Nil Nikandrov: Američki rat protiv terora - mistifikacije i lažne pobede

Deset godina je prošlo od „terorističkog napada“ 11. septembra na Svetski trgovinski centar (STC) u Njujorku. Bez obzira na sve napore (dez)informaciono-propagandnog aparata Imperije, verzija o direktnom učešću u njoj jastrebova iz administracije Buša-mlađeg ne samo da nije izgubila aktuelnost i oštrinu, već je stekla desetine miliona pobornika na svim kontinentima. Čak je i ljudima koji nemaju nikakve veze sa politikom postalo jasno zašto je ta diverzija izvršena baš u samom centru Menhetna: vojno-industrijskom kompleksu SAD je, posle nestanka Sovjetskog Saveza, zatrebao takav „glavni protivnik“, čiji bezobzirnost, krvožednost i snaga ne bi mogli da izazovu i najmanje sumnje da je to pravi protivnik. Tu ulogu ekipa jastrebova je rešila da dodeli terorističkoj organizaciji „Al-Kaida“ na čelu sa Osamom bin Ladenom, bivšim agentom CIA, koji je u godinama sovjetsko-avganistanskog rata bio na čelu odreda mudžahedina.

Premijerni nastup bin Ladena u novim istorijskim uslovima i u novom kvalitetu, kao poglavara međunarodnih terorista, pripremao se vrlo pažljivo, uz angažovanje njegovih bivših kuratora sa linije CIA i pakistanske agenture, kao i uz jačanje „Al-Kaide“ pomoću novih kadrova iz reda agenata iz muslimanskih zemalja. U principu, nema značaja da li je bin Laden korišćen a da ni sam nije znao za to, ili je prihvatio da učestvuje u toj kombinaciji dobrovoljno. On je ulogu odigrao do kraja. Moguće je da se taj ambiciozni milioner – avanturista iz Saudijske Arabije nadao da će uspeti da prevari svoje zapadne partnere, praveći se da im je lojalan i poslušan. Kada mu to nije pošlo za rukom on je prekinuo sa učiteljima iz CIA i postao neuhvatljivi vođa antiameričkog, antizapadnog džihada.

Za sada je teško reći ko je to u Vašingtonu dozvolio da se operacija „Al-Kaide“ izvede na teritoriji SAD. Potpuno je moguće da je naređenje dao podpredsednik Dik Čejni, političar sposoban za najradikalnija rešenja, tajni Hitlerov obožavalac. Čejnija je nadahnjivao (kako bi drugačije) duboko patriotski cilj: da se po svaku cenu obezbedi da se za SAD sačuva status nad-države, da se ustanovi imperijska kontrola naftnih resursa Iraka, Libije i Irana, da se po obodu Rusije završi razmeštaj vojnih baza SAD i da se njegova zemlja izvuče iz bezdana finansijsko-ekonomske krize, koja se neizbežno približavala.

I onda su, preko CNN, u direktnom prenosu, celom svetu prikazane borbene mogućnosti „duboko tajnih“ grupa bin-Ladena, koje su na teritoriji SAD zauzele nekoliko putničkih aviona i usmerili ih ka objektima, predviđenim za odmazdu: Svetski trgovinski centar, Pentagon, Bela kuća. Kadrove sa kulama STC u plamenu bez prestanka su ponavljali svi televizijski kanali na svetu. Masivni zidovi Pentagona su odškrinuti, kroz prozore su lizali plameni jezici. Bela kuća je imala sreće: avion je pao na zemlju negde usput. Po jednoj verziji – napad su sprečili putnici, a po drugoj – Boing su oborili lovci-presretači.

Režiser „šoua“ je uspeo da izazove potreban efekt: šok je bio opšti, jer je u početku bilo reči o 12 velikih putničkih aviona, koje su teroristi zauzeli. Solidarnost sa Vašingtonom su izrazile praktično sve zemlje, čak i Kuba, koja je decenijama sama doživljavala terorističke napade, finansirane od strane američkih tajnih službi, bezbedno sakrivenih u Majamiju. Buševe reči „ko nije sa nama u borbi sa terorizmom, taj je protiv nas“, onih dramatičnih dana su bile nepotrebne: naći se na samoj ivici globalnog pohoda protiv „glavnog protivnika“ SAD nije poželeo niko od aktivnih političara ko je umeo da misli svojom glavom.

