На данашњи дан 1945. ослобођен је Аушвиц најозлоглашенији логор немачких нациста у Другом светском рату. То је датум који се од 2005. oбележава као Међународни дан сећања на жртве Холокауста

Данас, 27. јануара, обележава се Међународни дан сећања на жртве Холокауста у знак сећања на дан када су 1945. године јединице Црвене армије ослободиле Аушвиц, најозлоглашенији логор немачких нациста у Другом светском рату.

Међународни дан сећања на жртве Холокауста обележава се од 2005. године, доношењем Резолуције Генералне скупштине Уједињених нација.

Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је овај датум као дан људских права, превенције и кажњавања злочина геноцида, као и стално присутне опасности од расне, националне и верске мржње, заснованих на предрасудама.

У Србији ће се овај датум обележити сутра, окупљањем испред Споменика жртвама геноцида, крај комплекса Старо сајмиште.

Вучић поводом дана сећања на жртве Холокауста: Да се никада никоме не понови

Председник Србије Александар Вучић је, поводом Дана сећања на жртве Холокауста, истакао да чувамо сећање на ту велику жртву јеврејског народа и боримо се да се тако нешто никада никоме не понови.

"На Дан сећања на Холокауст, чувамо сећање на велику жртву јеврејског народа, док се боримо за очување највиших вредности човечанства за све - слободу, једнакост и право на достојанствен живот. Да се никада никоме не понови", написао је Вучић на друштвеној мрежи X (Твитер )

На Дан сећања на Холокауст, чувамо сећање на велику жртву јеврејског народа, док се боримо за очување највиших вредности човечанства за све - слободу, једнакост и право на достојанствен живот. Да се никада никоме не понови.

Јахел Вилан, амбасадор Израела у Србији у ауторском тексту за „Политику“: Дан сећања на жртве Холокауста сада има ново болно значење. После 7. октобра постали смо сведоци ужаса Хамаса

Амбасадор Израела у Србији Јахел Вилан поручио је поводом Међународног дана сећања на жртве Холокауста да су они који су преживели Холокауст, после напада терористичке организације Хамас 7. октобра 2023, „постали сведоци ужаса за које се свет заклео да никада више неће бити виђени“.

„За нас, као и за свакога ко поседује функционалан морални компас, овогодишњи Дан сећања на жртве Холокауста има ново и болно значење“, навео је Вилан у ауторском тексту за Политику.

„Од суштинске је важности идентификовати сличности између догађаја који су претходили и дешавали се током Холокауста и других сличних догађаја, како бисмо препознали и именовали лице зла и енергично устали против њега да се оно заиста никад више не би догодило“, оценио је амбасадор.

Заменик градоначелника Новог Сада Игор Црнобарац и председник Јеврејске општине Нови Сад Мирко Штарк положили су венце на споменик жртвама Холокауста на јеврејском гробљу

НОВИ САД - Поводом Међународног дана сећања на жртве Холокауста, заменик градоначелника Новог Сада Игор Црнобарац и председник Јеврејске општине Нови Сад Мирко Штарк, положили су венце на споменик жртвама Холокауста на јеврејском гробљу у Новом Саду. Том приликом поручили су да највећи злочин у историји човечанства не сме бити заборављен. видео ицон аудио ицон

Догађај је почео полагањем венаца и одавањем почасти страдалима. На просторима бивше Југославије током Холокауста настрадало је више од 60 хиљада припадника Јеврејског народа а у Европи више од 6 милиона. Хор Јеврејске општине Хашира, извео је песму Јосев Бесеитер посвећену страдалима. Заменик градоначелника Игор Црнобарац истакао је да је на данашњи дан Јеврејски народ повратио своју слободу.

Председник Јеврејске општине Нови Сад Мирко Штарк изјавио је да је веома важно да негујемо културу сећања и да се овакав злочин више никада не понови.

Међународни дан сећања установљен је резолуцијом Генералне скупштине Уједињених нација, а обележава се 27. јануара на дан када је 1945. године ослобођен Аушвиц-Биркенау, најозлоглашенији логор смрти за Јевреје, Роме и друге народе у Другом светском рату.

Данас ово место стоји као споменик и подсетник на грозоте које су се догађале током Другог светског рата. Отворен је за туристе, историчаре, па и преживеле жртве Холокауста, а годишње га посети и до два милиона људи.

Три дела Аушвица

Аушвиц је оригинално био блок војних зграда пољске војске. Нацисти су упали и окупирали Пољску у септембру 1939, а у мају 1940. Аушвиц је постао место у ком су затварани политички затвореници. Како се рат настављао, а Холокауст ширио, нацистички режим је додатно развијао камп.

Аушвиц је заправо комплекс сачињен од чак 40 концентрационих и кампова за уништење. Главни камп је Аушвиц И (Стаммлагер) у месту Освјенћим, недалеко од Кракова, затим Аушвиц ИИ-Биркенау, удаљен три километра од првог и Аушвиц III-Моновиц, камп за принудни рад са бројним фабрикама где су радили логораши.

