N1: Brutalnije i od streljanja u Kragujevcu - Dani kada su Nemci zavili u crno Draginac i Jadar

 Tačno 2.677 civila je zvanična konačna brojka ubijenih civila među kojima i stotine dece, od koji su neka bila stara samo tri-četiri dana, u masakru koji su počinili nemački nacisti, a koji se desio oktobra 1941. godine u Dragincu i još nekoliko jadarskih sela.

Među nevinim žrtvama je 305 dece mlađih od 10 godina, po čemu je ovaj masakr u Dragincu i okolinim selima brutalniji od onih u Kragujevcu i Kraljevu, koji su takođe desili u krvavom oktobru 1941. godine. Samo u selu Cikota ubijeno je 130 dece mlađe od 10 godina.

Bio je to prvi masovni zločin izveden prema monstruoznoj naredbi 100 ubijenih Srba za jednom nemačkog vojnika, a 50 za ranjenog.

Gotovo da nije bilo sela čije stanovništvo, starci, žene i deca nisu masovno ubijani, mučeni ili deportovani u logore smrti.

„Ubice i silnici, koji su navikli da pobeđuju, ovde su odlučili da „pobeđuju“ samo nedužno stanovništvo“, kaže na početku razgovora za N1 Goran Vilić upravnik Muzeja Jadra.

On kaže da se još uvek u javnosti nedovoljno zna o stravičnim zločinima nad stanovništvom Jadra i Rađevine od 13. do 19. oktobra 1941. godine, kada je u u selima Dragincu, Koreniti, Velikom Selu, Cikotama, Lešnici, Badanji, u dolini reke Jadar kao i u susednim selima streljano do kraja 1941. godine – 2.677 ljudi. Najviše ih je streljano u Dragincu – 1.379 meštana.

„To je bio pravi pokolj nenaoružanog stanovništva, kao odmazda za otpor okupatoru. Trajao je danima”, navodi sagovornik portala N1.

Jadar ne prihvata okupaciju

U kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. godine Kraljevina Jugoslavija je poražena, porobljena i rasparčana. Narod Jadra nije prihvatio ovakvo stanje pa su ustanici tokom leta oslobodili Loznicu, Banju Koviljaču i Krupanj.

Formirana je slobodna teritorija na području Jadra i Rađevine. Prvi put u okupiranoj Evropi nemački vojnici su bili pobeđeni. Loznica je od 31. avgusta do 11. oktobra 1941. godine bila prvo oslobođeno mesto u porobljenoj Evropi. Tom prilikom su zarobljena 93 nemačka vojnika.

Oslobodioci ovog grada bili su ustanici koji su bili ideološki različiti, ali predvodio ih je potpukovnik Jugoslovenske vojske u otadžbini Veselin Misita, koji je poginuo u borbama. On je tokom leta formirao četničke jedinice na Ceru i Jadru i predvodio Jadarski četnički odred. Odluka o napadu doneta dan ranije u obližnjem manastiru Tronoša, koji je nedugo zatim spaljen od nacista.

Sto za jednog

Nemački okupator se u septembru 1941. godine našao u veoma teškoj situaciji, a porazi na Balkanu, razbesneli su nacističke vođe i u Berlinu.

„Ustanak u Srbiji toliko je razgnevio nemačku vrhovnu komandu da je ona razmatrala čitav sistem okrutnih mera koje će biti preduzete nad lokalnim stanovništvom. Fedmaršal Kajtel je precizirao šta sve treba preduzeti protiv ustanika. Dana 16. septembra doneta je zloglasna naredba u kojoj se pominje strašna kvota „100 ubijenih Srba za jednog Nemca i 50 za ranjenog“. Naredba, doneta na najvišem mestu nacističke hijerarhije – Adolfa Hitlera i bila je početak akcije za gušenje ustanka u Srbiji“, kaže Vujić.

Harild Turner, šef Uprave štaba komandujućeg generala za okupiranu Srbiju je smatrao da zbog ustanka kaznu mora iskusiti celokupno stanovništvo, a ne samo muškarci.

Za glavnokomandujućeg svih nemačkih snaga u Srbiji, postavljen je general Franc Beme. Austrijanac, odličan poznavalac prilika na Balkanu, u Prvom svetskom ratu bio je u poraženoj Austrougarskoj vojsci. Zbog toga je mrzeo Srbe. Odgovoran je za smrt 35.000 civila iz Srbije. Izvršio je samoubistvo tokom suđenja u Nirnbergu 1947. godine.

