Полемика Ненада Кецмановића и Стјепана Месића о БиХ, Хрватској и Дејтонском споразуму

Стјепан Месић: Ентитетска подјела не може бити будућност БиХ

Од склапања споразума у Дејтону прошла су пуна два десетљећа. Крајње је вријеме да се постави питање: што и како даље? Јер, да се даље мора, да се другачије мора, то је неспорно.

Пођимо од двије непобитне чињенице. Прво, данашња Босна и Херцеговина своје постојање дугује Дејтонском споразуму који је зауставио рат. Друго, једнако тако важно, заустављајући рат Дејтон није положио темеље за функционалну државу, па због тога Босна и Херцеговина ни данас не функционира као што би уређена држава требала. О томе, мислим, спора нема, нити може бити. А ако се у томе слажемо, сложит ћемо се и у томе да на тзв. Дејтонској структури треба нешто мијењати. Другим ријечима, Дејтон треба надоградити, надићи, мијењати.

Оно што колоквијално називамо Дејтонским споразумом заправо је сет докумената - од оквирнога споразума, чији су супотписници тадашња Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска и - такођер тадашња - Савезна Република Југославија, преко писама што су их представници Београда, Сарајева, односно Загреба упућивали представницима Уједињених народа, појединих великих сила, Атлантскога пакта, Организације за сигурност и сурадњу у Европи, потом споразума што су их потписивали Босна и Херцеговина и њезина два ентитета, па до Устава државе која од тада у имену нема више "република" него се зове само Босна и Херцеговина.

Никада не смије бити заборављено да су све три супотписнице преузеле обвезу да - свака у односу на друге двије - у потпуности поштују њихов суверенитет, те да се суздржавају од пријетње силом или употребе силе, као и од сваког другога начина угрожавања територијалног интегритета или политичке неовисности Босне и Херцеговине. Дејтон је, треба још једном поновити, зауставио рат и дефинитивно инсталирао Босну и Херцеговину на међународној сцени, обвезавши њезине непосредне сусједе који су тада - објективно говорећи - били и највећа пријетња њезиној опстојности - да је прихвате. Ипак, а и то вриједи рећи и поновити, јер многи то не знају а многи заборављају, да је Дејтон и уступак агресору и прихваћање резултата рата, укључујући геноцид и етничко чишћење. Тврде констатације - знам, али истините, ма колико да их неки не желе видјети, ни признати. Дејтоном је осим тога успостављена подјела БиХ на два ентитета, што је супротно самоме бићу Босне и Херцеговине и без икаквог утемељења у њезиној повијести и традицији.

Основе за понашање ентитета као држава у држави, што више вриједи за један ентитет, него за други, постављене су такођер Дејтонским споразумом. Управо зато већ је дан након потписивања требало почети размишљати о њиховоме надограђивању, укључујући мијењање свега што је у себи носило клицу будућих спорова, али и оспоравања саме државе Босне и Херцеговине. Данас све три стране, мада у различитом обујму, потхрањују тежње за докидањем Босне и Херцеговине као једне, јединствене - што не значи унитарне - државе. Без жеље и намјере да процјењујем ступањ одговорности било српске, било хрватске, било бошњачке стране, морам ипак рећи како све оно што вуче према "уједињавању муслимана у БиХ и шире", баш као и идеје о трећем, хрватском ентитету, а поготово концепт референдума који би у основи водио према осамостаљењу Републике Српске, да све то руши заједничку државу. А у исто вријеме немогуће је не примијетити одсутност осјећања државотворности, као и премало поклањање позорности промицању националних вриједности, поготово укључујући заједничке институције, мислим наравно оне Босне и Херцеговине.

Дејтон јасно каже да људска права и основне слободе у БиХ уживају појединци, дакле: грађани. У складу с тиме требало би поштивати и вољу грађана - бирача који на изборима дају своје повјерење оној странци чији им се програм учини прихватљивим, а не оној која има национални предзнак њихове нације. Избори у Босни и Херцеговини до сада су сличили на попис становништва по националној основи. Вријеме је да се с тиме прекине. Вријеме је да се Босна и Херцеговина успостави и институционализира као грађанска држава у којој се грађани неће дијелити на Србе, Бошњаке, Хрвате и "остале", уз забрињавајућу неједнакост у правима између припадника трију конститутивних народа и "осталих". Вријеме је да Босна и Херцеговина постане у пуном и правом смислу ријечи држава свих својих грађана у којој ће бити равноправни - у свакоме тренутку и на свакоме дјелићу њезинога подручја - како грађани појединци, тако и конститутивни народи. Да бих био до краја јасан: пледирам за то да елемент грађанскога има предност пред елементом националнога.