Немци су током Холокауста чистили Европу од јеврејске популације. Аушвиц је био центар тог геноцида.

За нешто мање од пет година, нацистичка Немачка је у Аушвиц одвела 1,3 милиона људи, а убила њих 1,1 милион. Скоро милион од тога били су Јевреји. Они су по депоратицији у овај концентрациони логор слани у гасне коморе, изгладњивани, радили су до смрти и убијани у медицинским експериментима. Већина је умрла у кампу познатом као Биркенау.

Специфичан пример били су мађарски Јевреји. У периоду од само два месеца, од маја до јула 1944, Мађарска је депортовала 420.000 Јевреја у Аушвиц. Десетине хиљада њих депортовани су из Мађарске сваког дана. Три четвртине убијене су одмах по доласку.

Убијено је и око 75.000 пољских грађана, 15.000 совјетских војника, 25.000 Рома, као и Јеховиних сведока, хомосексуалаца, политичких затвореника...

Туристичке туре

Иако су о Аушвицу снимљени бројни филмови, серије и написане књиге, ретко шта од тога вам покаже оно што је од Аушвица остало. Изгледа нетакнуто у односу на пре 70-80 година, али је оно што се у њему налази доказ злочина какав до тада није виђен.

Град Освјенћим је удаљен од Кракова око 40 минута вожње. Постоје различите туре, а неке од њих трају и по 6-7 сати.

Када је реч о туристима из Србије, уколико Аушвиц посећују са агенцијом са којом су дошли у посету Кракову, тај факултативни излет кошта 25 евра и траје око два и по сата.

За то време могуће је обићи неколико блокова који данас представљају музеј у којима су изложене фотографије и личне ствари логораша, од обуће и одеће до четки за бријање и посуђа.

Приликом доласка потребно је поштовати неколико правила. Прво, не смете унети велике торбе, оне морају задовољавати одређене димензије. То је један од начина да се спрече крађе. Друго, иако није писано правило, подразумева се и да ћете поштовати трагичну историју места и бити тихи, а то наравно подразумева и заобилазак прављења популарних селфија на местима где је страдао толики број људи.

Иако је фотографисање самог места углавном дозвољено, постоје две ствари за које вам водичи изричито говоре да своје фото-апарате вратите у џеп.

Аушвиц I

Тура почиње од чувеног натписа "Арбеит Мацхт Фреи" (Рад ослобађа), симбола овог стравичног места. Одатле па све до последњег вагона у Биркенауу могуће је проћи истим путем куда је ишло и стотине хиљада затвореника.

Први део Аушвица сачињен је од блокова. Сваки носи свој број и сваки је имао посебну намену. Данас они представљају својеврсну изложбу личних ствари логораша, њихових фотографија, насталих током доласка, боравка, а на крају, ако су преживели, и након ослобађања кампа.

У тим блоковима вршена су суђења, неки од најозлоглашенијих доктора вршили су експерименте над женама и децом, а изгађене су и најмање затвореничке ћелије које су служиле за кажњавање непослушних затвореника.

Блокови 4,5 и 6

Ова три блока претворена су у музеј, иза стакла налазе се "планине" онога што је остало од затвореника. Њихова обућа, кофери и корпе, одећа, али и коса.

Соба број 5 у блоку 4 је прва ставка за коју вам водич каже да је не смете фотографисати. Она је један од неоспоривих доказа злочина који се догодио. Иза стакла у тој соби налазе све две тоне људске косе.

Када су Совјети ослободили Аушвиц нађено је седам тона косе, углавном шишане са тела логораша убијених у гасним коморама. Доказ за то су различите анализе које су показале да се у коси налазе трагови циклона Б, петицида на бази цијанида, који је коришћен за масовно убијање у логору.

Од косе је прављен материјал.

У блоку 5 налази се она "планина" ципела. Дугачак ходник, а са обе стране обућа од пода до плафона. Мушке и женске, мале и велике.

Приликом ослобађања пронађено је 43.000 пари ципела. Важно је поменути да су Немци, како су се Совјети приближавали, покушавали да униште доказе, те је већина складишта са овим стварима спаљена.

Осим ципела, изложени су и кофери и корпе. На њима се и даље виде имена затвореника и место одакле долазе. На некима пише "wаисенкинд" што значи сироче.

У истом блоку налазе се и вештачки удови убијених затвореника. Штаке, вештачке ноге углавном су припадале пољским ратним ветераним из Првог светског рата. Неспособни за било какав рад, одмах су приликом разврставања послати право у смрт.

Пре него што су се укрцавали у вагоне, који су били без прозора и тоалета, будући затвореници су били убеђени да иду негде где ће им бити боље. Паковали су са собом што више ствари у нади да ће моћи сами себи да спреме оброк и да се окупају.

