Никола Танасић: Укорењено мишљење Срба да је `држава дужна да све уреди` је погрешно - држава смо сви ми

У марту ове године спроведено је истраживање чији су резултати недвосмислено и јасно показали да су Срби највећи песимисти у региону. На сличним листама у Европи и свету навикли смо да будемо лидери, а већ дуго друштвена клима која нас "обавија" далеко је од раздрагане и ентузијастичне.

Незапосленост, потпуна обезвређеност образовања, атмосфера беде, лак успех оних са партијским књижицама, недостатак реда, и вечито "пресипање из шупљег у празно" обесхрабрила су Србе у оптимизму, па полако од веселе нације која је неретко "ударала бригу на весеље" постајемо она која предњачи у негативним мислима.

Посебно забрињава податак да свега 14 одсто грађана сматра да је образовање важно за успех у животу, те се намеће питање да ли је школовање у Србији потпуно деградирано?

- У Србији се није "искривио" појам образовања, али се јесте извитоперио појам успеха. У огољеном потрошачком друштву у коме живимо, успех је изједначен са количином новца, а за згртање новца у Србији често вам није потребно образовање, већ неке сасвим друге вештине. Са једне стране то јесте поражавајуће по систем образовања у друштву у коме се одувек говорило да "треба да завршиш факултет ако хоћеш да успеш у животу", и то је породило читаву једну "индустрију сурогат образовања" где факултети за новац онима који су већ "успешни" продају дипломе високог образовања -  истиче филозоф и хуманиста Никола Танасић.

- Образовање се са једне стране темељи на природној жеђи за знањем и радозналости младих, а са друге на потреби друштва да духовно уздигне своје грађане. Образовано и просвећено друштво је друштво које не толерише лаж, које презире сваки облик политичке манипулације, друштво које одбацује псеудокултуру (и малограђанштину као њен основни облик). Најзад, просвећено друштво је друштво слободе, то је једна од основних тековина просветитељства. Нема слободног друштва и државе без сопствених образовних институција, њихово одсуство је од памтивека било инструмент поробљавања и колонизације - додаје он.

Сумња у боље сутра није нова појава на нашим просторима - нестајала је и "оживљавала" небројено пута од давнина. Намеће се питање - да ли је тренутни песимизам заиста само одраз дугогодишње тешке економске ситуације или је дубоко укорењен у нашим генима и историјски поткован?

- Песимизам, или да га назовемо још оштрије – пренемагање и кукумавчење – јесте ритуална појава у нашој култури. Мислим да је у питању једна словенска црта, а не балканска, будући да исту склоност ка јадиковању имају и Руси, Пољаци, Бугари. Обично се говори да је то последица "словенског максимализма" – ми желимо много од живота, ми своја очекивања од њега градимо нескромно, и самим тим нам је теже да их остваримо.

Али истовремено код нас долази до изражаја и та црта балканског (или оријенталног, зависи како се гледа) витализма, која се често критикује као погубна. То је оно наше "лако ћемо", које нам је историјски правило много проблема, али које нас истовремено растерећује од тих наших великих очекивања и даје нам могућност да поредамо приоритете. И онда обично кажемо "нек' смо живи и здрави", или чак "уд'ри бригу на весеље".

То звучи поражавајуће, али то је један одбрамбени механизам који Балкану омогућава да буде једна земља још увек колико-толико духовно здравих и веселих људи, што је све већа реткост на глобалном плану, а поготово у далеко "богатијим" и "успешнијим" земљама - наглашава истраживач-сарадник на Филзофском факултету у Београду.

Одређени песимизам у друштво донео је и снажан продор западних вредности које нас уче робовању новцу, али и покушавају да изграде нови, претежно потрошачки менталитет.

- Србија (и Балкан уопште) није земља у којој је новац на првом месту, то је запаво проблем наше политичке, културне и медијске елите, који сви ритуално плачу над "културом новца". Ако се угаси телевизор и изађе на улицу, видећете да Србија живи једним животом у коме је скоро све прече од новца. Наравно, без новца се не може, али он ипак није на првом месту.

Када одете на српску пијацу када крене сезона воћа, видећете да се у Србији и даље гаје домаће сорте воћа, које доносе мањи принос и скупље су, али укусније. Али наши људи и даље више воле укусно воће, него додатни новац који треба да потроше на њега. И тако је у свему – наша култура седења по кафанама, наша културноуметничка друштва, наша страст према путовањима, наша доколица уопште. Наши суграђани тешко раде да би обезбедили новац за своје породице, али када заврше са послом, новац не диктира њихове породичне и социјалне односе.

Односно, диктира их само онима који свој вредносни систем позајмљују са телевизије и из таблоида. Али то није проблем самог новца, није проблем ни немаштине, то је проблем управо ишчашења културне и медијске елите из народа - прича наш саговорник.

