Obrad Kesić: Tadić da uči od Dodika

Republika Srpska je entitet koji se više ponaša kao država nego Srbija, često je u konfrontaciji sa Evropom i SAD, ali se RS uvažava kao njihov partner i taj odnos je zdraviji nego odnos Beograda s Briselom i Vašingtonom

Srpska spoljna politika od Slobodana Miloševića do danas ne shvata kako treba da gradi odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama i Evropom, pre svega sa Vašingtonom koji često blokira inicijative Brisela i određuje pravac koji je štetan, ali ga svi slede. Zato rukovodstvo Srbije pravi greške pristajući na razna uslovljavanja, za razliku od vlasti u Republici Srpskoj koja je predvođena Miloradom Dodikom i koja je često u konfrontaciji sa Evropom, ali takva politika daje rezultate. To bi trebalo da zabrine političku elitu u Beogradu koja treba da shvati da je u odnosima sa velikim silama bolje da te poštuju nego da te vole.

Ovo u razgovoru za “Akter” konstatuje Obrad Kesić, analitičar kompanije “TSM Global konsultants” iz Vašingtona koji je uočio niz grešaka u srpskoj spoljnoj politici za koju vlada mišljenje da samo ucenama, pretnjama i pritiscima može da se privoli na ustupke koji će dati rezultate povoljne za interese međunarodne zajednice, pre svega Amerike.

Koje su osnovne greške zbog kojih, kako ste rekli, borba Srbije za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta nije ozbiljno shvaćena?

- Politika predsednika Borisa Tadića i Vlade Srbije temelji se na ulasku u Evropsku uniju kao srpskom državnom i nacionalnom prioritetu, pri čemu Kosovo nije toliko važno da može da ugrozi “evropsku perspektivu” Srbije. Sledeće teze su da Srbija nikada ne sme da uđe u sukob sa velikim silama, da se odriče korišćenja nasilja i pretnje nasiljem.

Očigledno je da državni vrh ne želi da konfrontira sa velikim silama strahujući od novih sukoba. Može li takva politika dugoročno da dâ rezultate?

- Prvo neće biti sukoba, a drugo politika nekonfrontacije sa velikim silama je neodrživa i to dugoročno neće dati rezultate.

Zbog čega?

- Nisu sile konfrontacije samo Evropska unija i Sjedinjene Američke Države. Tu je i Rusija. Nemoguće je da sa svima budemo istinski partneri i da ispitujemo želje i SAD-a i Rusije, jer su im često interesi suprotni.

Kuda vodi politika nekonfrontacije?

- Politika nekonfrontacije dovodi Srbiju u situaciju da jednog dana u Vašingtonu govorimo jedno, a drugog u Moskvi nešto sasvim drugo. Tako Srbija kao država nema poštovanje ni Vašingtona ni Moskve, jer oni zbog toga nemaju pouzdanje u nas. Odnosno, imaju utisak da Srbija nema jasno definisane ciljeve i interese koje treba da brani. Srbija u suštini na taj način otvara prostor u kojem i Moskva i Vašington svoje međusobne odnose mogu na neki način dokusuravati preko nje. Drugim rečima, kada je to korisno za Ruse oni podržavaju Srbiju, a kada je korisno za Vašington onda Srbiju podržava Amerika. To je Srbiju dovelo u situaciju da više ne može da igra tu igru. Ubrzo će morati da se usmeri i izjasni. Navešću primer vojne saradnje. S jedne strane je tih ulazak Srbije u NATO, s druge strane su Rusi sa sopstvenim interesom. Ako Srbija uđe u NATO Moskva će to tretirati kao pretnju Rusiji.

Vašington i Brisel demonstrirajući svoju moć stalno ucenjuju Srbiju?

- Srbija im to dozvoljava. Sve što se dešava Srbiji nije rezultat neke velike moći Amerike niti EU.

U čemu je onda problem?

- Pre bih rekao da je to posledica izbora elite i vlasti u Beogradu, i Srbija će stati na svoje noge pošto se shvati ova realnost. Bilo je nekoliko momenata kada je moglo da dođe do naglog obrta, ali ti momenti su prošli. Nisu iskorišćeni pa je Srbija ostala ne nekim šinama izgrađenim 90-ih godina i odnosi se grade prvenstveno na temelju politike uslovljavanja. To je od Vorena Cimermana do danas glavni stub američke spoljne politike prema Srbiji i Srbima generalno.

Da li smo mi zaista plodno tlo za takvo ponašanje?

