Младен Иванић: Најбољи начин очувања РС је подржавање функционисања БиХ

Младен Иванић, предсједавајући Предсједништва БиХ и лидер ПДП-а, у интервјуу за Klix.ba говори о досадашњем раду Предсједништва, свом односу с члановима Предсједништва, односу са Додиком, приоритетним реформама те о другим актуелним питањима.

Вама је ово други мандат у Предсједништву БиХ. Хтио бих почети овај разговор присјећањем на тај период. Каква су Ваша сјећања на тај мандат који је почео 1988. године?

Радо се сјећам тог периода. Била је то 1988. година и ја сам био кандидат једне младе групе људи који су се окупили у “Друштву младих економиста БиХ” и који су били врло критични те износили неке свјеже идеје. Иза мене је стао тадашњи “Савез социјалистичке омладине” и захваљујући великој енергији младих људи ја сам ушао у Предсједништво БиХ. Прије тога нисам имао никакву политичку функцију, имао сам само 30-ак година и био сам најмлађи члан Предсједништва неке југославенске републике у цјелокупној хисторији те земље.

Тад је Предсједништво имало седам чланова, а најтежи процес у то вријеме био је улазак у оно што се звало демократски избори, јер су већ почеле националне тензије. Сви људи који су тада били у Предсједништву БиХ заслужују пуно поштовање што је цијели тај процес прошао мирно и без великих сукоба. Учио сам тада шта је политика, а процедуре су, кад данас погледам, скоро идентичне. Пред прве демократске изборе, иако је било много захтјева да останем, одлучио сам да не будем кандидат. Једноставно сам осјетио да долази неко ново вријеме, а ја нисам био дио тог времена.

Данас, кад повучем паралелу с тим првим мандатом, имам осјећај да је теже. И онда је Предсједништво имало битне одговорности, али их је било лакше проводити. Данас су сложеније прилике, одговорност је нешто мања и теже је проводити све те ствари о којим се одлучује.

Скоро пола године је прошло од именовања Предсједништва БиХ у овом сазиву. Како оцјењујете досадашњи рад?

Предсједништво је урадило неколико ствари и то, а то је оно што је најважније, без икаквих сукоба. Иначе смо се договорили да у јавност нећемо излазити са стварима о којим немамо сугласност и засад то поштујемо.

Није било прегласавања?

Не, и трудит ћемо се да тога и не буде. Радије ћемо оставити ствари мало по страни него да се прегласавамо. О свим стварима досад смо, мање-више, постигли сагласност. Именовано је Вијеће министара БиХ, Предсједништво је усвојило изјаву о опредијељености БиХ за пут ка ЕУ... Није то било баш једноставно, прије свега зато што су наше унутрашње прилике компликоване. Али успјели смо усвојити ту изјаву коју су касније подржали сви политички лидери у БиХ, направили смо нови искорак на европском путу, учинили смо то да је БиХ данас тема и то не негативна, већ тема са позитивним аспектима. Предсједништво БиХ је превазишло проблем извоза БиХ у Украјину као могуће осјетљиве тачке. У принципу, мислим да се осјети да ту има неког новог амбијента.

Када кажете да сте се договорили да склоните у страну питања о којим би могло бити сукобљавања, није ли то онда гурање под тепих кључних питања о којим се, евидентно не слажемо, али о њима морамо почети разговарати?

Не мислим да је то тако. Ми смо постигли договор о озбиљним темама. Оно што мислим да је посебно тешка тема јесте питање промјене Устава. Седам година та тема је доминирала политичком сценом БиХ, ништа се није десило, а ми смо изгубили вријеме, изгубили смо радна мјеста. Ја немам намјеру да понављам исту грешку, да на уставним промјенама доказујемо ко је већи Србин, Хрват или Бошњак и да се на крају ништа не деси. Ипак, та тема ће нама доћи јер је захтјев ЕУ да имплементирамо пресуду “Сејдић и Финци”. То ће нас чекати у овом мандату и ту тему ћемо морати једном отворити. Али мислим да требамо кренути са неким стварима које су нам свима заједничке, а то је економија, стварање бољег имиџа ове земље... Ако сад отворимо питање устава, вратити ћемо се на сукобе.

Зашто су нужни сукоби ако се отвори питање промјене устава?

Па зато што имате три врло јасне концепције. Једна је та која долази из Сарајева, а која говори да нам треба један предсједник, један парламент и држава без ентитета. У Бањој Луци кажу да су они за, ако је могуће, независну Републику Српску, или барем за очување садашњег стања. У Мостару кажу да су они за нешто што се може назвати трећим ентитетом. И како ћете постићи сагласност та три концепта? Свако отварање тих питања води сукобу. Сад кад су нам још свјежа сјећања на неуспјешне састанке политичара по разним кафанама, јасно је да би се ти сукоби само наставили продубљивати. Ја то не желим.

Колико Вашу позицију отежава чињеница да сте опозиција на ентитетском нивоу? Чини се да ћете морати бити знатно “опрезнији” јер вас СНСД врло лако може дискредитирати оптужбама да сте одвећ “пробосански” оријентирани и да не штитите интересе РС-а.

