Обрад Кесић: Тадић да учи од Додика

Република Српска је ентитет који се више понаша као држава него Србија, често је у конфронтацији са Европом и САД, али се РС уважава као њихов партнер и тај однос је здравији него однос Београда с Бриселом и Вашингтоном

Српска спољна политика од Слободана Милошевића до данас не схвата како треба да гради односе са Сједињеним Америчким Државама и Европом, пре свега са Вашингтоном који често блокира иницијативе Брисела и одређује правац који је штетан, али га сви следе. Зато руководство Србије прави грешке пристајући на разна условљавања, за разлику од власти у Републици Српској која је предвођена Милорадом Додиком и која је често у конфронтацији са Европом, али таква политика даје резултате. То би требало да забрине политичку елиту у Београду која треба да схвати да је у односима са великим силама боље да те поштују него да те воле.

Ово у разговору за “Актер” констатује Обрад Кесић, аналитичар компаније “ТСМ Глобал консултантс” из Вашингтона који је уочио низ грешака у српској спољној политици за коју влада мишљење да само уценама, претњама и притисцима може да се приволи на уступке који ће дати резултате повољне за интересе међународне заједнице, пре свега Америке.

Које су основне грешке због којих, како сте рекли, борба Србије за очување територијалног интегритета и суверенитета није озбиљно схваћена?

- Политика председника Бориса Тадића и Владе Србије темељи се на уласку у Европску унију као српском државном и националном приоритету, при чему Косово није толико важно да може да угрози “европску перспективу” Србије. Следеће тезе су да Србија никада не сме да уђе у сукоб са великим силама, да се одриче коришћења насиља и претње насиљем.

Очигледно је да државни врх не жели да конфронтира са великим силама страхујући од нових сукоба. Може ли таква политика дугорочно да дâ резултате?

- Прво неће бити сукоба, а друго политика неконфронтације са великим силама је неодржива и то дугорочно неће дати резултате.

Због чега?

- Нису силе конфронтације само Европска унија и Сједињене Америчке Државе. Ту је и Русија. Немогуће је да са свима будемо истински партнери и да испитујемо жеље и САД-а и Русије, јер су им често интереси супротни.

Куда води политика неконфронтације?

- Политика неконфронтације доводи Србију у ситуацију да једног дана у Вашингтону говоримо једно, а другог у Москви нешто сасвим друго. Тако Србија као држава нема поштовање ни Вашингтона ни Москве, јер они због тога немају поуздање у нас. Односно, имају утисак да Србија нема јасно дефинисане циљеве и интересе које треба да брани. Србија у суштини на тај начин отвара простор у којем и Москва и Вашингтон своје међусобне односе могу на неки начин докусуравати преко ње. Другим речима, када је то корисно за Русе они подржавају Србију, а када је корисно за Вашингтон онда Србију подржава Америка. То је Србију довело у ситуацију да више не може да игра ту игру. Убрзо ће морати да се усмери и изјасни. Навешћу пример војне сарадње. С једне стране је тих улазак Србије у НАТО, с друге стране су Руси са сопственим интересом. Ако Србија уђе у НАТО Москва ће то третирати као претњу Русији.

Вашингтон и Брисел демонстрирајући своју моћ стално уцењују Србију?

- Србија им то дозвољава. Све што се дешава Србији није резултат неке велике моћи Америке нити ЕУ.

У чему је онда проблем?

- Пре бих рекао да је то последица избора елите и власти у Београду, и Србија ће стати на своје ноге пошто се схвати ова реалност. Било је неколико момената када је могло да дође до наглог обрта, али ти моменти су прошли. Нису искоришћени па је Србија остала не неким шинама изграђеним 90-их година и односи се граде првенствено на темељу политике условљавања. То је од Ворена Цимермана до данас главни стуб америчке спољне политике према Србији и Србима генерално.

Да ли смо ми заиста плодно тло за такво понашање?