- U međunarodnoj zajednici vlada mišljenje da se sa Srbima može samo uslovljavanjem, da sa ucenama, pretnjama i pritiscima mogu da se postignu neki rezultati povoljni za američke interese. Dokaze za to dobili smo preko “Vikiliksa” koji je objavio depeše koje o tome svedoče. Na primer, u jednoj od depeša američkog ambasadora iz Sarajeva direktno se tvrdi: “Sa Srbima moramo samo preko uslovljavanja, ne treba da gajimo iluzije, oni samo razumeju uslovljavanje.”

Ispada da smo samo poslušnici i da sprovodimo volju drugih.

- Najbolji indikator sprovođenja politike velikih sila u Beogradu, i na Balkanu uopšte, jeste knjiga Pedija Ešdauna “Moja bonska ovlašćenja” u kojoj je naveo svoje iskustvo iz Bosne i Hercegovine. On kaže: “Da Srbi i ostali nisu učestvovali u ispunjavanju naloga visokog predstavnika ne bi održavali našu vlast, sada imamo autoritet.” Ešdaun je to uporedio sa iskustvom engleske imperije u Indiji koja je sa 35.000 vojnika i 5.000 administratora kontrolisala desetine miliona ljudi sve dok su Indijci učestvovali u tome. Sada zemlje Balkana održavaju američki hegemonizam, jer ne samo da ispunjavaju šta se naredi, već često pokušavaju da predvide šta će da traže i završavaju i ono što se od njih ne traži. Tako je održavan ceo sistem kolonijalizma koji se srušio kada su lideri od Indije nadalje u ostalim kolonijama shvatili da ne moraju da učestvuju, da imaju pravo i odgovornost prema narodu da počnu da razmišljaju sopstvenom glavom i definišu sopstvene interese na bazi interesa, aspiracija i želja sopstvenog naroda.

Balkanski političari nisu izvukli pouku?

- Ako pogledamo generalno nastup američkih diplomata od 90-ih godina do sada, sa nekim izuzecima, uočavamo da se ponašaju bahato i arogantno, pa često preuzmu ulogu lokalnih političara jer im oni to dozvoljavaju.

Gde je granica?

- Do koje granice se otvoreno mešaju u ekonomska, politička i društvena pitanja govori slučaj uticaja američkih diplomata na odluku ko će da se postavi za načelnika Generalštaba u Srbiji, ali i u drugim zemljama. Kada je Robert Gelbart kao ambasador SAD-a u Indoneziji pokušao da utiče na izbor načelnika GŠ proglašen je za personu non grata. Mi na Balkanu imamo drugačiji pogled na takvo mešanje, a američki zahtevi se u većini slučajeva prihvataju bez razmišljanja o posledicama i kako to utiče na interese balkanskih zemalja. Često je to ponižavajuće za te države i njene građane.

Navedite nam najdrastičnije primere.

- Evo najsvežijeg primera. U Albaniji je posle izbora prebrojavanje glasova u Tirani trajalo više od godinu dana, dok američki ambasador nedavno nije samoinicijativno upao u centralnu izbornu komisiju, što bi u svakoj normalnoj zemlji bilo neprihvatljivo. Posle pet sati ambasador je izašao i proglasio da je brojanje glasova obavljeno u skladu sa demokratskim principima. On je time na neki način zauzeo politički stav koji zatvara mogućnost političkih napora da se sukob reši dogovorom, jer je poslao signal da podržava jednu stranu u sukobu. Mislim da je za Albance to jedna vrsta ponižavanja, nepoštovanja institucija, ali i mogućnost da se sami izbore s problemima i pokažu da su zreli kao demokratski narod.

Drastičan primer je mešanje prilikom izbora Atifete Jahjage za predsednicu Kosova, kada je američki ambasador izvukao njeno ime iz koverte?

- Direktno mešanje u izbor predsednika dovodi u pitanje šta je Amerika radila na ovim prostorima ako nemaju poverenje u lokalne političare, pravosuđe, Ustav, zakone... Postavlja se pitanje na koga su svih ovih godina trošili pare, ako nemaju poverenje u vlast i moraju da odlučuju o svemu i svačemu. U razgovoru s prijateljima iz Vašingtona saznao sam da je kosovski premijer Hašim Tači pre toga poslao poruku Vašingtonu da nema mogućnost da dobije većinu u parlamentu i tako utiče na izbor predsednika, već će morati da ponove izbore. To je uzbudilo Vašington, jer nisu hteli da dođe do zastoja u pregovorima između Prištine i Beograda koji su bili u početnoj fazi. Veći apsurd je Ustav Kosova koji je članovima parlamenta dat nekoliko sati pre glasanja, i to na engleskom jeziku koji većina ne razume. Poslanici su glasali jer im je rečeno da je to uslov da bi Kosovo dobilo nezavisnost. Kasnije kada su saznali da su prvi u Evropi kroz Ustav odobrili brakove među homoseksualcima, pripadnicima gej populacije, lezbejkama i tranvestitima, što je u jednoj partrijahalnoj sredini u kojoj vera ima uticaj neprihvatljivo, bili su šokirani. To je samo jedan od primera koji pokazuje do koje mere američka spoljna politika može da bude neosetljiva ne samo prema lokalnoj političkoj eliti, već i prema narodima Balkana koji ne žele da se konfrontiraju s Vašingtonom.

