Н1: Бруталније и од стрељања у Крагујевцу - Дани када су Немци завили у црно Драгинац и Јадар

 Тачно 2.677 цивила је званична коначна бројка убијених цивила међу којима и стотине деце, од који су нека била стара само три-четири дана, у масакру који су починили немачки нацисти, а који се десио октобра 1941. године у Драгинцу и још неколико јадарских села.

Међу невиним жртвама је 305 деце млађих од 10 година, по чему је овај масакр у Драгинцу и околиним селима бруталнији од оних у Крагујевцу и Краљеву, који су такође десили у крвавом октобру 1941. године. Само у селу Цикота убијено је 130 деце млађе од 10 година.

Био је то први масовни злочин изведен према монструозној наредби 100 убијених Срба за једном немачког војника, а 50 за рањеног.

Готово да није било села чије становништво, старци, жене и деца нису масовно убијани, мучени или депортовани у логоре смрти.

„Убице и силници, који су навикли да побеђују, овде су одлучили да „побеђују“ само недужно становништво“, каже на почетку разговора за Н1 Горан Вилић управник Музеја Јадра.

Он каже да се још увек у јавности недовољно зна о стравичним злочинима над становништвом Јадра и Рађевине од 13. до 19. октобра 1941. године, када је у у селима Драгинцу, Коренити, Великом Селу, Цикотама, Лешници, Бадањи, у долини реке Јадар као и у суседним селима стрељано до краја 1941. године – 2.677 људи. Највише их је стрељано у Драгинцу – 1.379 мештана.

„То је био прави покољ ненаоружаног становништва, као одмазда за отпор окупатору. Трајао је данима”, наводи саговорник портала Н1.

Јадар не прихвата окупацију

У краткотрајном априлском рату 1941. године Краљевина Југославија је поражена, поробљена и распарчана. Народ Јадра није прихватио овакво стање па су устаници током лета ослободили Лозницу, Бању Ковиљачу и Крупањ.

Формирана је слободна територија на подручју Јадра и Рађевине. Први пут у окупираној Европи немачки војници су били побеђени. Лозница је од 31. августа до 11. октобра 1941. године била прво ослобођено место у поробљеној Европи. Том приликом су заробљена 93 немачка војника.

Ослободиоци овог града били су устаници који су били идеолошки различити, али предводио их је потпуковник Југословенске војске у отаџбини Веселин Мисита, који је погинуо у борбама. Он је током лета формирао четничке јединице на Церу и Јадру и предводио Јадарски четнички одред. Одлука о нападу донета дан раније у оближњем манастиру Троноша, који је недуго затим спаљен од нациста.

Сто за једног

Немачки окупатор се у септембру 1941. године нашао у веома тешкој ситуацији, а порази на Балкану, разбеснели су нацистичке вође и у Берлину.

„Устанак у Србији толико је разгневио немачку врховну команду да је она разматрала читав систем окрутних мера које ће бити предузете над локалним становништвом. Федмаршал Кајтел је прецизирао шта све треба предузети против устаника. Дана 16. септембра донета је злогласна наредба у којој се помиње страшна квота „100 убијених Срба за једног Немца и 50 за рањеног“. Наредба, донета на највишем месту нацистичке хијерархије – Адолфа Хитлера и била је почетак акције за гушење устанка у Србији“, каже Вујић.

Харилд Турнер, шеф Управе штаба командујућег генерала за окупирану Србију је сматрао да због устанка казну мора искусити целокупно становништво, а не само мушкарци.

За главнокомандујућег свих немачких снага у Србији, постављен је генерал Франц Беме. Аустријанац, одличан познавалац прилика на Балкану, у Првом светском рату био је у пораженој Аустроугарској војсци. Због тога је мрзео Србе. Одговоран је за смрт 35.000 цивила из Србије. Извршио је самоубиство током суђења у Нирнбергу 1947. године.

