Никита Михалков: Тешко да могу да замислим Србе као потпуно срећне чланове ЕУ

Руски синеаста Никита Михалков прогласиће вечерас отвореним 20. фестивал европског филма на Палићу. Том приликом биће му уручена награда „Александар Лифка” за изузетан допринос европској кинематографији.

Редитељ дела „Механички пијанино”, „Неколико дана из живота Обломова”, „Очи чорније”, „Урга”, „Варљиво сунце”, „Сибирски берберин” и „12”, у Србији ће провести само неколико сати јер увелико ради на новом филму.

Иако окупиран филмом „Сунчаница”, у којем игра и наш Милош Биковић („Монтевидео, бог те видео”), Михалков није могао да одбије позив да поново посети нашу земљу јер, како каже у интервјуу за наш лист, „када му за некога кажу да је Србин, одмах се осмехне”.

Добитник сте награда на фестивалима у Кану, Венецији... као и Оскара. Шта вам значи награда „Александар Лифка” на Палићу?

Важна је група људи међу којима сте. Нарочито када су у њој аутори као што су Гаврас, Расел, Зануси, Јанчо... Престижно је наћи се у таквом друштву. Моја мајка је говорила „није важно шта, него са ким”. Ценим и волим Србе, тако да је за мене ваша пажња веома драга, дража од многих других награда.

Како разумете српско-руско пријатељство? Шта нас везује?

Дешава се да се људи воле због тога шта су урадили. Догађа се и да су суседи и да се ослањају једни на друге. Али љубав не значи гледати једно у друго, већ заједно гледати у истом смеру. Код нас Руса љубав и пријатељство према Србима нису рационални, они су на емоционалном нивоу. Ми смо једна крв, исте смо вере, много смо за њу пропатили. Срби су се одувек борили за веру и гинули, а могли су да издрже 500 година турског јарма и да опстану. Када ми за некога кажу да је Србин, одмах се осмехнем. Наравно, знам да постоје различити Срби: добри, паметни, глупи… као уопште у било ком народу. Али Србија је дух Балкана.

Србија је почела приступне преговоре са Европском унијом. Како посматрате уједињење Европе?

Прилично сам скептичан. Не мислим да, ако се удружи 15 стараца, може да се роди једна млада особа. Европа је врло добро прихватилиште с богатом историјом, традицијом и културом, али када се одиграва уједињење оно се дешава око вештачких ствари. Знате, паеља је различита од неког другог специјалитета. Али свеједно, може да се једе и паеља и тај други специјалитет. У сваком случају постоје квалитети који не могу да се мешају и бркају, јер ће резултат бити нешто средње, нешто попут интелектуалног „Мекдоналдса”. Не верујем да ће Запад и Србија међусобно да се воле јер они баш не воле једни друге. Изгледа као да су заједно, али у ствари, свако вуче на своју страну. Тешко да могу да замислим Србе као пуноправне, а потпуно срећне чланове Европске уније. ЕУ може да се претвара, да се прави да је све добро, али чим се постави питање интереса, прво ће да жртвују Србију и све источне земље које су ушле у унију.

„Варљиво сунце” (1994) догађа се у доба стаљинизма и за време Другог светског рата. Шта вас је натерало да, после 16 година, снимите наставак те саге?

Чинило ми се, а и сад ми се чини, да нестаје време када се схватао значај рата. После Другог светског рата, земља је живела у релативном миру 20 година, јер су на власти, крај стругова, на пољу, на факултетима… били људи који су могли да разговарају о рату. За њих су постојали периоди пре и после рата.

Рецимо, неки стругар могао је да разговара са генералним секретаром ЦК КПСС Леонидом Брежњевом јер су били на истом фронту, имали су о чему да причају. Они су могли да буду на различитим нивоима друштвене лествице, али рат их је повезао и били су људи који су имали заједничке успомене. А онда је дошао период „стагнације”. Наравно, постојали су проблеми и цензура. Али прилика људи да се бесплатно школују и лече, да се осећају безбедно, давала им је наду и вољу за животом. То је све почело да нестаје са одласком тих људи из рата. Чинило ми се да то не сме да се заборави, тога се треба сећати, али не кроз жанр ратног филма.

„Варљиво сунце” је бајка, алегорија, поучна прича о Богу у рату, о јединству света, о томе колико је људски живот повезан са животом паука или комарца. Они који су то осетили, за њих је филм значајан.

Рекли сте да бисте волели да је генерал Котов, из „Варљивог сунца”, жив и да су потребни људи попут њега, часни борци. Да ли је Котов ваш најважнији лик, оличење одлучности и морала?

Котов је зато и занимљив. Увек је другачији, учествовао је у револуцији, а затим је постао њена жртва. Веровао је у оно што је радио, а као резултат тога умало је стрељан. Он је одраз противречја 20. века у Русији. Не може да му се одузме чињеница да је ратник, али када треба да одлучи да ли ће да пошаље 15 људи у смрт или не – јер су му то наредили а може и да добије заповедништво над армијом – он бира ово друго. Јер, од свих политичких погодности, за њега је важнији дијалог с Богом у ког не верује. У томе је његова контрадикторност, што је основа карактера људи којима су одузели Бога, а на срећу не и свест о томе да нису сами.

Шта ваше филмове чини толико препознатљивим?

Снимам филмове како умем и могу. Мене углавном занима атмосфера. Ако она постоји, ако је права, онда многе ствари постају јасне и публици. Ако тога нема онда филм може да се ослања на фабулу. Али мене прича мање интересује. Немам методу коју бих посебно издвојио, али не могу да снимим филм без атмосфере и смисла за хумор.

