Бојана Маљевић: Дискредитовањем Заштитника грађана, аутократа Вучић је на најбољем путу да пређе у тоталну диктатуру

"Страх је био једина страст мог живота" (Хобс)

ПРЕТЊА ОПЕРОМ

У овом мору ужаса, којем смо изложени свакога дана, сетила сам се једног симпатичног момента који се догодио у емисији “Утисак Недеље”, пре много година. Један од гостију Оље Бећковић био је и Жељко Митровић, власник ТВ Пинк. Тема су, свакако, били медији. У неком тренутку дискутовало се о програму и естетици ТВ Пинк, па су се саговорници освртали и на деведесете. Осврнуо се и Жељко, уз сталожено објашњење да је увео турбо фолк – јер је народ то највише желео да гледа. То је био једини начин да брзо стекне велику гледаност, којом може да утиче на масе. Жељко је стручно објаснио (ово кажем без ироније, јер га сматрам највећим познаваоцем електронских медија у региону) како је најпре важно стећи континуирану гледаност и поверење гледалаца, а после се програм може и мењати, може се народу пуштати било шта – гледаће се. Ево Пинк баш намерава да искористи свој стечени утицај, планира да избаци шпанске серије и да уведе емисије са другачијом врстом музике: сад се народ, јелте, може едуковати.

– Претиш опером? – упитала је Оља, кроз смех. Насмејао се и Жељко. Вероватно су се насмејали и многи гледаоци.

Што је најгоре, Жељко је био у праву. Могао је да искористи утицај своје телевизије у овом позитивном контексту, али ни тадашњој власти није ишло у прилог да народ буде писмен, понајмање медијски писмен. Најлакше је манипулисати необразованим делом становништва, те је боље да такав удео буде што већи.

После петооктобарских промена, Жељко је више пута јавно признао да се стиди грешака из младости, да је његово бављење политиком била велика младалачка заблуда, те да је неће поновити. Од Петог октобра ће га занимати само његов посао: медији и забава, а политика – никако. Неколико година тако се и понашао. Сматрала сам то веома мудрим пословним потезом, упркос томе што нисам слушала оперу. Много година након неостварене претње опером, дакле сада, не можемо видети ни Ољу – а програми и естетике свих телевизија су готово истоветне. Пинк је апсолутни победник у медијском надметању: све телевизије су постале Пинк, а од прошлогодишњих поплава ТВ Пинк је постао и нови, приватни Јавни Сервис Вучићеве власти у Србији.

Међутим, данас Жељко користи поверење својих гледалаца да би им овог пута претио: истином. Тренутно у поводу личности и дела Заштитника грађана Саше Јанковића, против којег је таблоид Информер започео хајку, којој се прикључила и ТВ Пинк. Наиме, пре 22 године пријатељ тадашњег студента Саше Јанковића извршио је самоубиство у Сашином стану, из легалног пиштоља који је био у Сашином власништву. Јанковић није био присутан у стану, у тренутку када се догодио овај страшан догађај. Већ две недеље јавност у Србији је изложена стравичној злоупотреби информација, полуинформација и дезинформација; тачним, селектованим или непотпуним детаљима; изјавама извађеним из контекста; и медијским ужасима сваке врсте – који трају дуго и ван овог случаја. Жељко Митровић нам је у свом личном Саопштењу, које је прочитано на ТВ Пинк пре неколико дана запретио истином. На ову ћу се истину вратити. (Приметићете да се касније нећу осврнути на садржај Саопштења која, иначе, Жељко воли често да пише.)

ПРЕТЊЕ, КАО ТАКВЕ

За овај мој текст постоји неколико повода. Прво, желим да се захвалим пристојним људима који су претходних дана реаговали на претње и твитове које сам добијала (нисам једина, али као јавна личност магнет сам за будале сваке врсте). Претње су биле грозне, а укључиле су чак и жељу да ми се догоди несрећа са децом, која се десила родитељима покојног пријатеља Саше Јанковића. За све ове године на друштвеним мрежама нисам прочитала ништа болесније, упућено мени.