„Беме је мрзео Србе“

Беме је војнике Вермахта у Србији видео као „осветнике“ понижене аустроугарске војске, али и изгубљеног аустријског царства. Аустријски историчар Валтер Маношек тим поводом је својевремено изјавио:

„Мало се зна какве је злочине аустроугарска војска починила у Србији, укључујући и масовне злочине. На свакој уличној лампи и дрвету је висио Србин. Тамо су изгубили рат. То је траума. И то је требало исправити – и то свим средствима. Франц Беме је мрзео Србе“.

Њему су стављене на располагање три већ постојеће дивизије у Србији, затим 342. пешадијска дивизија која је доведена из Француске као јединица са ратним искуством, као и ојачани 125. пешадијски пук.

„Прве јединице 342. немачке пешадијске дивизије ушле су у Шабац 24. септембра 1941. године. Том приликом сви мушакрци од 17 до 60 година спроведени су концентрациони камп у Јарку, где је касније побијено неколико хиљада цивила. Четири дана касније започела непријатељска офанзива ка слободној територији Мачве и Јадра. Почетком октобра успостављен је фронт на северним падинама планина Цера и Видојевице. Пошто је завршено „чишћење“ Мачве од устаника, 10. октобра 1941. године немачке јединице су пробиле одбрану и друмом према Лозници затвориле обруч на територији између Јадра и Цера“, подсећа Вујић.

Међутим, чишћење терена није ишло по плану. Устаници су постављали заседе, а код Гајића И Језидиморвића стене је убијено осам, а рањено 30 немачких војника. Дошло је и до битака код моста на Јадру у близини Драгинца и код Корените.

У знак одмазде и попуњавања квоте „100 за једног“ Немци су почели да тероришу јадарска села и убијају недужно становништво. Пре ових догађаја било је појединачних злочина, али не масовних стрељања или убијања жена, деце и стараца.

Генерал Франц Беме је још 10. октобра издао још заповест о најстрожим мерама за гушење устаничког покрета:

„У Србији је, услед „балканског менталитета“ и великих размера комунистичког и национално камуфлираних устаничких покрета, потребно извршавати наређења Врховне команде оружане силе с највећом строгошћу. Брзо и безобзирно угушивање српског устанка представља допринос немачкој коначној победи, што се не сме потцењивати. (…) Буде ли губитака међу немачким војницима или фолксдојчерима, територијално надлежни команданти све до команданта пука закључно, наредиће одмах стрељање противника према следећим стопама:

а) за сваког убијеног немачког војника или „фолксдојчера“ (мушкарца, жену или дете) 100 заробљеника или талаца;

б) за сваког рањеног немачког војника или „фолксдојчера“ 50 заробљеника или талаца”.

Беме је истакао да приликом закопавања стрељаних треба пазити да се тамо не стварају српска светишта.

„Стварање крстова на гробове, украшавање истих треба спречити. Зато треба сахрањивања вршити намерно на усамљеним местима“, захтевао је.

Вујић каже да оно што се збило у овом селу половином октобра 1941. године увело је ово место у светске анале геноцида.

„Стрељање је трајало од 13. до 19. октобра, а у самом Драгинцу до 16. Према налазима доктора Венцеславу Глишићу који је био сведок ових дешавања до 20. октобра 1941. године у Подрињу је стрељано 3 631 лице (из Шапца 58, Поцерине 294, Мачве 1.142, Рађевине 80, Азбуковице 30 и Јадра 1. 951). Међу њима је било и избеглица који су пребегли из НДХ“, наводи наш саговорник.

Драгинац из дана у дан: 100, 400, 600…

Са убиствима се почело и раније. Тако је 10. октобра у селу Лешница, ухапшено сво мушко становништво, а 13 њих и стрељано. У самом Драгинцу стрељање је трајало до 13. до 16. октбора.

Вујић каже како би скупили што више талаца Немци су се послужили лажима и преварама. Тражећи од народа послушност и покорност, захтевали су да сви становници Драгинца и околних села дођу у немачку команду како би добили објаве за слободно кретање.

