Н1: Зашто се није поновила 1996 - ко је крив што протести због изборних нерегуларности нису постали масовни

Нема јасно изражене и одлучне подршке Запада, а нема ни довољно кредибилитета и поверења грађана у политичку опозицију. Реакција највеће опозиционе коалиције у изборном дану је посебна прича. Уместо да скочиш у осам увече, ако не и раније, ти ћутиш до 11 сати, а онда врлудаш, шириш и мењаш захтеве, каже за Н1 професор Факултета политичких наука Зоран Стојиљковић, наводећи разлоге због којих протести након избора 17. децембра нису постали масовни као они из 1996. године.

Да је опозиција требало да реагује још у току изборног дана, уколико је већ имала податке о фиктивно уписаним бирачима, сматра и професор ФПН Чедомир Чупић.

„Не желим да оптужујем опозицију, али морам истаћи да је била неопрезна и према неким истраживањима јавног мњења којима су поверовали. Опозиција треба да води рачуна о томе ко су ти истраживачи, можда су потурени од власти. Такође, опозиција мора да разговара с озбиљним људима, онима који имају велико искуство и који су показали да су моралне личности. С њима треба причати, а не само очекивати да ти људи стоје тамо негде иза. Опозиционе странке су у ситуацији да праве грешке јер су ово тешки, готово немогући услови у којима се обавља политички живот у Србији“, истиче Чупић.

Саговорник Н1 као отежавајућу околност за актуелну опозицију наводи и то што демократска власт изабрана 2000. године „није имала решење за питање Косова“.

„Најмоћније западне државе сматрају да ће лакше да остваре своје геостратешке интересе са Александром Вучићем, зато оне овако млако реагују, упућујући дипломатске поруке и политичке флоскуле. То, уосталом, показује и последњи потез са признавањем косовских таблица, као што међународна заједница више и не помиње случај Бањска. Ако Запад настави да подржава Вучића, он ће дуго трајати“, наглашава Чупић.

С тим ставом сагласан је и Стојиљковић, који објашњава због чега је изостала подршка „колективног политичког Запада“.

„Неки знаци реакције међународних посматрача, па и неких углавном европских политичких клубова постоје, али је тај лицемеран оквир у који Запад ставља Србију пре свега везан за стабилократију и проналажење човека који ће им обавити регионалне геостратешке интересе око Косова и става према Русији. Ту се и даље као играч види Александар Вучић, као неко ко то може да обави“, уверен је Стојиљковић.

Нема довољно поверења грађана у опозицију

Као један од разлога за то што протести на којима се тражи поништавање избора нису масовни, саговорници Н1 виде и недовољан степен поверења грађана у опозицију.

„Грађани јесу дали глас опозицији, али су то суштински гласови против Вучића. Опозициони бирачи нису у стању да се боре за своје гласове који су им отети тиме што су људи довођени да гласају из унутрашњости Србије или суседних држава. Ако је у Београду више од 325.000 бирача гласало за највећу опозициону коалицију, зашто се они нису појавили на улици и рекли ‘нама је отет глас‘? Не можете ви протесте да одржавате и нешто мењате са десет, петнаест, па чак и педесет хиљада људи, али можете са триста хиљада. С триста хиљада је готово“, поручује Чупић.

Стојиљковић истиче да грађани и цивилно-друштвени сектор показују неку врсту апатије и несигурности да ће опет икада доћи до озбиљнијих промена, што, напомиње, није био случај 1996. године.

„Ми смо тад веровали, имали смо енергију, они (опозиција) су нам били нови, радили смо то први пут и надали се да ће доћи до озбиљних друштвених промена. А десиле су се пробуђене наде и изневерена очекивања. Просто, та врста убеђености да је промена власти могућа и реална, као и да они који ту промену политички наткриљују имају довољан капацитет, сада је тек у наговештајима. Још је далек пут пред нама да се понови сценарио из ‘96“, оцењује Стојиљковић.

Чупић указује и на чињеницу да су пре 27 година околности биле битно различите у односу на данас.

„Наша држава је тада била под међународним санкцијама, а и ратови на простору бивше Југославије завршени су тек годину дана пре почетка протеста 1996. године. Границе су практично биле затворене, није могло слободно да се путује јер су нам биле потребне визе које су се плаћале, што је за грађане било и новчано исцрпљујуће. Грађани су тада тешко видели излаз из те ситуције јер су годинама били суочени с тешком егзистенцијалном кризом, која је почела хиперинфлацијом непојмљивом за свет“, подсећа Чупић.

Наводи да су млади људи деведесетих година били доведени у скоро безизлазну ситуацију и да нису видели своју будућност у земљи у којој се посао добијао захваљујући партијској књижици владајућих странака.

„Код великог броја грађана изборна крађа је била окидач за масован излазак на улицу, а кулминирало је и огромно незадовољство студената. Једни друге су на неки начин подржавали, грађани студенте и студенти грађане. Један од одлучујућих фактора тада је била међународна заједница која је подржавала протесте, полако припремајући тадашњег председника Србије Слободана Милошевића за отписивање“, напомиње Чупић.