То не отежава моју позицију јер, као прво, ја се на то не обазирем. То је теза која је била и прије него што сам изабран и упркос њој ја сам побиједио на изборима. Иза тих критика не стоји ниједан аргумент, и то можете чути само на режимским медијима. Ја поштујем устав, волим РС, то је ентитет који ме је изабрао, али не мислим да се чување РС-а остварује тиме што ћете бити у свађи са другима. Не мислим да је нормално доношење одлука на нивоу БиХ супротно интересима РС-а. Чак напротив, мислим да се РС најбоље чува нормалним функционирањем институција БиХ.

Већ смо чули да предсједници влада обећавају одређене системске промјене или да употријебимо већ мало излизану ријеч “реформе”. Но, грађани доиста више не могу чекати годинама или цијелу деценију да осјете те промјене. Шта ће власт урадити у наредних 100 дана што би грађанима показало да је озбиљна у својим намјерама да учини нешто конкретно?

Ја нисам предсједавајући Вијећа министара БиХ и не могу ништа наредити већ само сугерирати или савјетовати. Мој савјет је да је приоритет направити договор између три премијера о садржају економских реформи. Они, прије него што почну преговоре с међународним финансијским институцијама, морају прво сами доћи до договора шта могу и шта хоће. Морају јасно рећи које реформе могу одмах завршити те да након тога од ЕУ траже награду. Награда мора бити двострука. Једно је подршка буџету, јер ће обје ентитетске владе тешко преживјети без додатне финансијске подршке буџету. Друго, то је неки пројект који је видљив грађанима БиХ. То може бити брза цеста Мостар-Бања Лука јер пролази кроз мјеста гдје живе и Бошњаци и Хрвати, а интерес Бање Луке је да се повеже с Требињем. Може то бити и довршетак коридора 5Ц, или мост на Сави. Кад се усагласе неке заједничке ствари, заједничка политика, мотив да се превазиђу разлике јесте та подршка буџету. На такав начин се може ући у неки позитиван тренд.

Шта након тога?

Послије те припреме, други приоритет јесте тражење инвеститора. Они неће доћи ако их ви не тражите. Ако их тражите, можда ћете у 50 случајева промашити, али ћете у једном случају погодити. То су ствари које бих ја радио. То би резултирало неком општом промјеном клима, да се у свијету на помен БиХ стекне неки позитиван утисак, да људи кажу како се ту нешто позитивно дешава.

Шта је са реформом јавне управе?

Трећи корак може и треба бити реформа јавне управе. Ево шта ће нам Комисија за концесије БиХ?

Па имамо и Агенцију за реформу јавне управе.

Па та Агенција би и требала изаћи са једном стручном анализом и рећи шта нам треба а шта не. Али сте својевремено имали табуе како више агенција на нивоу државе значи јачу државу. Ево, да отворено кажем: коју корист БиХ има од ФИПА-е? Шта ради та агенција која има толико упослених, толики буџет. Треба промијенити перцепцију тих ствари и избјећи те табуе. Мислим да би и интерес Бошњака, који кажу да највише заговарају јачање државе, био гашење тих неких институција јер једноставно не раде ништа.

Може ли коначно доћи до промјене принципа у кадровској политици гдје би прилику добили “способни, а не подобни”? Ево, напримјер, разумијем да је господин Црнадак министар вањских послова иако нема дипломатског искуства, јер је то првенствено политичка функција, али можемо ли очекивати да амбасадори, директори агенција и други функционери буду именовани првенствено зато што су стручни, а не чланови одређених политичких странака?

Министри су свуда политичке личности. У конкретном случају, Црнадак је био међународни секретар ПДП-а, и он је сваки трећи мјесец био у Бриселу. Он је тамо познатији него многи политичари који су овдје познати. Сарађивао је са генералним секретарима кључних народњачких партија у Европи. Све су то битни људи, а о томе овдје нико није причао. Са своје стране ја сам се увијек трудио да на функције ставим неке људе који испуњавају неке основне критерије.

Наравно, то је јасно за министре. Али шта је са нижерангираним функционерима, људима на челу државних компанија. Је ли превише тражити да то буду првенствено стручни људи?

Прави одговор је комбинација струке и политике. Ако имате људе који су остварени и унутар странке и у одређеној струци, онда можете направити ту комбинацију.

У наредном периоду чини се да ће кључно питање на коме ће радити Предсједништво, бити успостава механизма координације. Је ли се о томе почело озбиљно разговарати и постоји ли могућност скорог договора?

Чекали смо завршетак формирања Вијећа министара. Истина, причали смо неформално. Кључни проблем је да не одете превише у децентрализацију, али и да постоји неко ко може квалитетно заступати интересе хрватског народа. То се покушало задовољити преко кантона, али би то било прекомпликовано. Зато смо дошли до идеје да треба постојати једноставнији механизам, а да у случају непостојања консензуса коначну одлику доноси предсједавајући Вијећа министара заједно са два замјеника или Предсједништво БиХ.

(Klix.ba)