Новица Антић после шест месеци проведених у притвору: Ово је било „наменски“. Није постојао други начин да се Војни синдикат разбије, угуши и преузме његово руковођење

Некадашњи председник Војног синдиката Србије Новица Антић провео је у притвору 163 дана. Након што је недавно изашао, за Н1 каже да је сигуран да је то био "наменски притвор". "Није постојао други начин да се Војни синдикат разбије, угуши и преузме његово руковођење", истакао је Антић. Говорио је о условима у притвору, раздвојености од породице.

Екипа Н1 посетила је Антића у Крагујевцу и на констатацију да је видно смршао и да ли је то последица времена проведеног у притвору, бивши председник Војног синдиката каже да је у знак протеста након хапшења првих 10 дана био у штрајку глађу и ту је, каже највише смршао. После, је, додаје све време постио.

Услови недостојни човека

Говорећи о условима у притвору Окружног затвора у Новом Саду – где се смештају људи у фази истраге, и у ком је био од фебруара ове године, Антић казао да они нису достојни човека и времена у којем живимо, а да постоји потпуно одсуство емпатије људи који о томе одлучују.

„Након шест месеци сам пуштен, јасно је да докази нису прикупљени. Ја лично знам и да их нема“, истакао је Антић.

Како је оценио, претпоставку невиности имамо само као мртво слово на папиру.

Уместо хитног поступања, учињено је све да остану максимално у притвору, наводи Антић сматрајући то притиском да признају нешто што нису учинили.

„Сигуран сам да да је то наменски притвор. Јер, није постојао други начин да се Војни синдикат разбије, угуши и преузме његово руковођење“, сматра Антић. Подсетио је да је садашње руководство покушало да иницира његову смену у фебруару али да то није било подржано.

Морали су, каже, да их елиминишу из јавног живота, а недуго после хапшења, подсећа, уследила је скупштина синдиката на којој су нелегално смењени.

Ту одлуку, истиче, неће оспоравати, јер му више није стало.

На питање да ли је циљ постигнут, одговара да јесте у потпуности, а одговарајући на питање у чијем је то било интересу, Антић каже, у интересу послодавца, а то је држава, односно Министарство одбране.

Раздвојеност од породице

Притвор је и њему и његовим колегама тешко пао, али каже да су се као војници, пребацили на тај режим у глави.

Највећи терет је било на који начин то породица проживљава, прича Антић.

Супруга је, како је рекао, због стреса изгубила на килажи, а ћерки иако је често питала за њега, нису смели да кажу где је.

(Н1)