Полемика о избеглицама: Наталија Девић - Странци у Београду; Тамара Скроза - Расизам на високим потпетицама

Наталија Девић: Странци у Београду

Кнез Михајловом сваке вечери корзирају буле. Покривених коса, у црним хаљинама до земље, како им вера налаже, одмеравају нас. Нас, Београђанке, у својој земљи, у свом граду, у летњим хаљинама, како налаже лето, на плус четрдесет. Хоћемо ли се ускоро морати да им се извињавамо што смо за њихове појмове голишаве?

Августовским Београдом једна вест ових дана додатно подиже температуру: "Србији наредних месеци прети хуманитарна катастрофа. Немачка је одлучила да десетине хиљада Албанаца депортује баш код нас. Савезна канцеларија за миграције и избеглице најавила је да ће Немачка протерати 94.000 људи са Балкана којима је одбијен захтев за азил, а од тог броја је најмање 30.000 Албанаца са српским пасошем.

 Србија ће ускоро имати социјалне, демографске па и безбедносне проблеме, најављују стручњаци. Али, као држава кандидат за чланство у ЕУ, нема нам избора него да их прихватимо."

Почетком фебруара на хиљаде Албанаца са Косова свакодневно је преко Србије илегално одлазило у ЕУ. Министар полиције Стефановић изјавио је тада да је чак 60.000 Албанаца са Косова затражило српски пасош. Истовремено, број миграната из Сирије, Пакистана и ко зна још одакле повећава се из дана у дан. Има их на десетине хиљада. И мада нам нико не саопштава тачан број, њихово присуство је упадљиво. Жива у термометру скаче, лоше вести сустижу једна другу, август притиска ишчекивањем преокрета у септембру, а број чудних странаца у Београду расте. И подиже стрепњу. Шта раде ту?

У мом парку спава човек покривен летњим јорганом. Шетам куче око поноћи. Вруће је. Кад изађем, он је на клупи. И тако већ месец и по. Светло лице, дуга коса, покупљена у реп. Јорган је жут. Спава мирно, као да му је ту место. Мигрант или још један београдски бескућник? Не знам. Али знам да их је од августа по клупама већ неколико. Ни за време Слобе, ни највеће глади деведесетих, тога није било у мом парку. И по први пут, за две и по деценије колико живим на Врачару, ноћна шетња постаје непријатност.

У врећама за спавање, стиснути једни уз друге, људи спавају и на перону београдске железничке станице. Овога лета у јуну, кад сам се враћала с мора, у 6.15 ујутру видела сам их кроз призор. Стотинак тамнопутих мушкараца управо се будило ту.

Кнез Михајловом и центром, ногу пред ногу, сваке вечери, корзирају буле. Покривених коса, у црним хаљинама до земље, како им вера налаже, руку прекривених златом, воде децу за руке. Була је сад толико да су почеле да нас одмеравају. Оне нас, Београђанке, у својој земљи, у свом граду, у летњим хаљинама, како налаже лето, на плус четрдесет. Ваљда смо за њихове појмове преголишаве? Хоћемо ли се ускоро морати да им се извињавамо?

Младићи, момци, мушкарци средњих година, светлих и тамнијих лица, црних коврџавих коса, обучени добро, који непрекидно говоре у мобилне телефоне неким чудним српским или својим језицима, и ходају у групама, размилели су се Београдом. Старијих нема. Новца имају. Седе по врачарским кафићима. Једу и пију. Троше, бучни су, деца трче између столова. Родитељи их не опомињу. Само загледају нас. Је ли им је то обичај? Не знам. Јесу ли то јадни мигранти који једва чекају да наставе свој пут ка ЕУ?

(Наталија Девић – Данас)

Тамара Скроза: Колумна Наталије Девић у „Данасу” - расизам на високим потпетицама

Када новине као што је дневни лист „Данас”, у које се куне грађанска Србија, објаве све оно што је Наталија Девић написала у колумни „Пољупци и потпетице”, пристојан човек остаје без текста – запањен безобразлуком, затечен непоткрепљеним елитизмом, шокиран ксенофобијом која избија из сваког ретка

Није нелогично и неочекивано да се у „Куриру” појави теза како ће „мигранти ускоро исламизирати Србију”, да баш „Информер” објави наслов „С мигрантима стижу маларија, дечја парализа и птичји грип”, или да „Вечерње новости” на читавој страни објасне како мигранти пре одласка у Европу „чупају обрве”, штекују хиљаде евра у путне торбе, а на Зеленом венцу продају оно што су им Београђани уделили као хуманитарну помоћ. То некако спада у традицију тих листова.