Нисте ни први ни једини аутор који је свој уметнички израз обликовао као сценариста, редитељ и глумац. Колико је све то сродно, а колико различито?

То су апсолутно различите професије, а у исто време могу да буду обједињене у једној особи. То не значи да, рецимо, добар глумац може да постане добар редитељ и обрнуто. А сценарио је нешто посебно јер је основа филма. Герасимов сматра да је „књижевност мајка филма”, а литерарно дело и сценарио су две различите форме, ипак обједињени чињеницом да изражавају мисли на папиру. Тешко ми је да радим филм по сценарију који нисам написао јер ја заправо снимам филм још док пишемо сценарио. Филм се рађа на папиру. Али, једном у животу сам снимао филм по туђем сценарију. Била је то „Родбина”, по сценарију Виктора Мережка.

Не желим да будем јасан, желим да будем схваћен

За чим жуде данашњи филмски гледаоци? Шта желе да гледају? Водите ли се потребама публике?

Волим када ми гледају филмове, тужно је ако их не гледају. Мени је процес рада на филму занимљивији од његових резултата. Занимљивије ми је да стварам свет, да откривам талентоване глумце него да их ангажујем. На срећу, открио сам доста глумаца, многе звезде које сада блистају и које су некада блистале. Не желим да будем јасан, него желим да будем схваћен. То су речи које имају исти корен у руском језику али другачије значење.

Иван Аранђеловић

(Политика)

Михалков: Србија је реална одбрана словенског света

ПАЛИЋ – Славни руски редитељ Никита Михалков изјавио је вечерас на Палићу, где је гост Фестивала европског филма као добитник награде „Александар Лифка”, да толико воли Србију да му није важно да ли је дошао да добије награду или не.

Једноставно волим Србију, рекао је он поздрављен аплаузом многобројних присутних на конференцији за новинаре.

Директор фестивала Радослав Зеленовић захвалио је Михалкову што ће провести на Палићу онолико времена колико и у авиону на путу.

„Враћа се одмах због обавеза, али је учинио труд да дође. То је напор вредан поштовања”, рекао је Зеленовић.

Ипак, Михалков је претходно обишао манастире на Фрушкој гори.

„Православни манастир, то је увек чудо, у крајњем случају за православног човека. Тамо је увек посебна атмосфера, посебни мириси и напитци. Да је било још два-три манастира успут, не бих стигао трезан, нашалио се он.

Михалков је казао да је манастир основа православног света, чак и са три монаха, па и само са једним.

„То је онај корен, жила, која одржава православни свет у животу. За мене је најважније то што се у било ком православном манастиру не осећам као туриста”, рекао је Михалков.

На питање Танјуга да ли са одумирањем класичних биоскопа и филмске траке седма уметност одлази у музеј, Михалков је духовито приметио да ће он онда постати музејски радник.

„Мењају се технологије и језик а проблеми остају исти - живот, деца, ратови, глад. Друго је питање како те проблем решавати, али у једном тренутку сви смо голи пред Богом. Мењају се технологије - трака или цифра, многи мисле, а се тиме мењају и питање живота или смрти. Ја сматрам да су још увек исте најважније теме: верујем - не верујем, могу - не могу и битно је да постоји хармонија, да оно што желиш то и можеш. Најгоре је да мислиш да можеш само зато што хоћеш”, рекао је редитељ.

Михалков је говорио и о својим филмовима, али је напоменуо да му је тешко да објашњава споља оно што као аутор ради изнутра.

„Можеш да се претвориш у филмског критичара па да кажеш нешто паметно. Ја могу много да причам о филму који тек снимам или сам га управо завршио, али већ после три месеца више се не сећам а и не осећам терет онога што сам радио. Искрено вам кажем, некада док гледам своје старе филмове изненадим се и кажем 'браво', рекао је он.

Иначе, много је редитеља који тако паметно говоре о својим филмовима, а у самим филмовима тих мисли нема, додао је руски гост.

На питање о стању у руској савременој кинематографији, истакао је да данас у Русији без државне помоћи филм не би могао да опстане и додао да на кинематографију годишње одлази три милијарде рубаља.

Познато је да ко плаћа тај и бира музику, али то не значи да држави треба идеолошки филм, већ филм који одговара на питања која стоје пред друштвом, рекао он.

„Положај нашег филма за ових 20 година је постао трагичан. Многи су слободу стваралаштва схватили погрешно, па раде филмове као одраз у огледалу - пре су црвени били добри и бели лоши, а сада је потпуно обрнуто. Међутим, није пре све било лоше, нити је све садашње добро. Проблем је што је одбачен унутрашњи морални закон, рекао је он.

Михалков је напоменуо да је проблем за гледаоце то што је филм почео да им говори о њима оно што не желе да знају, да пружа слике које су стварне, али црне и тако је почела одбојност према домаћем филму.

„Ја, као гледалац, хоћу да питам те редитеље: кога ти волиш од својих јунака, приказујеш их као прљаве мраве а одакле ти долазиш?”, рекао је Михалков.

Ипак, он је додао да има наду.

„Филм је жива уметност и има пуно младих аутора који су научили како мада још нису научили шта, а то је важно јер форма без садржаја не вреди”, додао је Михалков.

Представница Руско-српског друштва из Суботице питала је госта да ли би хтео да буде њихов члан на шта је он одговорио: „Чини ми се да сам то већ постао”.

На крају конференције Михалков је сам пожелео да изјави како је Србија реална одбрана словенског света”.

„Сматрам да у Србији живе људи који тачно знају да је оно што се назива глобализацијом замена за реч 'окупација' и то треба сви да схватимо, закључио је Никита Михалков.

(Танјуг)