Imamo i drugi primer koji daje rezultate, primer Republike Srpske?

- Poslednjih nekoliko godina predsednik Republike Srpske Milorad Dodik više puta se morao oštro suprotstaviti politici centralizacije BiH, koju su preko visokog predstavnika nametali Vašington i glavni evropski gradovi. Istovremeno je u zapadnim prestonicama svaki sukob Dodika i visokog predstavnika predstavljan kao početak kraja za njega i Republiku Srpsku. To se nije dogodilo. Nije bilo ni nasilja, niti pokušaja da se Dodik smeni.

Nije li time Dodik rizikovao da bude smenjen?

- Naravno. Rizik uvek postoji i to Dodik zna. Međunarodna zajednica se boji da bi to izazvalo još veću krizu i da bi Dodik poveo pokret građanske neposlušnosti. To bi blokiralo BiH i dovelo je do raspada. Taj rizik ni SAD ni EU ne mogu da prihvate. Otud mišljenje da je bolje dogovoriti se sa Dodikom nego sukobiti.

Očigledno Dodik veoma mudro vodi spoljnu politiku, namećući se kao državnik koji zaslužuje poštovanje?

- Upravo tako. Republika Srpska nije država već entitet, ali se više ponaša kao država nego Srbija. Često je u konfrontaciji sa Evropom i SAD-om, manje-više preko visokog predstavnika, ali imamo situaciju da se RS uvažava kao partner i Evrope i SAD-a. Tu nema ljubavi ni prema Dodiku ni Republici Srpskoj, ali postoji realnost u kojoj je rizik veći ako se ne uvažavaju legitimni interesi RS. To je ogroman pomak u odnosu Republike Srpske sa Zapadom, i mislim da je taj odnos zdraviji i bolji nego odnos Beograda s Briselom i Vašingtonom. To bi trebalo da zabrine političku elitu u Beogradu koja treba da shvati da je u odnosima sa velikim silama bolje da te poštuju nego da te vole.

Dodik je iz sukoba oko raspisivanja referenduma o pravosuđu, posle dogovora s Ketrin Ešton u Banjaluci, izašao kao pobednik, a čini se i EU?

- Svakako. Dok je Republika Srpska ojačala poziciju u odnosu sa međunarodnom zajednicom jer ju je Evropska unija prihvatila kao partnera, i zadržala pravo na referendum, EU je dobila priliku da se pokaže kao lider i da je politika koju vodi uspešna. Međutim, strahujem da bi visoki predstavnik, koji je marginalizovan, mogao da deluje iz senke, jer Vašingtonu nije u interesu da to uspe i želi da sačuva OHR-a kako bi se Amerika potpuno uključila u taj proces.

Američka spoljna politika je isuviše prisutna na Balkanu i stiče se utisak da u sve želi da se meša?

- Američki interesi na Balkanu danas, za razliku od pre nekoliko godina, jesu drugorazredni, u nekom kontekstu trećerazredni, zato što Balkan nije njihov prioritet. Njihovi političari u zemljama regiona mogu mnogo više da utiču na odnose nego kada je reč o državama od većeg značaja. Kako se vrh američke administracije ne bavi redovno ovim regionom ostavljen je prostor za ostvarivanje ličnih interesa američkih diplomata i političara, što važi i za Kongres, pa američka diplomatija često ide kontraameričkim interesima.

Sve češće se govori o povlačenju Amerike sa Balkana, ali se čini da ne prepuštaju teren drugima?

- Jedna od glavnih ideja SAD-a u zadnjih 10 godina jeste da se povuku sa Balkana i prepuste EU da prezme vodeću ulogu, pre svega kada je reč o garantovanju mira i stabilnosti, i da probleme rešavaju sa lokalnim akterima kroz priče o evrointegracijama. Nažalost, dok Amerikanci s jedne strane to iskreno žele, s druge strane postoji ozbiljno nepoverenje Vašingtona u Evropsku uniju. Zato Amerikanci često blokiraju sve inicijative EU na ovim prostorima i onda se pojave kao padobranci, umešaju se, naprave još goru situaciju, pa opet pogledaju Brisel i traže rešenje.