„Онима који буду нађени без објаве запрећено је да ће бити стрељани. Обмана је успела. Сељаци су у колонама одлазили у Драгинац, право у руке немачким војницима“, наводи Вујић.

Прва масовна стрељања извршена су као одмазда због порушеног моста на Јадру 13. октобра када је стрељано 100 Срба. Стрељање је настављено сутрадан 14. октобра после немачког пораза код Гајића стене, а Вујић наводи да је према немачким документима, стрељано је 400 лица. Дан после, 15. октобра извршено је још једно масовно стрељање у Драгинцу.

„Претходно је окупатор извео неколико десетина сељака да ископају гробнице. Две раке су ископали испод Тошковића кафане и Нинковића дућана, а трећу преко Травнице, са леве стране од пута. Људе су поставили до рака, и када би их меци покосили, они су падали директно у гробнице. Овог дана, на стрељање су изводили групе од по 50 људи, за разлику од претходна два дана, када су те групе биле знатно мање. Тог дана у Драгинцу је, према немачкој документацији стрељано 635 особа“, додаје наш саговорник.

Вујић каже да су Немци стрељање у Драгинцу завршили 16. октобра 1941. године. Према њиховим документима, тог, последњег дана стрељана су 244 лица.

Тог дана Немци су одвели једну већу групу дечака и девојчица и наредили им да сахрањују људе које су јуче стрељали. Станоје Филиповић наводи сећање Радосава Исаковића, тадашњег дечака:

„Кад смо дошли тамо од ужаса смо занемели. … По пољу су били разбацани лешеви. Немци су нам наредили да их скупљамо по пољани и носимо у раку која је до половине била напуњена другим лешевима. Лешеви су били веома тешки, тако да смо их једва вукли: хладни, укочени, ужасни! … Пренеражени изрази лица, размрскане лобање, просути мозак,… Најзад сам пронашао и свог оца. Просто по навици, слушајући да у таквим приликама треба тако урадити, скинуо сам капу, пошао сам да га пољубим. Оштар немачки глас ме је пресекао, ја сам се брзо тргао и придигао. … Нас неколико смо га узели и полако носили до раке. … Тако сам последњи пут видео свога оца…“

Села ужаса – Коренита и Цикоте

Вујић каже да од 16. октобра 1941. године нацисти поново настоје да обезбеде саобраћај на линији Драгинац – Лозница, а устаници их нападају из заседе. Немци су из топова и минобацача тукли устаничке положаје. Сутрадан веома рано, кренули су у напад. Вођена је веома оштра борба у којој су партизани потиснули Немце из Терзића мале и натерали их да се врате у централни логор, на Крст.

Пошто су средили своје редове, Немци су истог дана извршили противнапад и поново заузели Терзића малу. Тада је извршен покољ који ће Коренита дуго памтити.

„Немци овог пута нису имали милости. Убијали су жене, децу, старце, стоку, све што им се нашло на путу. Палили су куће највише у Терзића мали, у којој је спаљено преко 120 домова“, додаје Вујић.

Први немачки окупатор убијен је у Јадру

Недовољно је познато да је први немачки октупаторски војник убијен у Јадру, у селу Доњи Добрић. У заседи војника Краљевине, који нису желели да се предају, убијен је једна официр а рањејна су два подофицира. Немци су се и овог пута светили немоћнима и невинима и спалили село Доњи Добрић.

Вујић затим износи стравичне податке о страдању породица у Коренитој.

„Тамо је из породице Аничић страдало 20 чланова, од чега четворо деце млађе од 12 година; из породице Бојанић седам чланова, међу којима је и једно некрштено дете старо три дана. Страдало је девет Игњатовића, седам Ђурића међу којима такође једна некрштена девојчица стара три дана, 14 Јевтића, седам Капетановића, девет Пајића и чак 30 Терзића који су највише страдали. Од овог броја 49 су били дечаци и девојчице млађи од 10 година, а око 70 жртава је било млађе од 18 година“, преноси застрашујуће податке.

Село Цикоте било је следеће на реду. Тамо су 19. октобра становници овог села поубијани, куће попаљене, стока побијена или отерана. У овом селу је убијено 396 лица, мушкараца, жена, а нарочито деце.