Mada je bunilo kratko trajalo – posao je završen! „Al-Kaida“ je zaplašila svet svojim mogućnostima uništenja. Osim toga, svakoga dana, zahvaljujući virtuelnim tehnologijama, pojavljivalo se sve više terorista. Napadali su iz svih pravaca, koristili najsurovije metode i sredstva, kako bi Zapadnoj civilizaciji bila naneta nepopravljiva šteta. Vašington je saveznike upozorio: svi moraju da ostanu na prednjim linijama borbe sa bin Ladenom, do pobedničkog kraja: u suprotnom - teroristi će da se probiju u Evropu, Latinsku Ameriku, još će više učvrstiti pozicije u Aziji i Africi. Zato, ma koliko to teško izgledalo, svi pravi prijatelji SAD su obavezni da prolivaju krv za ideale demokratije i slobodnog društva! Pentagonu nije svojstven sentiment, te zato ekspedicioni odredi hrabrih Estonaca, Litvanaca i Letonaca herojski liju krv u Avganistanu pod zaštitom štraftaste zastave sa zvezdama. Solidarno učešće u neokolonijalnim ratovima 21. veka nisu izbegli ni latinoamerički saveznici SAD: Kolumbijci, Salvadorci,Hondurašani, ...

Od 2003. do 2005. godine predsednik Venecuele Hugo Čaves je više puta javno govorio o tome koliko su sumnjive zvanične verzije Vašingtona u vezi sa napadom na STC. U septembru 2006. on je rekao direktno: „Sve je snažnija hipoteza da je sama Imperija isplanirala i izvršila ovaj napad, ovu užasnu terorističku akciju protiv svog naroda i građana čitavog sveta (koji su radili u STC)“. „Zašto je to urađeno?“ – postavio je pitanje predsednik Venecuele. – Kako bi se opravdale agresije koje su odmah posle toga učinjene Avganistanu i Iraku, kao i one pretnje, koje su se odnosile na sve nas (Venecuelance)“. Prema mišljenju Čavesa „nije neosnovana ni verzija (novinara) Karlosa Sisilije, koju je ovaj saopštio preko državne televizije, a koju su podržali poznati naučnici i arhitekte, da su kule STC dignute u vazduh miniranjem, pomoću unapred postavljenog dinamita.“ Čavesa nisu uspele da ubede ni tvrdnje američkih zvaničnika da je zgradu Pentagona, kao i kule, napao avion: „Pa gde su njegove krhotine? Niko nije dao ni jedan dokaz. Nisu sačuvane čak ni turbine od titana, koje uvek ostanu na mestu avionskih katastrofa“.

Čaves je skrenuo pažnju svojim sunarodnicima na jedno od najranjivijih mesta zvanične verzije „terorističkog napada“ na Pentagon. Saopštavano je da je on izvršen boingom 757-200, sa leta 77 American Airlines u 9,38 časova. Mistični napad nije dokazan, a docnije su se pojavile pretpostavke da se u zgradu Pentagona zabila krilata raketa. Oštećeno mesto su opkolili „ljudi u civilu“ (najverovatnije – saradnici CIA), i oni su metar po metar počeli da češljaju teritoriju, kupeći komadiće smrtonosnog aparata. Proglašeni su za tajne i video-snimci rakete sa kamera za nadzor. Čak i danas, 10 godina posle napada, nema nikakvog koliko-toliko razumljivog objašnjenja američkih vlasti u vezi sa tim incidentom.

Po verzijama koje su se pojavile u blogovima, krilata raketa je po karakteristikama slična sistemu „Granit“, koji imaju oružane snage vojno-pomorske flote Rusije. Ako je tako, onda je teroristička akcija 9/11, kako se ona skraćeno označava u zapadnim sredstvima javnog informisanja, od početka imala i ruski momenat. Može da se pretpostavi da su vašingtonski zaverenici planirali da Moskvi postave sledeće pitanje: kako je vaše strogo tajno oružje dospelo u ruke terorista? I usput da je planiran i ultimatum: ako niste u stanju da obezbedite bezbednost svojih vojnih arsenala, moraćete da pristanete na međunarodnu kontrolu, kako se smrtonosno oružje ne bi rasturilo po terorističkim grupicama, i kako ne bi ugrozilo Amerikance. Zašto se Vašington povukao i uzdržao od ultimatuma - za sada ostaje zagonetka. Nije isključeno da je ulogu odigrala i tadašnja izjava Moskve o spremnosti da pomaže Vašingtonu u borbi sa terorizmom. Transportni putevi ka Centralnoj Aziji iz ruskog pravca je za američke vojne terete i personal bio potpuno otvoren…