Пуна два десетљећа Босна и Херцеговина преживљавала је у доброј мјери захваљујући присутности међународне заједнице и њезиног високог представника. Управо зато сматрам да тај високи представник мора опстати и остати с пуним овластима, тако дуго док Босна и Херцеговина не постане функционирајућа држава. Међународна заједница нити може, нити смије побјећи од своје одговорности.

Свијест о  тој одговорности показат ће када прихвати чињеницу да Дејтон није вјечан и непромјењив. Дејтон је израз тренутка и потреба и могућности тога тренутка. И ништа више од тога. Наглашавам још једном: ентитетска подјела противна је самоме бићу БиХ и она не може бити будућност ове земље! Да будем до краја јасан: треба почети размишљати о моделу територијалне подјеле на административној, а не на националној основи, али и о томе - понављам - да темељ односа у Босни и Херцеговини буде равноправност њезиних грађана без обзира на то које су нације или вјере. Дакле: грађанско друштво је излаз из кризе и једини пут према доиста сувереној и неовисној Босни и Херцеговини. Да би се то остварило, потребно је прије свега убрзати повратак избјеглих и прогнаних, а и то је прописано Дејтоном. Састав становништва мора се, што је више могуће (потпуно - није реално), приближити ономе од прије почетка рата. Ваља промијенити изборни сустав, тако да он буде заснован на начелу: један човјек - један глас, а било би добро да се међустраначким договором постигне споразум о примјени тзв. националног кључа у врху државе.

Све оно што било који народ гетоизира, што га затвара само у његове уске границе, треба одлучно одбацити. Мислим при томе и на медије, и на образовање. А оно што је најпотребније, то је јачати свијест о заједништву. БиХ си не може, баш као ни Хрватска, приуштити луксуз подјела које је слабе. Најприје треба остварити унутарње јединство, не националну хомогенизацију, него јединство грађана, а онда ићи корак даље и успостављати равноправну сурадњу са сусједима и земљама регије. Нужан је предувјет за све то одмицање од Дејтона. Он је своје одслужио. Што прије то схвате и у међународној заједници, то боље - за њих, за регију и - прије свега - за Босну и Херцеговину!

Аутор је био председник Хрватске од 2000. до 2010.

(Независне новине)

Ненад Кецмановић: Месићево боснољубље

„Многи не знају, а многи заборављају да је Дејтон, поред успостављања мира, и уступак агресору и прихватање резултата рата, укључујући геноцид и етничко чишћење” – написао је Стипе Месић, експредседник Хрватске, у колумни објављеној прошле недеље у бањалучким „Независним новинама”. Шта на то рећи?

Пре свега, ако су Клинтон, Ширак, Мејџор, Черномирдин, Гонзалес и др. у Дејтону својим потписима заиста међународно легализовали „агресију, геноцид и етничко чишћење”, како тврди Стипе Месић, онда би их као „учеснике у заједничком злочиначком подухвату” требало што пре послати у Хаг, док трибунал још није затворен.

Затим, Месић превиђа да у грађанском рату не постоји агресор, јер је реч о сукобу домицилног становништва на заједничкој територији, па ни успостављање мира не може бити уступак агресору. Напротив, речима твораца и потписника Дејтона, укључујући и Месићевог лидера Туђмана, мировни споразум представља уравнотежену расподелу добитака и губитака све три стране.

Напокон, и Месић понавља нову америчку мантру да је „Дејтон донео мир, али не и политичко решење за БиХ”. Обрнуто: мир у БиХ је и успостављен управо захваљујући политичком решењу: тространом прихватању Анекса 4, или уставног поретка за БиХ. Али, није то све у Месићевој колумни...

„Данас све три стране, мада у различитом обиму, потхрањују тежње за докидањем БиХ, као једне, јединствене државе (...) Све оно што вуче уједињењу муслимана у БиХ и шире, баш као и идеје о трећем хрватском ентитету, а поготово концепт референдума који би у основи водио према осамостаљењу РС, руши заједничку државу.”

Ако, као што и сам констатује, сва три конститутивна народа из различитих мотива подривају заједничку државу и ни код једног не постоји осећање државотворности, који би онда био разлог да држава БиХ уопште опстане? Месић најпре објашњава зашто...