„Међу њима и 135 деце млађе од 10 година, односно 190 млађих од 14. У свим овим селима од 17. до 19. октобра побијено је и масакрирано 305 деце испод 10 година старости. Било је и малишана старих само неколико дана. Немци су убијали све редом: и старо и младо, децу у колевкама као и старце који су имали преко 70 година“, наглашава саговорник портала Н1.

Вујић наводи пример прородице Алексића која је остала без 24 члана, од чега су 14 деца од једне до 13 година старости, а од 12 убијених Антонића, осам су деца између четири и 13 година старости. Ђукановића је страдало 23, од чега десеторо деце млађе од 10 година, Живковића 21, шесторо деце млађе од 10 година….

Звери и људи међу нацистима

Колико су нацисти били болесно сурови одлично описује сведочење шестогодишњег Николе Матића који је изведен на стрељање. Он је пао заједно са убијеном браћом у раку, није давао знаке живота, па је тако остао жив. Матић тврди:

„Чим смо се окупили Немци су нас постројили и отерали према брду Пушкаревац. … Чедина (стриц Николе Матића, оп. В. Г) кћи Миољка Глишић носила је на рукама синчића Србу, који је имао две године. На њу скочи онај војник који је распорио Чеду и једним замахом бајонета одсече детету главу… Немачки војник гледао је у њу и церекао се, кад она дотрча до њега, он је удари бајонетом у стомак и Миољка паде између свог оца и малог Србе“.

Испод куће Мирослава Крсмановића, на побијене људе Немци су набацали главице купуса и мекиње, а Зорку Крсмановић, стару 28 година, закопали су нагу са ногама нагоре. Испред ове куће страдало је 11 чланова породице Глишић. Остали су живи Сретен Глишић, стар 20 година и његов син Бранимир, којем је један немачки војник у колевку оставио парче проје, покрио га и затворио собу. Тако је дете остало у колевци неколико дана, док му се отац није вратио из збега.

Једно је сигурно – коначан број стрељаних невиних жртава, њихова имена и презимена, никада се неће моћи поуздано утврдити.

Листа зверства се ту не завршава, а посебност овог злочина су масовна страдање деце.

„Из Великог Села убијено је, масакрирано или спаљено 276 особа, међу којима и 23 деце. У Јаребицама је убијено 475 особа, међу њима 13 деце, млађе од 10 година. У Чокешини побијено је или спаљено преко 200 људи, а од тога 19 деце млађе од 10 година“, каже Вујић.

Вујић описује догађај из Јадрске Лешнице где су окупатори стрељали цивиле.

„Од несрећних људи Немци су направили мост преко Јадра, па су колоне немачке пешадије прелазиле реку преко лешева. Село Јаребице остало је потпуно пусто. Из тог села убијено је 450 житеља. Убице у нацистичким униформама поклале су и сву стоку и живину у већ опустелом селу“, додаје.

А у близини се планира рудник који ће да снабдева немачку аутоиндустрију

Данас у Драгинцу и Цикотама постоји спомен обележје на зверско понашање Немаца. Да ли ће сећање опстати, зависи и од тога да ли ће опстати села или људи.

Према плановима Рио Тинта, рудник литијума и бора је планиран не толико далеко од места где су нацисти убијали, а за Драгинац је планирано да буде железничка станица, намењена искључиво потребама Рио Тинта.

„Не бих волео да видим рудник у будућности. Не само због нас. Тако осуђујемо и генерације које треба да дођу. Узимамо им шансу за здрав живот иако се још нису родили“, закључује Вујић.

Осим тога локално становништво је свесно да се осим због профита компаније, рудник планира пре свега за потребе немачке аутоиндустрије.

„Имам осећај као да се историја понавља. Као да би поново да нас жртвују зарад нечијих туђих планова и то људи који живе далеко одавде“, каже Предраг Мишић, домаћин из Тршића.

Предраг В. Поповић

(Н1)