свеобухватну реформу прописа смо само загребали, а критичне ствари оставили за боља времена – каже Николић.

Економиста Драженко Лукач каже да су приватизована предузећа која раде ефикасна, а да су она која не раде – наша тужна прича.

– Ефикасност се постиже рационализацијом производње која подразумева и смањење броја запослених, увођењем нових технологија. Не сме се занемарити да су нека предузећа добила и сјајну позицију на тржишту. У чему је проблем да млекаре или кондитори буду профитабилни – пита Лукач.

Брокер Синтеза Инвест групе Ненад Гујаничић каже да приватизација није свемогућа. Сама по себи не гарантује успешност ни на Западу. И тамо многи пропадају. По њему, да није било приватизације, проценат неуспешности предузећа био би чак и већи него сада.

– Повећање прихода као критеријум за успешност фирми није добар. Много је речитији постигнути профит на ангажовани капитал – каже Гујаничић.

Јована Рабреновић

(Политика)