„Beme je mrzeo Srbe“

Beme je vojnike Vermahta u Srbiji video kao „osvetnike“ ponižene austrougarske vojske, ali i izgubljenog austrijskog carstva. Austrijski istoričar Valter Manošek tim povodom je svojevremeno izjavio:

„Malo se zna kakve je zločine austrougarska vojska počinila u Srbiji, uključujući i masovne zločine. Na svakoj uličnoj lampi i drvetu je visio Srbin. Tamo su izgubili rat. To je trauma. I to je trebalo ispraviti – i to svim sredstvima. Franc Beme je mrzeo Srbe“.

Njemu su stavljene na raspolaganje tri već postojeće divizije u Srbiji, zatim 342. pešadijska divizija koja je dovedena iz Francuske kao jedinica sa ratnim iskustvom, kao i ojačani 125. pešadijski puk.

„Prve jedinice 342. nemačke pešadijske divizije ušle su u Šabac 24. septembra 1941. godine. Tom prilikom svi mušakrci od 17 do 60 godina sprovedeni su koncentracioni kamp u Jarku, gde je kasnije pobijeno nekoliko hiljada civila. Četiri dana kasnije započela neprijateljska ofanziva ka slobodnoj teritoriji Mačve i Jadra. Početkom oktobra uspostavljen je front na severnim padinama planina Cera i Vidojevice. Pošto je završeno „čišćenje“ Mačve od ustanika, 10. oktobra 1941. godine nemačke jedinice su probile odbranu i drumom prema Loznici zatvorile obruč na teritoriji između Jadra i Cera“, podseća Vujić.

Međutim, čišćenje terena nije išlo po planu. Ustanici su postavljali zasede, a kod Gajića I Jezidimorvića stene je ubijeno osam, a ranjeno 30 nemačkih vojnika. Došlo je i do bitaka kod mosta na Jadru u blizini Draginca i kod Korenite.

U znak odmazde i popunjavanja kvote „100 za jednog“ Nemci su počeli da terorišu jadarska sela i ubijaju nedužno stanovništvo. Pre ovih događaja bilo je pojedinačnih zločina, ali ne masovnih streljanja ili ubijanja žena, dece i staraca.

General Franc Beme je još 10. oktobra izdao još zapovest o najstrožim merama za gušenje ustaničkog pokreta:

„U Srbiji je, usled „balkanskog mentaliteta“ i velikih razmera komunističkog i nacionalno kamufliranih ustaničkih pokreta, potrebno izvršavati naređenja Vrhovne komande oružane sile s najvećom strogošću. Brzo i bezobzirno ugušivanje srpskog ustanka predstavlja doprinos nemačkoj konačnoj pobedi, što se ne sme potcenjivati. (…) Bude li gubitaka među nemačkim vojnicima ili folksdojčerima, teritorijalno nadležni komandanti sve do komandanta puka zaključno, narediće odmah streljanje protivnika prema sledećim stopama:

a) za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera“ (muškarca, ženu ili dete) 100 zarobljenika ili talaca;

b) za svakog ranjenog nemačkog vojnika ili „folksdojčera“ 50 zarobljenika ili talaca”.

Beme je istakao da prilikom zakopavanja streljanih treba paziti da se tamo ne stvaraju srpska svetišta.

„Stvaranje krstova na grobove, ukrašavanje istih treba sprečiti. Zato treba sahranjivanja vršiti namerno na usamljenim mestima“, zahtevao je.

Vujić kaže da ono što se zbilo u ovom selu polovinom oktobra 1941. godine uvelo je ovo mesto u svetske anale genocida.

„Streljanje je trajalo od 13. do 19. oktobra, a u samom Dragincu do 16. Prema nalazima doktora Venceslavu Glišiću koji je bio svedok ovih dešavanja do 20. oktobra 1941. godine u Podrinju je streljano 3 631 lice (iz Šapca 58, Pocerine 294, Mačve 1.142, Rađevine 80, Azbukovice 30 i Jadra 1. 951). Među njima je bilo i izbeglica koji su prebegli iz NDH“, navodi naš sagovornik.

Draginac iz dana u dan: 100, 400, 600…

Sa ubistvima se počelo i ranije. Tako je 10. oktobra u selu Lešnica, uhapšeno svo muško stanovništvo, a 13 njih i streljano. U samom Dragincu streljanje je trajalo do 13. do 16. oktbora.

Vujić kaže kako bi skupili što više talaca Nemci su se poslužili lažima i prevarama. Tražeći od naroda poslušnost i pokornost, zahtevali su da svi stanovnici Draginca i okolnih sela dođu u nemačku komandu kako bi dobili objave za slobodno kretanje.