- У међународној заједници влада мишљење да се са Србима може само условљавањем, да са уценама, претњама и притисцима могу да се постигну неки резултати повољни за америчке интересе. Доказе за то добили смо преко “Викиликса” који је објавио депеше које о томе сведоче. На пример, у једној од депеша америчког амбасадора из Сарајева директно се тврди: “Са Србима морамо само преко условљавања, не треба да гајимо илузије, они само разумеју условљавање.”

Испада да смо само послушници и да спроводимо вољу других.

- Најбољи индикатор спровођења политике великих сила у Београду, и на Балкану уопште, јесте књига Педија Ешдауна “Моја бонска овлашћења” у којој је навео своје искуство из Босне и Херцеговине. Он каже: “Да Срби и остали нису учествовали у испуњавању налога високог представника не би одржавали нашу власт, сада имамо ауторитет.” Ешдаун је то упоредио са искуством енглеске империје у Индији која је са 35.000 војника и 5.000 администратора контролисала десетине милиона људи све док су Индијци учествовали у томе. Сада земље Балкана одржавају амерички хегемонизам, јер не само да испуњавају шта се нареди, већ често покушавају да предвиде шта ће да траже и завршавају и оно што се од њих не тражи. Тако је одржаван цео систем колонијализма који се срушио када су лидери од Индије надаље у осталим колонијама схватили да не морају да учествују, да имају право и одговорност према народу да почну да размишљају сопственом главом и дефинишу сопствене интересе на бази интереса, аспирација и жеља сопственог народа.

Балкански политичари нису извукли поуку?

- Ако погледамо генерално наступ америчких дипломата од 90-их година до сада, са неким изузецима, уочавамо да се понашају бахато и арогантно, па често преузму улогу локалних политичара јер им они то дозвољавају.

Где је граница?

- До које границе се отворено мешају у економска, политичка и друштвена питања говори случај утицаја америчких дипломата на одлуку ко ће да се постави за начелника Генералштаба у Србији, али и у другим земљама. Када је Роберт Гелбарт као амбасадор САД-а у Индонезији покушао да утиче на избор начелника ГШ проглашен је за персону нон грата. Ми на Балкану имамо другачији поглед на такво мешање, а амерички захтеви се у већини случајева прихватају без размишљања о последицама и како то утиче на интересе балканских земаља. Често је то понижавајуће за те државе и њене грађане.

Наведите нам најдрастичније примере.

- Ево најсвежијег примера. У Албанији је после избора пребројавање гласова у Тирани трајало више од годину дана, док амерички амбасадор недавно није самоиницијативно упао у централну изборну комисију, што би у свакој нормалној земљи било неприхватљиво. После пет сати амбасадор је изашао и прогласио да је бројање гласова обављено у складу са демократским принципима. Он је тиме на неки начин заузео политички став који затвара могућност политичких напора да се сукоб реши договором, јер је послао сигнал да подржава једну страну у сукобу. Мислим да је за Албанце то једна врста понижавања, непоштовања институција, али и могућност да се сами изборе с проблемима и покажу да су зрели као демократски народ.

Драстичан пример је мешање приликом избора Атифете Јахјаге за председницу Косова, када је амерички амбасадор извукао њено име из коверте?

- Директно мешање у избор председника доводи у питање шта је Америка радила на овим просторима ако немају поверење у локалне политичаре, правосуђе, Устав, законе... Поставља се питање на кога су свих ових година трошили паре, ако немају поверење у власт и морају да одлучују о свему и свачему. У разговору с пријатељима из Вашингтона сазнао сам да је косовски премијер Хашим Тачи пре тога послао поруку Вашингтону да нема могућност да добије већину у парламенту и тако утиче на избор председника, већ ће морати да понове изборе. То је узбудило Вашингтон, јер нису хтели да дође до застоја у преговорима између Приштине и Београда који су били у почетној фази. Већи апсурд је Устав Косова који је члановима парламента дат неколико сати пре гласања, и то на енглеском језику који већина не разуме. Посланици су гласали јер им је речено да је то услов да би Косово добило независност. Касније када су сазнали да су први у Европи кроз Устав одобрили бракове међу хомосексуалцима, припадницима геј популације, лезбејкама и транвеститима, што је у једној партријахалној средини у којој вера има утицај неприхватљиво, били су шокирани. То је само један од примера који показује до које мере америчка спољна политика може да буде неосетљива не само према локалној политичкој елити, већ и према народима Балкана који не желе да се конфронтирају с Вашингтоном.