„Требало би поштовати и вољу грађана – бирача који на изборима дају поверење оној странци чији програм им се чини прихватљивим, а не оној која има национални предзнак. Избори у БиХ до сада су сличили на попис становништва по националној основи. Време је да се с тим прекине.”

Нико у БиХ не ускраћује право бирачима да гласају за било коју странку, али се њима очигледно чини најприхватљивији програм странака с националним предзнаком. Друга је ствар што све оне или бране Српску или траже Херцег-Босну или хоће унитарну БиХ. Месић хоће да се то прекине, да промени народе и замени их анационалним грађанима. А пошто је број таквих мали и у паду, он има и друго, „демократско” решење:

„БиХ већ две деценије преживљава захваљујући присутности међународне заједнице и њеног високог представника. Зато сматрам да високи представник мора остати са пуним овлашћењима све док БиХ не постане функционишућа држава.”

Мандат високог представника, према Дејтону, истекао је још пре десет година и ако ни десет година касније тај протектор отимањем ентитетских надлежности, наметањем закона и сл. не успева да од БиХ направи функционалну државу, онда поново долазимо до истог питања: зашто би се та држава, силом диктаторских бонских овлашћења, одржавала још две или више деценија?

Ни последње Месићево решење није мање занимљиво:

„Састав становништва мора се што је више могуће приближити ономе од пре почетка рата. Ваља променити изборни систем тако да буде заснован на начелу један човек – један глас, а било би добро да се међустраначким договором примени тзв. национални кључ у врху државе. (...) А оно што је најпотребније, треба јачати свест о јачању заједништва.”

За разлику од Хрватске, где Срби тешко долазе до своје имовине, у БиХ су мање-више све избеглице повратиле, продале или замениле некретнине, па се и не враћају. Што се тиче националног кључа, то смо већ негативно тестирали са Бранком Микулићем и Хамдијом Поздерцем. А и свест о заједништву развијали смо 45 социјалистичких година, па смо ’92. пожњели плодове. Најзад, да ли је Месић свестан да би примена система један човек – један глас у БиХ значила доминацију најбројнијег бошњачког народа, а његове сународнике у Херцеговини ставило у – како они кажу – статус „двоструке мањине” (и у Федерацији и у БиХ)? Наравно да је тако.

Али константа Месићевог политичког деловања и јесте боснољубно подилажење муслиманима / Бошњацима, као „хрватском цвијећу” и њихово окретање против Срба. Скривени мотив тог пробосанства представља стара стратешка теза да је Хрватској неопходна БиХ као тампон-зона, јер би њена разградња вечито опасну Србију, уједињену са Српском, довела надомак Загреба. Месић је својевремено чак запретио да би у случају осамостаљења, хрватска војска пресекла српску код Брчког. Зато је као председник Хрватске често долазио у Сарајево и са локалним звездама естраде и спорта шетао по Башчаршији. Међутим, односи у БиХ су, на његову жалост, кренули у супротном смеру: код Изетбеговићевих цвета исламски радикализам, Човић не одустаје од трећег ентитета, а Додик од референдума, и то уз подршку Русије.

Наравно, коме би била важна конфузна и контрадикторна колумна одавно умировљеног Стипе да се Вашингтон не одриче Дејтона, као до јуче „свог највећег спољнополитичког успеха у Европи после Другог светског рата”.

Аутор је професор универзитета

Стјепан Месић: Зашто ми се подмеће „хрватско цвијеће”

Поводом текста „Месићево боснољубље”, од 14. августа

У дугој политичкој каријери научио сам подносити нападе и ударце, особито онда када бих говорио ствари које се некима нису свиђале. Оно што никада нисам научио подносити, то је неистина. И то је једини разлог због којега уопште одговарам на памфлет професора Ненада Кецмановића објављен под насловом „Месићево боснољубље“. Кључна је теза тога памфлета, наиме, како ја сада понављам, вреди још једном нагласити: понављам „америчку мантру да је Дејтон донео мир, али не и политичко решење за БиХ“. Истина је управо супротно: ја већ годинама, још од времена када сам био председник Републике Хрватске, упорно тврдим како је основни недостатак Дејтона то, што је донео мир, али није осигурао функционирајућу државу Босну и Херцеговину. Говорио сам то у време када нико у свету, укључујући Сједињене Државе, није хтео ни чути за тако нешто. Дакле, ако неко сада некога понавља, или преузима његову мантру, да се послужим Кецмановићевим изразом, онда Вашингтон понавља мене. Доказ за то је лако наћи. На интернету су доступна сва моја иступања у раздобљу између 2000. и 2010 (као и она каснија), како у Хрватској, тако и у свету.