Znači li to da nema dobre komunikacije ni na relaciji Vašington–Brisel, te da SAD na neki način sabotiraju napore EU?

- Činjenica je da neki nepromišljeni potezi Amerike upropaste inicijative EU. Upravo to smo imali u BiH. Politički lideri tri konstitutivna naroda BiH su se pre pola godine, na inicijativu Nemačke, dogovorili u Berlinu oko ustavnih promena i svih otvorenih problema, i došlo se na korak do organizovanja veće konferencije. Onda se iznenada u Sarajevu pojavio zamenik Klintonove, Stajnberg, pa je ceo Berlinski proces obustavljen. To je izazvalo ogorčenje prvo u Nemačkoj, zatim u EU, a još gore je što se upalo u velike krize u Federaciji gde su nelegalne odluke visokog predstavnika direktno ugrozile institucije i stabilnost, a zatim u RS vezano za referendum. Kada je o reč o Kosovu, Amerikanci imaju argument za Srbe. Kažu da Albanci nisu mogli sa Srbima, a da je Srbiji Kosovo usko grlo i ekonomska rupa, da se ne bismo izborili sa problemima, pa ispada da treba da im budemo zahvalni što su nas oslobodili dela teritorije. Međutim, američka politika dugoročno mora da se zasniva ne na onome šta oni očekuju, već na realnosti i to ne može da ostane dugoročno.

Amerika je dosta umešana u događaje na Kosovu, mnogo godina pred rat, za vreme sukoba, pa i danas. Kako u Vašingtonu gledaju na ideju o podeli Kosova?

- U poslednjih 20 godina američka administracija konzistentno se protivi promenama granica na Balkanu, ali rade suprotno, mada odbacuju takve optužbe. Amerikanci kažu da Kosovo ne sme da se deli, a istovremeno poručuju i da je podela Srbije konačna i da se nikad nećemo vratiti na prethodnu situaciju. Kao utehu Beogradu navode da Kosovo ne može da se ujedini s Albanijom jer to piše u kosovskom Ustavu. Zašto uteha, ko će da garantuje da neće promeniti Ustav, i ako postoji volja za spajanjem Kosova i Albanije što niko to ne može da spreči? To je nerealno, bahato i na ivici samoiluzija. Ta iluzija će jednog dana morati da pukne. I opravdan je strah da će opet doći do rata, jer ujedinjenje Kosova sa Albanijom ne može da se odigra bez građanskog rata u Albaniji zbog delikatnog balansa između severa i juga.

Pitanje severa i juga problematično je i na Kosovu. Poslednjih dana ponovo se iznela ideja o podeli Kosova čemu su se, između ostalog, usprotivili i Amerikanci. Zašto?

- Vlada mišljenje da bi se u tom slučaju otvorila mogućnost podele BiH, ali i same Srbije. Osim toga, u američkoj administraciji vlada uverenje da je Srbija već prihvatila realnost da Kosovo više nikada neće da bude njen deo. U tom slučaju, smatraju, nema potrebe da se Srbiji nešto da. To je neostvarljivo i iz razloga što sadašnja vlast u Srbiji, naročito pred izbore, nije spremna da promeni svoju spoljnu politiku i sprovodi je na način kako to čini Dodik.

Da li bi podela stabilizovala region?

- Samo u slučaju da dve strane budu saglasne o tome i zadovoljne. Nije realno očekivati da Albanci pristanu na tako nešto. Bojim se da će se Srbi na severu Kosmeta vrlo brzo naći pod pritiskom da prihvate nadležnost državnih institucija iz Prištine.

Koliko ima istine u tome da je bilo tajnih kontakata između Prištine i Beograda i da su sadašnji razgovori samo nastavak?

- Uvek je bilo tajnih kontakata i neposrednih razgovora. Neformalna komunikacija vođena je najviše preko Brisela, a često i Vašingtona. Pokojni premijer Zoran Đinđić krenuo je u ozbiljan proces rešavanja problema. To je zastalo, a onda su ozbiljniji pokušaji napravljeni u zadnjih 16 meseci. Pregovaralo se neposredno u Beogradu i u Prištini da bi se postigao okvir prihvatljiv za formalne pregovore. Uvek je, dakle, bilo komunkacije. I za Prištinu i za Beograd bilo je važno da se u javnosti održi predstava da ne postoji komunikacija. Mislim da je to nekorisno i negativno, jer se takvim načinom više umešala međunarodna zajednica koja je forsirala pregovore. Bolje je da ona bude manje umešana u taj proces i da podstiče direktne pregovore.

Autor: Ljiljana Staletović

(Akter, 6. jun 2011)