Ти фактори су, објашњава, заједнички утицали да демонстрације крајем 1996. године постану толико масовне.

„Људи су тада били мотивисани јер нису видели други излаз. За разлику од тих протеста, окупљања након изборне крађе 17. децембра нису имала ту масовност. Један од разлога је и то што млад свет, првенствено мислим на студенте, данас има излаза, а приметно је и да су ти млади људи разочарани вођењем политике“, каже Чупић.

Подсећа да је у новембру 1996. власт изгубила локалне изборе, па је накнадно преправљала записнике о раду бирачких одбора.

„А сада је Вучић управо обрнуто урадио – записници су уредно потписани, али су на изборима гласали људи којима је направљено пребивалиште само за једнократну употребу. Неко ко улази у изборе, мора да води рачуна да Вучић никада неће поновити оно што се показало као лако препознатљиво већ тражи нове начине“, подвлачи Чупић.

Стојиљковић додаје и да је потребно да постоји „нека врста свести о претераним атрибутима моћи које има власт“.

Вучић чврсто држи ресурсе власти и притом се не стиди тога

„Имамо бахату власт која је за ових скоро 12 година своје владавине тактички уходала машинерију која меље на све могуће начине, од куповине или маргинализације делова бирачког тела, до стварања структуралне предности и доминације над новцем, пословима и публицитетом. А кад имаш доминацију над новцем, имаш и на над публицитетом, односно над медијима и медијским оглашавањем. Дакле, Вучић чврсто држи ресурсе власти и притом се не стиди тога“, наглашава Стојиљковић.

Чупић наглашава да не жели да доводи у питање опозицију, додајући да ће увек бити уз њу, али упозорава на ствари које, како каже, не смеју да се раде.

„Коме је пало на памет да улази у градску скупштину у недељу у 19 часова, то је неодговорно. Међу њима је и човек који је био кандидат за градоначелника, али је уједно и члан Привременог органа, па зашто није ушао у ту зграду у 11 сати, а не увече. Владимир Обрадовић је частан човек и добар професор, али то су политилчка несналажења. Где су редари? Па, да су ту били редари не би те убачене групе могле да дођу тек тако. Онда би редари рекли ‘повлачимо се‘, а њих оставили испред Скупштине. Ти људи су компромитовали протест, а власт затвара студенте које су случајно нашли на улици. Али ти разбојници су дошли после оних сцена када је неко с оном заставом почео да ломи стакла. Каквог смисла има ломити стакла?“, пита се Чупић.

Како каже, тај сценарио подразумева и да ће се после сваких избора „још неко ко је заноћио као опозиција пробудити на позицији власти“.

„Режим и даље покушава да купује, то је тотална кампања са коришњем свих средстава, укључујући и објективну поделу око неких кључних питања међу странкама опозиције, које су удаљеније међусобно него у односу на власт. Мораш да покажеш да имаш довољно јединства, капацитета, боље програме и кадрове да би ти неко поверовао. И, наравно, неки сплет релативно повољнијих околности. Опозиција није успела да увери бираче да има боље програме и кандидате, јер у кампањи просто није ни стигла до тога“, наглашава Стојиљковић.

Сматра да је опозиција опет правила стратешке грешке, почев од тога што је безусловно тражила одржавање избора до краја године под непромењеним условима, чиме је, како каже, себи пуцала у ногу.

„Опозиција се сама залетела и тражила ‘сад и одмах‘, што говори о претераном и ни на чему заснованом оптимизму кад добро знаш како Вучић влада бирачким телом и шта све може да обећа. А онда, додуше нешто мање него раније, покажеш неку сујету да не укључиш све који имају изнад 0,5 одсто тако избегнеш ситуацију у којој пет-шест одсто гласова падне испод цензуса. То се посебно односи на десну опозицију која је направила катастрофалан ефекат“, констатује наш саговорник.

Нико не зна кад ће поново да букне потиснута енергија

Истиче да опозиција са својим захтевима мора проћи кроз институције „колико год оне биле заробљене“, мора одржавати енергију протеста покушавајући да је укорени дубље од захтева за понављање избора, због чега је, додаје, потребно тражити озбиљну промену изборних услова. На крају крајева, међународна заједница, пре свега кроз посматраче и специјализована тела, томе мора дати јасну подршку, наводи Стојиљковић.

Чупић верује да су људи у Београду „дубоко свесни шта је урађено на изборима 17. децембра“, а њихов неизлазак на улицу назива „потиснутом енергијом“, за коју каже да се не зна у ком мометну ће да букне.

„Може сад све ово да се заврши и да опозиција прихвати легимитет избора, али људи никад не могу да прихвате две ствари у социјалном животу, а то су неправда и понижење. Овде грађани виде очиту неправду, а уз то су и понижени. То тиња у људима и никад се не зна кад може да проради. То чак ни опозиција не може да зна“, закључује Чупић.

(Н1)