Али, када новине као што је дневни лист „Данас”, у које се куне грађанска Србија, објаве оно што су објавиле 13. августа у оквиру колумне Наталије Девић „Пољупци и потпетице”, пристојан човек остаје без текста – запањен безобразлуком, затечен непоткрепљеним елитизмом, шокиран ксенофобијом која избија из сваког ретка.

Основна теза текста под насловом „Странци у Београду” јесте да су се у главном граду Србије појавиле десетине хиљада „чудних странаца” („миграната из Сирије, Пакистана и ко зна још одакле”, прецизира ауторка), да њихов број непрестано расте и да то „подиже стрепњу”. Да тих „чудних странаца” нема, ствари би у Србији – тако се бар дало закључити из овог текста – биле скоро па идеалне.

Колумна о којој је овде реч није грешка. У питању је текст базиран на идејама којима није место у јавном простору и због којег би уредништво „Данаса” требало да се извини свим својим читаоцима

Јер, каже ауторка, никада тако није било. Чак ни за „време Слобе, ни највеће глади деведесетих” у њеном парку на Врачару није се догодило да на клупи спава бескућник покривен жутим јорганом. „Светло лице, коса покупљена у реп”, тако га описује.

Ипак, у најбољој традицији поетесе Мирјане Марковић која се ономад питала да ли „цврчак уопште једе, или само живи и пева”, ауторка се пита да ли је тај бледолики човек под жутим јорганом „мигрант или још један београдски бескућник”.

Не каже шта је закључила, али се из горепоменуте опаске да ни за Слобиног вакта није имала ту врсту „непријатности”, може закључити да је ипак превагнула претпоставка о некаквом савременом дођошу.

Изгледа да је врачарска ауторка деведесете године XX века, баш као и последњих неколико година, провела на некој другој планети или (што се можда своди на исто) своју потпетицу није померила даље од Светосавског платоа.

Требало би јој зато опростити што не зна да у Србији, па и на Врачару – има бескућника. Исто тако, разумљиво је што јој сметају и непријатност изазивају баш бескућници и „чудни странци”, а не криминалци, убице, ратни профитери и преваранти којих је онолико, и то баш у њеном комшилуку.

Сметају ауторки чак и деца. Пошто „чудни странци”, по њеној процени, имају доста новца, логично је да „троше”, да буду „бучни”, да седе по кафанама и да тамо „једу и пију” (за разлику од цврчака и Београђана, који само живе и певају).

Питање које нарочито брине ауторку колумне, а односи се на „чудне странце”, дословце гласи: „Шта раде ту?” Она, нажалост, не даје одговор, чак ни претпоставку, али читалац лако може и сам да закључи како су те десетине хиљада чудних људи дошле или из жеље да нам покваре идилу, или зато што су били докони тамо одакле су стигли.

Јер, заиста, шта би друго осим доколице могло да принуди човека да упрегне читаву фамилију, укључујући и децу у пеленама, и после хиљада пређених километара, разапне прљаве гаће у парку код аутобуске станице?

Ауторка се, иначе, тим парком посебно бави. Каже да је баш овог лета, када се враћала с мора, кроз прозор видела „стотинак тамнопутих мушкараца” који су се управо будили. Не пита се ауторка од каквог су зла утекли, који им је комшија заклао мајку, а који силовао сестру; шта им је све изгорело, уништено, отето. Не занима је зашто заправо спавају на голој земљи, а не у својим собама, градовима и државама. Не пита се како им је да са својим факултетским дипломама, са својом прошлошћу, тек пристигли из својих паркова, размишљају о мађарској огради, а сањају о некој минхенској пивници у којој ће – ако их срећа потера – моћи да перу кригле.

Специјално васпитање

Не сметају ауторки само мушкарци. Сметају јој, рецимо, и жене. „Кнез Михаиловом и центром, ногу пред ногу, сваке вечери, корзирају буле”, каже она. „Покривених коса, у црним хаљинама до земље, како им вера налаже, руку покривених златом, воде децу за руке.”

Ни то није доста. Непријатност ауторкина не завршава се на одећи која јој смета, на ритму њихових корака или на злату које су „буле” ваљда њој лично отеле, већ се појављује и нови проблем.

„Була је сада толико да су почеле да нас одмеравају. Оне нас, Београђанке, у својој земљи, у свом граду, у летњим хаљинама, како налаже лето, на плус четрдесет. Ваљда смо за њихове појмове преголишаве. Хоћемо ли ускоро морати да им се извињавамо?”