„Onima koji budu nađeni bez objave zaprećeno je da će biti streljani. Obmana je uspela. Seljaci su u kolonama odlazili u Draginac, pravo u ruke nemačkim vojnicima“, navodi Vujić.

Prva masovna streljanja izvršena su kao odmazda zbog porušenog mosta na Jadru 13. oktobra kada je streljano 100 Srba. Streljanje je nastavljeno sutradan 14. oktobra posle nemačkog poraza kod Gajića stene, a Vujić navodi da je prema nemačkim dokumentima, streljano je 400 lica. Dan posle, 15. oktobra izvršeno je još jedno masovno streljanje u Dragincu.

„Prethodno je okupator izveo nekoliko desetina seljaka da iskopaju grobnice. Dve rake su iskopali ispod Toškovića kafane i Ninkovića dućana, a treću preko Travnice, sa leve strane od puta. Ljude su postavili do raka, i kada bi ih meci pokosili, oni su padali direktno u grobnice. Ovog dana, na streljanje su izvodili grupe od po 50 ljudi, za razliku od prethodna dva dana, kada su te grupe bile znatno manje. Tog dana u Dragincu je, prema nemačkoj dokumentaciji streljano 635 osoba“, dodaje naš sagovornik.

Vujić kaže da su Nemci streljanje u Dragincu završili 16. oktobra 1941. godine. Prema njihovim dokumentima, tog, poslednjeg dana streljana su 244 lica.

Tog dana Nemci su odveli jednu veću grupu dečaka i devojčica i naredili im da sahranjuju ljude koje su juče streljali. Stanoje Filipović navodi sećanje Radosava Isakovića, tadašnjeg dečaka:

„Kad smo došli tamo od užasa smo zanemeli. … Po polju su bili razbacani leševi. Nemci su nam naredili da ih skupljamo po poljani i nosimo u raku koja je do polovine bila napunjena drugim leševima. Leševi su bili veoma teški, tako da smo ih jedva vukli: hladni, ukočeni, užasni! … Preneraženi izrazi lica, razmrskane lobanje, prosuti mozak,… Najzad sam pronašao i svog oca. Prosto po navici, slušajući da u takvim prilikama treba tako uraditi, skinuo sam kapu, pošao sam da ga poljubim. Oštar nemački glas me je presekao, ja sam se brzo trgao i pridigao. … Nas nekoliko smo ga uzeli i polako nosili do rake. … Tako sam poslednji put video svoga oca…“

Sela užasa – Korenita i Cikote

Vujić kaže da od 16. oktobra 1941. godine nacisti ponovo nastoje da obezbede saobraćaj na liniji Draginac – Loznica, a ustanici ih napadaju iz zasede. Nemci su iz topova i minobacača tukli ustaničke položaje. Sutradan veoma rano, krenuli su u napad. Vođena je veoma oštra borba u kojoj su partizani potisnuli Nemce iz Terzića male i naterali ih da se vrate u centralni logor, na Krst.

Pošto su sredili svoje redove, Nemci su istog dana izvršili protivnapad i ponovo zauzeli Terzića malu. Tada je izvršen pokolj koji će Korenita dugo pamtiti.

„Nemci ovog puta nisu imali milosti. Ubijali su žene, decu, starce, stoku, sve što im se našlo na putu. Palili su kuće najviše u Terzića mali, u kojoj je spaljeno preko 120 domova“, dodaje Vujić.

Prvi nemački okupator ubijen je u Jadru

Nedovoljno je poznato da je prvi nemački oktupatorski vojnik ubijen u Jadru, u selu Donji Dobrić. U zasedi vojnika Kraljevine, koji nisu želeli da se predaju, ubijen je jedna oficir a ranjejna su dva podoficira. Nemci su se i ovog puta svetili nemoćnima i nevinima i spalili selo Donji Dobrić.

Vujić zatim iznosi stravične podatke o stradanju porodica u Korenitoj.

„Tamo je iz porodice Aničić stradalo 20 članova, od čega četvoro dece mlađe od 12 godina; iz porodice Bojanić sedam članova, među kojima je i jedno nekršteno dete staro tri dana. Stradalo je devet Ignjatovića, sedam Đurića među kojima takođe jedna nekrštena devojčica stara tri dana, 14 Jevtića, sedam Kapetanovića, devet Pajića i čak 30 Terzića koji su najviše stradali. Od ovog broja 49 su bili dečaci i devojčice mlađi od 10 godina, a oko 70 žrtava je bilo mlađe od 18 godina“, prenosi zastrašujuće podatke.