"Од новца више зависе ови који су узурпирали српско друштво, него само друштво!"

У тренутку када смо сведоци судара западне и традиционалне културе и балансирања између истих, наше доминантне вредности неумитно се мењају и чињеница је да новац заузима приоритетну позицију. Ипак, суштински, Србе недостакак новца никада није омео да живе - заиста живе?

- Ми у Србији живимо у времену када нам се преко медија и „културне елите“ намеће вредносни систем који представља "сурогат амерички сан". Међутим, када се угаси телевизор, баце у страну таблоиди, и удаљи из окружења псеудо-елитног полусвета и њихових улизица и паразита, видимо једну сасвим другу Србију – Србију вредних и поштених људи, који цене искреност и правду, који су солидарни безмало са патњама целе планете, који се баве уметношћу и помажу другима (иако од тога "нема 'леба").

Парадоксално, што је у земљи мање новца, до та искрена и вредна Србија више долази до изражаја. Јер нама не треба новац да бисмо певали и играли, не треба нам новац да бисмо се дружили, а поготово нам не треба новац да бисмо разликовали добро и зло. Од новца више зависе ови који су узурпирали српско друштво, него само друштво. Ми већ видимо како они губе моћ и утицај на грађане, па се довијају са све агресивнијим наступом и све очигледнијим стратегијама манипулације.

Када то пресуши, и када новац којим се хране пресахне, тада ће на површину да изађе она права Србија, са својим радним људима, талентованим провредницима и инжењерима, стручњацима који сада не могу да дођу до изражаја, и тада ће нешто почети да се мења. Као што је, уосталом, било толико пута у нашој историји - каже Танасић.

Срби су, парадоксално, на неки начин упели да сачувају достојанство и понос у свим тим песимистичким погледима на свет?

 - Постоји једна црта те домаће сорте песимизма, која је у основи веома самољубива. Она подразумева да ми "вредимо више, него што нам се признаје" и као таква је увек згодан изговор за сваки неуспех. Штавише, она је осигуравање од неуспеха у најави, и самим тим веома лоша. Али са друге стране, песимизам нашег народа је веома озбиљно утемељен у његовом историјском искуству – међу нама нема генерације која не памти неки рат, економски колапс, смутно време, која није на својим леђима осетила ударац глобалног империјализма у неком облику.

Утолико обичан Србин знатно боље познаје прилике у свету и начин на који глобални систем моћи и политичког утицаја функционише од блажено наивних грађана неких "срећнијих друштава", па чак и од њихових политиколога и друштвених теоретичара. То је један органски песимизам, један "простонародни цинизам", ако хоћете, који је утемељен у стварности, основан на горком искуству, и који нас чини оним што јесмо.

На концу свега, с обзиром на велике неправде, социјалну неравноправност и безакоње, колико оптимистични Срби уопште могу да буду? Чини се да је то упаво наша вештина - боље него ишта друго спајамо понекада "сулуду" позитивност и деструктивну негативност.

- Срби су увек и песимистични и оптимистични, то је, можда, још једна црта наше словенске природе. Ми сањамо о великим стварима, и разочаравамо се у сурову стварност. То нас чини напетим и анксиозним, и то може да нас баци у очајање, али истовремено и да нас покрене напред. Сви периоди наше историје су сведоци да је увек било ово друго – наш народ је увек васкрсавао из ситуација највећег и најстрашнијег безнађа, и баш тада досезао своје највеће висине. Николи Пашићу се приписује изрека „спаса нам нема, пропасти нећемо“, и она изузетно добро захвата нарочити егзистенцијалистички положај нашег човека – разапетост између неумитне пропасти и ината који тој пропасти упорно пркоси.

Да ли можда треба тражити решење у себи као појединцу, или чекати друштвене реформе и бољитак? Колико је утопијска замисао ослонити се на државу?

- Субјективистичка идеја да је "појединац решење свега" веома је страна балканском начину размишљања. Неким животним изазовима ми свакако приступамо лично, некима приступамо као породица, некима као колектив (месна заједница,општина, град, држава), некима као припадници глобалног друштва.

Само ако се остваримо као делатни грађани на свим овим пољима знаћемо да смо "учинили све што можемо" да живимо добар и испуњен живот, и то ће нам бити довољно да будемо срећни, чак и ако нам не пође за руком да уз пут "усрећимо цело човечанство". Што се тиче очекивања да "држава све то уреди", у питању је системска грешка. Држава – то смо сви ми. Када схватимо да смо ми ти који јој наређују, а они ти који се повинују (зато се каже државна служба), онда ћемо и почети да сами померамо своје друштво у смеру у коме желимо да се креће.

(Стефана Павловић - Дневно.рс)