Ауторка овде заправо не би требало ништа да се пита. Ако има имало части и образа, она би већ сада – унапред – могла да упути лично извињење свакој тој „були”: зато што вређа њихову веру, доводи у питање њихово поштење, дискредитује њихову муку и, на крају, без икаквих индиција изузев сопственог осећаја да је „одмеравају”, квалификује их као насилне, наметљиве и раде да поробе слободарски и разголићени Београд.

Сметају ауторки чак и деца. Пошто „чудни странци”, по њеној процени, имају доста новца, логично је да „троше”, да буду „бучни”, да седе по кафанама и да тамо „једу и пију” (за разлику од цврчака и Београђана, који само живе и певају). Ту, у тим кафанама, друштво им праве и деца која „трче између столова” и коју „родитељи не опомињу”, већ уместо тога „само загледају нас”.

Ауторка је овде заправо устврдила да српска деца уопште не трче између столова, да не вриште без разлога и да је само једна родитељска опомена довољна да их смири. Јер, познато је – посебно читаоцима српске штампе из деведесетих – да су деца рођена у мајчици Србији добра, васпитана, тиха и, уопште, у свему супериорнија од својих вршњака из других крајева света.

„Данас” под жутим јорганом

Каже ауторка још да „чудни странци” имају „светлија и тамнија лица”, „црне коврџаве косе”, да су „добро обучени”, да „непрекидно говоре у мобилне телефоне”, да „ходају у групама” и да су се „размилели Београдом”.

Коначно, пита се и „јесу ли то јадни мигранти који једва чекају да наставе свој пут ка ЕУ”.

Пошто се овде бавимо одговорима на њене нетачне, бизарне, бесмислене, расистичке, ксенофобичне, мизогине, антихуманистичке и све друге оцене и тезе, ред је да одговоримо и на ту:

Да, у питању су заиста јадни мигранти, то јест избеглице – људи који су преко ноћи остали без свега што су створили, људи који не знају куда ће и како ће даље, који спасавају голе животе. Тамо одакле су дошли води се рат, а велики број оних који нису успели да побегну живот завршава у гомили других мртвих тела, непрепознатљиви, несахрањени, неоплакани.

Ови наши, ови што спавају код станице, имали су среће. Извукли су живе главе.

Ти људи имају право да троше свој новац – нису га никоме украли. Зарадили су га и онда подигли са сопствених рачуна. Имају право и да користе своје мобилне телефоне, ходају у групама или соло, буду обучени како желе.

Основна теза текста под насловом „Странци у Београду” јесте да су се у главном граду Србије појавиле десетине хиљада „чудних странаца”, да њихов број непрестано расте и да то „подиже стрепњу”. Да тих „чудних странаца” нема, ствари би у Србији – тако се бар дало закључити из овог текста – биле скоро па идеалне

Ти људи сигурно нису срећни што спавају у прљавом парку код аутобуске станице, баш као што њихове супруге нису срећне што “корзирају” Кнез Михаиловом. Њихова деца иста су као свака друга, а њихово понашање није ништа боље, лошије или чудније од нашег.

Што се тиче боје њихове коже и степена коврџавости њихове косе, потписница ових редова не сматра се довољно стручном да каже било шта. Ауторки, међутим, препоручујем штива која је тридесетих година прошлог века потписивао онај чика с брчићима, а која и данас дистрибуирају његови следбеници широм света, па и у Србији и на Врачару: тај с брчићима и његови истомишљеници бавили су се баш бојом коже, косом и сличним темама.

Ипак, важније од свега овога јесте следеће: „чудни странци” имају сва права да се „размиле Београдом”, јер је то град у чијој природи није да мрзи и не прихвата.

У Београду и Србији већину и даље чине људи који суочени с људским јадом не размишљају о својој „непријатности”, којима на памет не пада да анализирају нечију боју коже и који не реже и не кидишу при погледу на човека који је другачије одевен или који поштује неку другу религију.

Чак и међу новинарима – какви су да су – тешко да би се нашло много оних који би потписали текст у којем ауторка „Пољубаца и потпетица” кука због невоља које су јој приредили „чудни странци”. Напротив, скоро је сигурно да би већина колега, после таквог текста, баталила новинарску причу и погнуте главе отишла да сади ротквице или гаји козе.

Колумна о којој је овде реч није грешка. У питању је текст базиран на идејама којима није место у јавном простору и због којег би уредништво „Данаса” требало да се извини свим својим читаоцима.

Или да се, ако их је баш много срамота, покрију оним жутим јорганом по глави и сачекају да сви заборавимо чиме нас је лист познат по заступању људских права, по начелима толеранције и поштовању различитости, почастио овог четвртка.

(Тамара Скроза – Цензоловка)