Selo Cikote bilo je sledeće na redu. Tamo su 19. oktobra stanovnici ovog sela poubijani, kuće popaljene, stoka pobijena ili oterana. U ovom selu je ubijeno 396 lica, muškaraca, žena, a naročito dece.

„Među njima i 135 dece mlađe od 10 godina, odnosno 190 mlađih od 14. U svim ovim selima od 17. do 19. oktobra pobijeno je i masakrirano 305 dece ispod 10 godina starosti. Bilo je i mališana starih samo nekoliko dana. Nemci su ubijali sve redom: i staro i mlado, decu u kolevkama kao i starce koji su imali preko 70 godina“, naglašava sagovornik portala N1.

Vujić navodi primer prorodice Aleksića koja je ostala bez 24 člana, od čega su 14 deca od jedne do 13 godina starosti, a od 12 ubijenih Antonića, osam su deca između četiri i 13 godina starosti. Đukanovića je stradalo 23, od čega desetoro dece mlađe od 10 godina, Živkovića 21, šestoro dece mlađe od 10 godina….

Zveri i ljudi među nacistima

Koliko su nacisti bili bolesno surovi odlično opisuje svedočenje šestogodišnjeg Nikole Matića koji je izveden na streljanje. On je pao zajedno sa ubijenom braćom u raku, nije davao znake života, pa je tako ostao živ. Matić tvrdi:

„Čim smo se okupili Nemci su nas postrojili i oterali prema brdu Puškarevac. … Čedina (stric Nikole Matića, op. V. G) kći Mioljka Glišić nosila je na rukama sinčića Srbu, koji je imao dve godine. Na nju skoči onaj vojnik koji je rasporio Čedu i jednim zamahom bajoneta odseče detetu glavu… Nemački vojnik gledao je u nju i cerekao se, kad ona dotrča do njega, on je udari bajonetom u stomak i Mioljka pade između svog oca i malog Srbe“.

Ispod kuće Miroslava Krsmanovića, na pobijene ljude Nemci su nabacali glavice kupusa i mekinje, a Zorku Krsmanović, staru 28 godina, zakopali su nagu sa nogama nagore. Ispred ove kuće stradalo je 11 članova porodice Glišić. Ostali su živi Sreten Glišić, star 20 godina i njegov sin Branimir, kojem je jedan nemački vojnik u kolevku ostavio parče proje, pokrio ga i zatvorio sobu. Tako je dete ostalo u kolevci nekoliko dana, dok mu se otac nije vratio iz zbega.

Jedno je sigurno – konačan broj streljanih nevinih žrtava, njihova imena i prezimena, nikada se neće moći pouzdano utvrditi.

Lista zverstva se tu ne završava, a posebnost ovog zločina su masovna stradanje dece.

„Iz Velikog Sela ubijeno je, masakrirano ili spaljeno 276 osoba, među kojima i 23 dece. U Jarebicama je ubijeno 475 osoba, među njima 13 dece, mlađe od 10 godina. U Čokešini pobijeno je ili spaljeno preko 200 ljudi, a od toga 19 dece mlađe od 10 godina“, kaže Vujić.

Vujić opisuje događaj iz Jadrske Lešnice gde su okupatori streljali civile.

„Od nesrećnih ljudi Nemci su napravili most preko Jadra, pa su kolone nemačke pešadije prelazile reku preko leševa. Selo Jarebice ostalo je potpuno pusto. Iz tog sela ubijeno je 450 žitelja. Ubice u nacističkim uniformama poklale su i svu stoku i živinu u već opustelom selu“, dodaje.

A u blizini se planira rudnik koji će da snabdeva nemačku autoindustriju

Danas u Dragincu i Cikotama postoji spomen obeležje na zversko ponašanje Nemaca. Da li će sećanje opstati, zavisi i od toga da li će opstati sela ili ljudi.

Prema planovima Rio Tinta, rudnik litijuma i bora je planiran ne toliko daleko od mesta gde su nacisti ubijali, a za Draginac je planirano da bude železnička stanica, namenjena isključivo potrebama Rio Tinta.

„Ne bih voleo da vidim rudnik u budućnosti. Ne samo zbog nas. Tako osuđujemo i generacije koje treba da dođu. Uzimamo im šansu za zdrav život iako se još nisu rodili“, zaključuje Vujić.

Osim toga lokalno stanovništvo je svesno da se osim zbog profita kompanije, rudnik planira pre svega za potrebe nemačke autoindustrije.

„Imam osećaj kao da se istorija ponavlja. Kao da bi ponovo da nas žrtvuju zarad nečijih tuđih planova i to ljudi koji žive daleko odavde“, kaže Predrag Mišić, domaćin iz Tršića.

Predrag V. Popović

(N1)