Политика: Братислав Петковић - саплео се о законе, џезере, патриотизам

Братислав Петковић је власник посластичарнице и Музеја аутомобила, па је, по многима, то што „није осетио горак културни хлеб” оправдање за његово неразумевање проблема у култури.

Када је Александар Вучић предложио министре из СНС који би требало да оду са своје функције, за Братислава Петковића, министра културе, рекао је да је он диван човек, али су биле тешке околности и да се нису најбоље снашли.

Тешке околности у култури нису почеле од Братислава Петковића, али су кулминирале чувеном бројком од 0,62 одсто колико је из буџета издвојено за ову област. Кулминирале су и до сада незапамћеним јавним протестом културњака незадовољних стањем у култури.

Део културне јавности оспоравао је Петковићу стручност и приписивао му незаинтересованост за проблеме у култури. Неодговорне су биле његове изјаве поводом мањка новца за „Нишвил”, као што је она да су џез музичари „људи ентузијасти којима није стало до пара, само да  негде могу да свирају”. Саплео се на самом почетку када је рекао да „култура мора да буде патриотска”. Није се појавио на протесту 1000 културних посленика. Братислав Петковић је власник посластичарнице и Музеја аутомобила у Београду, па је, по мишљењу неких, чињеница да „није осетио горак културни хлеб” оправдање за његово несналажење и неразумевање проблема у култури.

„Саплитали” су се и претходни министри културе. Од Којадиновића, преко Брајовића, Брадића, Пеђе Марковића, пре свега на прихваћеним, а потом обореним пројектима за обнову Народног музеја. Предрагу Марковићу јавност је спочитавала да има само средње образовање.

Министарство културе Братислава Петковића отегло је израду националне стратегије за културу, мада је обећано да ће бити готова до краја прошле године. У неким институцијама директори нису бирани на јавном конкурсу (Музеј позоришне уметности Србије, Народни музеј...), а негде су конкурси обесмишљени тако што је о кандидатима одлучиво министар, а не конкурсна комисија (Филмски центар Србије, Музеј савремене уметности). Милански едикт је „трн у оку” зато што је за обележавање овог јубилеја издвојено триста шездесет милиона динара, а за рад свих републичких институција културе четиристо педесет милиона динара.

Министарство културе није на време реаговало на доношење апсурдног закона о јавним набавкама у институцијама културе нити на закон о буџетским установама, по којем би институције културе свој приход (од продаје карата, каталога итд.) требало да врате у буџет...

Од Министарства културе очекује се да штити институције културе од доношења штетних закона, поштовање конкурса, ослањање на предлоге чланова Националног савета за културу, да има свест о значају одређених културних манифестација и представљању Србије у свету (на пример, на сајму књига у Франкфурту), да не запоставља савремено стваралаштво и  квалитетне програме независне културне сцене, да има свест о значају културних индустрија... Министарство културе морало би да створи подстицајан амбијент за развој културе, или, како је недавно рекао Димитрије Вујадиновић, директор Балканкулт фондације, да створи „државу културе, а не државну културу”. Од министра културе очекује се већа комуникативност.

Незванично, кандидат за новог министра културе је Дејан Ристић в. д. управника Народне библиотеке Србије. Ристић не жели да коментарише нову, потенцијалну, функцију, а одбија и да одговори на наше питање како са садашње позиције коментарише рад Министарства културе. Дејан Ристић је историчар, а пре доласка на чело Народне библиотеке радио је десет година у Министарству за рад и социјална питања. Као в. д. управника Народне библиотеке подстицао је медије да учине видљивим неке акције у овој установи, као, на пример, представљање јавности тестамента Светог Петра Цетињског или Теслино писмо Змају. У присуству Томислава Николића и осталих представника државног врха у Народној библиотеци је у фебруару обележен Национални дан књиге.

М. Ђорђевић

(Политика)