Имамо и други пример који даје резултате, пример Републике Српске?

- Последњих неколико година председник Републике Српске Милорад Додик више пута се морао оштро супротставити политици централизације БиХ, коју су преко високог представника наметали Вашингтон и главни европски градови. Истовремено је у западним престоницама сваки сукоб Додика и високог представника представљан као почетак краја за њега и Републику Српску. То се није догодило. Није било ни насиља, нити покушаја да се Додик смени.

Није ли тиме Додик ризиковао да буде смењен?

- Наравно. Ризик увек постоји и то Додик зна. Међународна заједница се боји да би то изазвало још већу кризу и да би Додик повео покрет грађанске непослушности. То би блокирало БиХ и довело је до распада. Тај ризик ни САД ни ЕУ не могу да прихвате. Отуд мишљење да је боље договорити се са Додиком него сукобити.

Очигледно Додик веома мудро води спољну политику, намећући се као државник који заслужује поштовање?

- Управо тако. Република Српска није држава већ ентитет, али се више понаша као држава него Србија. Често је у конфронтацији са Европом и САД-ом, мање-више преко високог представника, али имамо ситуацију да се РС уважава као партнер и Европе и САД-а. Ту нема љубави ни према Додику ни Републици Српској, али постоји реалност у којој је ризик већи ако се не уважавају легитимни интереси РС. То је огроман помак у односу Републике Српске са Западом, и мислим да је тај однос здравији и бољи него однос Београда с Бриселом и Вашингтоном. То би требало да забрине политичку елиту у Београду која треба да схвати да је у односима са великим силама боље да те поштују него да те воле.

Додик је из сукоба око расписивања референдума о правосуђу, после договора с Кетрин Ештон у Бањалуци, изашао као победник, а чини се и ЕУ?

- Свакако. Док је Република Српска ојачала позицију у односу са међународном заједницом јер ју је Европска унија прихватила као партнера, и задржала право на референдум, ЕУ је добила прилику да се покаже као лидер и да је политика коју води успешна. Међутим, страхујем да би високи представник, који је маргинализован, могао да делује из сенке, јер Вашингтону није у интересу да то успе и жели да сачува ОХР-а како би се Америка потпуно укључила у тај процес.

Америчка спољна политика је исувише присутна на Балкану и стиче се утисак да у све жели да се меша?

- Амерички интереси на Балкану данас, за разлику од пре неколико година, јесу другоразредни, у неком контексту трећеразредни, зато што Балкан није њихов приоритет. Њихови политичари у земљама региона могу много више да утичу на односе него када је реч о државама од већег значаја. Како се врх америчке администрације не бави редовно овим регионом остављен је простор за остваривање личних интереса америчких дипломата и политичара, што важи и за Конгрес, па америчка дипломатија често иде контраамеричким интересима.

Све чешће се говори о повлачењу Америке са Балкана, али се чини да не препуштају терен другима?

- Једна од главних идеја САД-а у задњих 10 година јесте да се повуку са Балкана и препусте ЕУ да презме водећу улогу, пре свега када је реч о гарантовању мира и стабилности, и да проблеме решавају са локалним актерима кроз приче о евроинтеграцијама. Нажалост, док Американци с једне стране то искрено желе, с друге стране постоји озбиљно неповерење Вашингтона у Европску унију. Зато Американци често блокирају све иницијативе ЕУ на овим просторима и онда се појаве као падобранци, умешају се, направе још гору ситуацију, па опет погледају Брисел и траже решење.