У блоку број 6 стоји доказ за то у виду гомиле посуђа које су понели са собом, наочара за вид, четки за косу и бријање.

Личне ствари су углавном сортиране и одношене у део кампа под именом "Канада" - назван тако по земљи која има "доста свега".

Блок 7

Немци су и сами документовали ко је стизао у логор. Заводили их у списе, тетовирали их и фотографисали. Блок број седам је било место где су затвореници дочекани.

Извана исти као и сви остали, а са унутрашњих зидова вас гледа на стотине очију са портрета логораша. Испод црно-белих фотографија људи у пругастој одећи стоји датум рођења, датум доласка у Аушвиц и датум смрти. Готово сви су ту били свега два-три месеца.

Радни дан логорашима је почињао у 4.30 или 5.30, зависи од доба године, и трајао све до седам сати предвече. За то време затвореници су имали низ задатака. Прозивке су у неким ситуацијама трајале и по 19 сати.

Блок 10

Служио је за застрашујуће медицинске експерименте. У овом блоку радио је доктор Карл Клуберг, човек одговоран за осмишљавање "најефикасније" методе стерилизације жена.

Његови болни експерименти убризгавања супстанци у женске репродуктивне органе изведени су на око 400 Јеврејки. Многе су умрле услед компликација као што су крварење и сепса, а оне које су преживеле су на крају убијане како би над њима рађена аутопсија.

Другачију врсту експеримената, ону познатију, вршио је један други злочинац - Јозеф Менгеле. У његовим истраживањима учествовали су близанци и људи који су били патуљастог раста. Када би експеримент био завршен, убијани су како би се анализирали органи.

Блок 11

"Блок смрти" како га зову, коришћен је за егзекуцију и тортуру. У подруму се налазе ћелије за тортуру у којима су затвореници кажњавани на различите начине.

Она друга ставка коју није дозвољено фотографисати су управо те ћелије димензија метар са метар и рупом од 5x5 центиметара кроз коју је улазио ваздух. У њих су трпали по четворо затвореника, а казне су могле да трају и до 20 ноћи. Док су дању радили, ноћи су морали да проводе овде.

У блоку 11 је први пут употребљен циклон Б 1941. године који је касније почео да се користи за масовна убиства у гасним коморама.

Два последња поменута блока, 10 и 11, спаја "зид смрти", служио је за стрељања. Свака егзекуција је имала своју рутину: ако је међу осуђенима била жена, она је прва одвођена на стрељање, сви су морали да буду голи и излазили су напоље у паровима, пуцано им је у главу, с леђа.

Тачан број убијених на овај начин није познат јер они који су одвођени на стрељање никада нигде нису заведени.

Гасне коморе

Првобитно је постојала само једна, код крематоријума у Аушвицу И. Касније су изграђене још две унутар кућа које су напустили њихови пољски власници.

Биле су без прозора, а логораши су у њих улазили наги убеђени да одлазе на туширање. Могло је да стане 700-800 људи, а цијанид је на почетку пуштан кроз мале отворе у плафону. У оне веће, изграђене касније, стајало је и до 2.000 људи, а било је потребно око 20 минута да сви утихну.

Пре него што су одвођени у крематоријуме, други затвореници, обично Јевреји, присиљени да то раде, скидали су са умрлих вештачке удове, зубе, косу, накит. Један од таквих крематоријума налазио се уз ограду дворишта где је живео управник са женом и петоро деце.

Биркенау

Тачно три километра даље од Аушвица И налази се огромно пространство на које је одвођена већина затвореника – Биркенау.

Са свих страна ограђено је жичаном оградом, а на сваком ћошку су се налазиле осматрачнице, што је бекство чинило немогућим.

Укупно се овде налазило око 300 објеката. Бараке, изграђене као штале за коње, примале су највећи број логораша. Иако су предвиђене да у њих стане око 700 људи, нацисти су их користили за склониште и до 1.200 њих.

Кревети један до другог, а на крају огромног низа лежајева на спрат, нешто што је требало да представља тоалет. То су заправо биле само рупе у бетонском поду.

У Биркенау је стизало сваког дана неколико десетина вагона пуних затвореника. Следило је разврставање у две групе. Једна на мушкарце и старије дечаке, друга на жене и млађу децу. Ако су били превише млади, превише стари и болесни, ишли су право у смрт.

Ослобађање

Немачки званичници наредили су уништавање комора и крематоријам крајем 1944. пошто су совјетске трупе напредовале ка западу. Драгоцености украдене од затвореника из сектора Канада пребачене су у Немачку убрзо након тога.

Одлучни да униште доказе својих злочина, нацисти су наредили десетинама хиљада затвореника марш у друге концентрационе логоре, западније, као што су Берген-Белзен и Дахау. Они који су били превише болесни да би ходали су заостајали, а они који су заостајали су убијани.

Када су совјетски војници ушли у камп 27. јануара 1945. године затекли су свега неколико хиљада преживелих.

(Агенције)