Прозирна је и јефтина Кецмановићева прича о мојем подилажењу муслиманима у БиХ као „хрватскоме цвијећу“, не бих ли их „окренуо против Срба“. Свако ко има увид у генезу односа Хрватске и Босне и Херцеговине зна, односно ако претендује да пише озбиљне текстове морао би знати, када сам и зашто напустио све државне функције у Хрватској и прешао у опозицију, баш као што би требао знати и то да годинама чврсто и без и најмањег колебања заступам антифашизам и тражим његово реафирмисање. Подметати ми причу о муслиманима као о „хрватском цвијећу“ показатељ је жеље аутора да ме стави у контекст усташтва, односно наци-фашизма, а што је друга крупна неистина. Уз то, легитимише и аутора на начин што га је немогуће погрешно протумачити.

Све остало, укључујући и небулозе попут оне о мојим „честим шетњама Башчаршијом с локалним звездама естраде и спорта“, не заслужује никакав коментар. А кога заиста занимају моји изворни ставови о БиХ, нека потражи на веб-страници Уреда бившег председника РХ моје излагање прошле године у Мостару, као и већ споменута ранија иступања, укључујући и оно у највишем представничком телу Босне и Херцеговине.

Ненад Кецмановић: Полетни инсајдер Месић

Поводом текста „Зашто ми се подмеће ’хрватско цвијеће’”, од 18. августа

Најпре о тези коју Месић оцењује кључном у мојој колумни „Месићево боснољубље“. Док амерички творци Међународног мировног споразума за БиХ из децембра ’95. данас тврде да је „Дејтон донео мир, али не и политичко решење за Босну“, ја тврдим да је било обрнуто: „мир је и успостављен захваљујући политичком решењу које су потписале све три ратујуће стране“. Рат не би ни започео да Изетбеговић није повукао потпис са Кутиљеровог плана, а био би раније завршен да бар једна од страна није одбила мировне планове Венса, Овена, Столтенберга и др., било због процента додељене територије, било због поделе надлежности између аутономија и заједничких органа.

По (не само) мом мишљењу, проблеми поратног лошег функционисања БиХ појавили су се зато што су САД, посредством лојалног високог представника са диктаторским бонским овлашћењима, почеле да мењају Дејтон и зато је решење у повратку на изворни Дејтон. По (не само) Месићу, решење је у настављању са већ доказано непродуктивном централизацијом БиХ, уз ослонац на непостојеће анационалне грађане.

Очекивао сам да ће Месић бар покушати да одбрани приступ који оспоравају и Срби и Хрвати на више од пола БиХ, кад оно, њему једино смета што сам му оспорио оригиналност. Вели да не понавља он америчку мантру него САД његову. Наравно, кад се тако удруже суперсила и суперпамет, аргументи и нису важни.

Месић је револтиран што сам неким незгодним алузијама довео у питање његов „дугогодишњи и непоколебљиви антифашизам“. Али, колико се, не само ја, сећам, Месић је, као инсајдер са много полета радио на деструкцији СФРЈ, која је настала борбом српског, али и његовог и других народа против немачког фашистичког окупатора, а онда се тиме хвалио пред Хрватским сабором. Затим, учествовао је у избацивању конститутивног српског народа из Устава Хрватске, и то као председник највишег законодавног тела. Најзад, као председник Хрватске, није обезбедио да се масовно протераним Србима омогући, ако не повратак, оно барем враћање имовине. Ако су то докази антифашизма, онда је и Месић заиста узоран антифашиста.

На крају, Месић скреће пажњу читалаца на пуку констатацију да је у више наврата уз пратњу фоторепортера заиста „шетао по Башчаршији са естрадним и спортским звездама“, а прескаче чињеницу, коју сам у истој реченици навео, да током председничког мандата није ни завирио код сународника у „Херцег-Босну“. Било би још важније да се полемички осврнуо на моје наводе да је ’91. призивао проширење фронта из Хрватске на БиХ како би Муслимане укључио у рат против ЈНА и ослабио притисак у Славонији. Као и да је претио да ће, у случају осамостаљења, хрватска војска пресећи Српску код Брчког. Можда то и није боснољубно подилажење Бошњацима и окретање против Срба, али мени се тако учинило.

О Месићевим баналним квалификацијама „прозирно“, „јефтино“, „небулозно“ и сл., не бих ништа рекао, осим да не приличе бившем председнику државе.

(Политика)