Ове речи написане су ми само зато што сам протестовала (кроз твитове) због линча Заштитника грађана и против јучерашње медијске злоупотребе велике несреће, у којој се већ 22 године налазе родитељи поменутог покојног младића. Осудила сам медије који учествују у организованом линчу, уз искрено саосећање са родитељима који су доведени у ситуацију да медији манипулишу њиховим болом, који никада неће проћи. Осудила сам и политичаре, пре свих министра полиције и премијера који су својим изјавама свесно и намерно допринели у стицању утиска да се догодило убиство а не самоубиство, што је детаљном истрагом утврђено пре више од две деценије (накнадно смо видели документа која је МУП под притиском јавности ставио на увид, прво делимично а потом у целости.) То је, верујем, у великој мери утицало да несрећни родитељи пристану да говоре баш за ове медије, који ни на један начин не доприносе њиховом миру.

Упркос свим непријатностима, отишла сам синоћ, 30.04. испред зграде ТВ Пинк, јер сматрам да је доследност важна и у малим стварима. Трудим се да живим тако. А мала ствар је неорганизовани протест, на који нисам довела никога. Могла сам, бар стотину пријатеља, рођака или колега да доведем. Нисам звала нити једну особу, јер сам сматрала да је овај протест лични чин. На твитеру сам предлагала да иницијатори Апела упозорења демократској јавности, позову на протест око 5000 људи који су потписали овај Апел у ком се, између осталог, моли за прекид линча Саше Јанковића. Апел сам потписала још 16.04. пре него што је линч отишао предалеко. И данас стојим иза свог потписа. Верујем да стоји и свих 5000 људи, иако нису били позвани па се, логично, нису ни појавили на протесту.

Дошло је око 30 људи. Нису ништа извикивали, нису звиждали, нису носили транспаренте, само су стајали преко пута зграде телевизије за време емитовања емисије, која је раније снимљена у кући родитеља покојног младића. Људи су стајали у мирном грађанском протесту, махом у тишини. Око зграде је било више полиције него нас. Ова ме је чињеница мало изненадила. Потом смо добили информацију да ће се ту ускоро појавити група “клинаца навијача” и да ће нас једноставно пребити. Да о томе у медијима ништа неће бити, али ето: премлатиће нас. Та нас информација “из поузданих извора” није узнемирила. Ценим да се свих 30ак људи (које лично не познајем) надобијало батина током живота, на различитим протестима. Остали смо да стојимо још неко време, а када смо закључили да је наше симболично окупљање завршило своју сврху, разишли смо се.

ПРЕТЊЕ ИСТИНОМ

Оно што мене јесте изненадило био је позив Жељка Митровића, нешто након протеста. Нисам очекивала, иако сам претпостављала да је морао знати да стојим доле. Знамо се 20 година али чујемо се веома ретко. Жељко не зове тек тако. Мене нарочито не, јер зна шта мислим о неколицини тема којих бисмо се могли дохватити. Дакле, позвао је. Уз шаљиво питање што се нисам попела код њега на кафу, кад сам већ била доле (сиц!) замолио ме је да погледам емисију. И да кажем шта о њој мислим. Рекао је и своје мишљење: да је емисија “за Пулицера”. Рекла сам да је то што ради, заједно са Вучићевићем, језив линч. “Ма какав Вучићевић”, рекао је, “погледај ову емисију, очекујем од тебе јавно извињење”. Уз то је рекао још неколико речи из којих сам могла да закључим да сам ја та која је, заправо, изманипулисана. И да ће ми емисија отворити очи. Убрзо сам отворила линк са емисијом, која траје око 33 минута.