Значи ли то да нема добре комуникације ни на релацији Вашингтон–Брисел, те да САД на неки начин саботирају напоре ЕУ?

- Чињеница је да неки непромишљени потези Америке упропасте иницијативе ЕУ. Управо то смо имали у БиХ. Политички лидери три конститутивна народа БиХ су се пре пола године, на иницијативу Немачке, договорили у Берлину око уставних промена и свих отворених проблема, и дошло се на корак до организовања веће конференције. Онда се изненада у Сарајеву појавио заменик Клинтонове, Стајнберг, па је цео Берлински процес обустављен. То је изазвало огорчење прво у Немачкој, затим у ЕУ, а још горе је што се упало у велике кризе у Федерацији где су нелегалне одлуке високог представника директно угрозиле институције и стабилност, а затим у РС везано за референдум. Када је о реч о Косову, Американци имају аргумент за Србе. Кажу да Албанци нису могли са Србима, а да је Србији Косово уско грло и економска рупа, да се не бисмо изборили са проблемима, па испада да треба да им будемо захвални што су нас ослободили дела територије. Међутим, америчка политика дугорочно мора да се заснива не на ономе шта они очекују, већ на реалности и то не може да остане дугорочно.

Америка је доста умешана у догађаје на Косову, много година пред рат, за време сукоба, па и данас. Како у Вашингтону гледају на идеју о подели Косова?

- У последњих 20 година америчка администрација конзистентно се противи променама граница на Балкану, али раде супротно, мада одбацују такве оптужбе. Американци кажу да Косово не сме да се дели, а истовремено поручују и да је подела Србије коначна и да се никад нећемо вратити на претходну ситуацију. Као утеху Београду наводе да Косово не може да се уједини с Албанијом јер то пише у косовском Уставу. Зашто утеха, ко ће да гарантује да неће променити Устав, и ако постоји воља за спајањем Косова и Албаније што нико то не може да спречи? То је нереално, бахато и на ивици самоилузија. Та илузија ће једног дана морати да пукне. И оправдан је страх да ће опет доћи до рата, јер уједињење Косова са Албанијом не може да се одигра без грађанског рата у Албанији због деликатног баланса између севера и југа.

Питање севера и југа проблематично је и на Косову. Последњих дана поново се изнела идеја о подели Косова чему су се, између осталог, успротивили и Американци. Зашто?

- Влада мишљење да би се у том случају отворила могућност поделе БиХ, али и саме Србије. Осим тога, у америчкој администрацији влада уверење да је Србија већ прихватила реалност да Косово више никада неће да буде њен део. У том случају, сматрају, нема потребе да се Србији нешто да. То је неостварљиво и из разлога што садашња власт у Србији, нарочито пред изборе, није спремна да промени своју спољну политику и спроводи је на начин како то чини Додик.

Да ли би подела стабилизовала регион?

- Само у случају да две стране буду сагласне о томе и задовољне. Није реално очекивати да Албанци пристану на тако нешто. Бојим се да ће се Срби на северу Космета врло брзо наћи под притиском да прихвате надлежност државних институција из Приштине.

Колико има истине у томе да је било тајних контаката између Приштине и Београда и да су садашњи разговори само наставак?

- Увек је било тајних контаката и непосредних разговора. Неформална комуникација вођена је највише преко Брисела, а често и Вашингтона. Покојни премијер Зоран Ђинђић кренуо је у озбиљан процес решавања проблема. То је застало, а онда су озбиљнији покушаји направљени у задњих 16 месеци. Преговарало се непосредно у Београду и у Приштини да би се постигао оквир прихватљив за формалне преговоре. Увек је, дакле, било комункације. И за Приштину и за Београд било је важно да се у јавности одржи представа да не постоји комуникација. Мислим да је то некорисно и негативно, јер се таквим начином више умешала међународна заједница која је форсирала преговоре. Боље је да она буде мање умешана у тај процес и да подстиче директне преговоре.

Аутор: Љиљана Сталетовић

(Актер, 6. јун 2011)