U mistifikacije tajnih službi SAD spada i priča o likvidaciji bin Ladena u toku specijalne operacije u Pakistanu. Posle nekoliko godina traženja, Amerikanci su ga „otkrili“ u malom letovalištu Abotabad, u blizini Islamabada. Tamo je helikopterima prebačena elitna jedinica pomorskih pešadinaca koja je posle intenzivne puščane paljbe, kao, uspela da uništi teroristu broj 1 savremenog sveta. Operaciju su u onlajn režimu 1. maja o.g. posmatrali predsednik Obama i njegovi najbliži saradnici, uključujući i Hilari Klinton. Uveče se Obama obratio naciji i saopštio da je „pravda pobedila“ i da je terorista koji je odgovoran za pogibiju hiljada nevinih muškarca, žena i dece, uništen. Prah bin Ladena je pohranjen u Arapskom moru. Posmrtne fotografije teroriste sa unakaženim licem, sve do neprepoznatljivosti, rešeno je da se ne objavljuju, „iz etičkih razloga“.

Predstavnici obaveštajnih službi Irana, Turske i ostalih država, koji su pratili terorističku epopeju bin Ladena, tvrde da je on umro prirodnom smrću. Turski političar Berkan Jašar, po narodnosti Čečen, početkom devedesetih se upoznao sa bin Ladenom i posle toga je postao njegov blizak prijatelj. U intervjuu Prvom kanalu Ruske televizije Jašar je ispričao da je bin Laden umro 26. juna 2006. godine (pretpostavlja se - od trbušnog tifusa) i da je tajno sahranjen u planinama na pakistansko-avganistanskoj granici. Da je Bin Laden umro Jašar je saznao od Bin Ladenovih čuvara. Siguran je da je američkim izviđačima uspelo da dobiju podatke o mestu gde je terorista broj 1 sahranjen. Operacija u Abotabadu je zamišljena kako bi se „legalizovao“ leš bin Ladena, tj. radi demonstracije pobedonosnog kraja prve etape višegodišnje antiterorističke operacije. Naravno, bilo je nemoguće da se prikaže truli leš lidera Al-Kaide, odmah posle njegove likvidacije. Zato su požurili da ga pošalju na morsko dno. Docnije su, u čudnim okolnostima, u Avganistanu izginuli skoro svi specijalci koji su učestvovali u operaciji u Abotabadu, koji su mogli da pričaju o mistifikaciji, izvedenoj sa bin-Ladenom, „koji se branio oružjem sve do poslednjeg metka.“ Zar treba da se divimo tome, kada znamo na kakvu su mučeničku smrt u vatri i dimu bile osuđene hiljade ljudi koje su radile u STC?

I tako – prvi veoma uspešan, ako se gleda pragmatično – desetogodišnji ciklus borbe Imperije sa terorizmom, je završen. Hitno je potrebna nova stimulaciona epizoda terorizma, koja će biti u stanju da mobiliše saveznike SAD na nove žrtve u novim pozorištima vojnih dejstava i da pobudi Amerikance koji negoduju da ipak u svojoj zemlji podrže politiku čvrste ruke.

Nehotice padaju na pamet ideje onih konspirologa koji smatraju da izbor Obame za predsednika još od početka pretpostavlja da je on osuđen na tragičnu pogibiju od metka ili eksploziva terorista. Ne dao bog da se tako nešto desi. Ali u strukturama u senci, koje upravljaju Sjedinjenim Državama, postoji sopstvena logika i hronogram dejstava. Nije isključeno da je novi „Li Harvi Osvald“ (on može da bude i Venecuelanac, i Nikaragvanac ili Ekvadorac) već spreman. Svoj posao dobro znaju i operativci iz grupe za podršku. Svakako da neće izneveriti svog nalogodavca…

(Fond strateške kulture)