Стравична је бол родитеља која се видела у тој емисији. Потресно и претужно. Није неопходно да будем мајка, да бих осећала велику емпатију према тим људима. Плакала сам. У више наврата, из најмање два разлога: први је бол због неизрецивог губитка. Други разлог је ужасна манипулација тим болом; страховито поигравање природном и разумљивом неверицом родитеља која је, у то нема сумње, додатно подгрејана медијском хајком коју су подржали министар полиције и премијер Србије. Родитељи, у својој тешкој муци, најгорој од свих могућних мука, немају никакве нове доказе, хватају се за сламке неформалних изјава или мишљења људи чијих се имена неретко и не сећају: “нема шансе да је било самоубиство”, неки су им говорили. За мене је то било веома потресно, све то заједно, иако у свему што смо чули нема никакве нове истине, коју нам је обећао Митровић, већ само аутентичног, великог бола родитеља и његове употребе – са циљем наставка организоване хајке. Како коментарисати констатацију спикера из другог минута емисије, у којој каже да је човек погинуо у стану Заштитника грађана Саше Јанковића, иако је погинуо, пре 22 године, у стану тадашњег студента Саше Јанковића? Или како се односити према питањима са краја емисије која је “у име родитеља” графички исписала ТВ Пинк, а да их нисмо ни чули од родитеља? Не треба напомињати да су сва питања упућена Заштитнику који се, сви то знамо, дрзнуо да честито ради свој посао, што се премијеру и његовим полтронима никако не допада. Још је у овом месецу, као Омбудсман, добио француски орден у рангу витеза, уз огромну подршку јавности и “елите” за којом Вучић, апсолутни господар свега, једино плаче – то се изгледа не прашта. Сатирање до краја. До дна, које не постоји.

О томе је већ написано много текстова. Само бих додала да ово сматрам једним од најважнијих проблема са којим се у овој аутократској владавини сусрећемо. Јер у себи, на наки начин, обједињава сакривање свих других истина, за које је јавност заинтересована. Дискредитовањем Заштитника грађана, аутократа је на најбољем путу да пређе у нову фазу: тоталну диктатуру. На корак је од. Ако то мора да нам се деси, у реду. Није да са тим немамо искуства, мада почиње да бива досадно.

Зато ћу овим текстом да ставим тачку на тему којом се бавим данима. Грађански. Што би рекао министар који је плагирао докторат, Небојша др Стефановић: “запета, запета, тачка”. Е, то. Не можемо, нарочито не уз министрово свесно искривљавање чињеница, кроз полуинформације и инсинуације, да закључимо шта се десило пре 22 године, осим онога шта пише у званичним документима. Ако постоје нови докази о том случају требало би тужилаштво одмах да се позабави тиме, без обзира што је случај застарео. Да отклоне сваку сумњу. Јер, све смо чули. Видели смо, ево, и језив бол родитеља. Надлежни органи треба да им одговоре на сва питања, укључујући: зашто Скупштина, којој су се и 2012. жалили на реизбор Јанковића, није тада реаговала? Зашто људима нису дали неки одговор? Требало би унети мир несрећним родитељима који су изгубили сина.

А ми треба да се вратимо на скорашње догађаје, о којима можемо да доносимо закључке, јер смо им сви на неки начин сведоци и да причамо: о одговорности за седморо погинулих људи у хеликоптеру; о доношењу многих Закона по хитном поступку а посебно о питању Lex specialis BgH2O; о угрожавању здравља премијера који не иде у тоалет 14 сати – што резултира незапамћеним драњем на посланике Народне Скупштине (ово се понавља чак и кад иде у тоалет, тако да нисам сигурна има ли везе са нуждом); о утицају на медије и њихову континуирану злоупотребу; о застрашивању сваког политичког неистомишљеника; о вређању целог народа који не ради ништа, док премијер чак и не спава; о увећању јавног дуга, платама и пензијама; о томе како су утрошена прикупљена средства за поплаве и зашто су многи људи још увек без својих обећаних кућа; о свечаној седници Владе у Рударском басену “Колубара”; о томе зашто још увек лечимо болесну децу СМС порукама; о томе зашто толико младих људи одлази из Србије, кад је све – никад боље? О плагијатима доктората и свих диплома – а најпре највиших државних функционера, који су упркос томе још увек на својим функцијама. Списак тема је дуг. Предуг. Нема краја.

И умало да заборавим: не могу чак ни да кажем зашто не желим даље да се бавим Жељковим претњама истином и анализом разних таблоида. Ако ме разумете. Много ми је непријатно. Онако, баш. Али истовремено некако мирно гледам своје синове у очи.

(bojanamaljevic.wordpress.com)