Miroslav Lazanski: Zašto su nas napali

I godišnjice imaju sudbinu. Ponekad, izvesni događaji iz istorije izgledaju značajni i aktuelni, međutim, mnogo češće postaju neaktuelni ili neopravdano kao da osećamo kako nemamo veze sa njima. Ko se danas nešto posebno seća 6. aprila 1941. i napada nacističke Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju i bombardovanja Beograda? Ili još bliži rat, agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 24. marta 1999. Biće zanimljivo, koje će naše stranke, i na koji način, u jeku predizborne kampanje danas da se sete 24. marta 1999.

Jer, upravo ovih dana pukovnik crnogorske vojske Mehmedin Tahirović, inače oficir bivše JNA, izazvao je revolt kod porodica poginulih u ratu 1999. zahtevom da prosvetni radnici pomognu „da se prevaziđu frustracije prema NATO-u”. Pukovnik je, prema rečima predsednika Upravnog odbora Udruženja boraca ratova od 1990. godine, rekao da je ,,zadatak nastavnika da neutrališu negativne poruke učenicima o NATO-u i da se potrude da učenici zaborave svoje ubijene vršnjake i ubede ih da su frustracije koje su se stekle prema NATO-u prošlost”. Inače, prema saopštenju vlade Crne Gore obuka nastavnika srednjih škola o evroatlantskim integracijama počela je u Podgorici, Danilovgradu, na Cetinju i u Nikšiću. Koliko znam, političkih komesara i oficira za moralno-političko vaspitanje u bivšoj JNA procentualno je uvek najviše bilo Crnogoraca, pa me ove vesti iz Podgorice jako vesele. NATO je dobro znao odakle treba da se krene. Dakle, crnogorski srednjoškolci, srećan vam početak vrlo ozbiljne moralno-političke nastave. Dobićete i ocene iz tog predmeta. Ide to uz Madonu.

No, nisu u Crnoj Gori oko toga usamljeni, u Srbiji je povodom nedavne godišnjice razgovora u Rambujeu bilo javnih istupa u kojima se tvrdilo „da smo mi krivi što su ti razgovori propali, da je trebalo u Rambujeu da pristanemo na sve što se od Beograda tada tražilo i da je Rambuje bila propuštena šansa, jer mi nismo hteli direktno da razgovaramo s delegacijom Albanaca sa Kosova”. Kako svi, ipak, nemamo namernu kolektivnu amneziju podsetio bih da je uz 82 stranice dokumenta izdatog u Rambujeu, tačnije uz poglavlje 7. gde se govori o „vojnim mirovnim snagama na Kosovu”, stoji i aneks B, koji u svom članu 8. kaže: „Osoblje NATO-a, sa vozilima, brodovima, avionima i opremom, imaće pravo slobodnog i bezuslovnog kretanja po čitavoj teritoriji SR Jugoslavije, njenim vazdušnim prostorom i teritorijalnim vodama, imaće pravo na postavljanje kampova i kasarni, pravo na korišćenje svih područja ili usluga potrebnih za podršku, obučavanje ili operacije. Osoblje NATO-a će uživati imunitet od svakog oblika hapšenja, istrage i pritvaranja kome bi pristupili organi SR Jugoslavije, a greškom uhapšeni ili pritvoreni pripadnici NATO-a moraju odmah biti predati nadležnim telima NATO-a”. U članovima 9. i 10. aneksa B precizira se da NATO neće morati da plaća poreze, niti bilo koje fiskalne ili carinske dažbine, niti će podlegati bilo kakvoj carinskoj kontroli. U članu 15. piše da, kada je reč o uslugama, pod tim se podrazumeva da NATO ima potpunu i slobodnu upotrebu komunikacijskih mreža, uključujući TV i pravo da se koristi čitavo elektromagnetsko polje, i sve to potpuno besplatno. No, nije to sve, u članu 21. stoji da „NATO ima ovlašćenje da hapsi i u najhitnijem roku predaje uhapšene odgovarajućim vlastima”. „Njujork tajms” je 5. juna 1999. izvestio da bi prema Aneksu B sporazuma iz Rambujea, „čiste snage NATO-a imale potpunu slobodu da idu gde god žele po Jugoslaviji, zaštićene od svakog pravnog procesa”. Da se onda zapitamo ko je to po svaku cenu hteo rat 1999? I čemu manipulacija Rambujeom u delu naše političke javnosti?

Okružni sud Tirgarten u Berlinu oslobodio je u maju 2000. godine krivične odgovornosti lica koja su putem oglasa u listu „Tagescajtung” od 21. aprila 1999. pozivala nemačke vojnike da dezertiraju iz Bundesvera i tako izbegnu učešće u ratu protiv Jugoslavije. Presuda nemačkog suda glasi da krivično delo pozivanja na dezerterstvo i odbijanje poslušnosti nije postojalo, jer je rat protiv SR Jugoslavije bio protivpravan. Logikom prava i sve što je proizašlo iz tog rata jeste protivpravno.

Albanski otpor prema Beogradu na Kosovu nije bio usmeren ka demokratiji i građanskom društvu, već mu je cilj bio striktna albanska vlast na Kosovu i otcepljenje od Srbije. Rukovodstvo OVK je na svaki način htelo internacionalizaciju sukoba putem oružanih provokacija jugoslovenske vojske i srpske policije. Brutalnosti je bilo na obe strane, ali je OVK bila ta koja je krajem 1998. počela sa novim oružanim akcijama u nastojanju da prisili Beograd da opet uđe u borbe s OVK, da se primirje prekrši, a za to optuži Srbija.

Posle toliko godina možda je došlo vreme da se prestanu koristiti različiti aršini za pojedine balkanske narode i da se shvati da formiranje građanskog društva i multietničkih država uz pomoć stranih armija ne može doneti ništa dobro. Orvelovska refleksija ne vodi nikuda. Administracija u Vašingtonu baca pesak u oči i sebi i drugima stalno odgađajući kompleksno rešenje kosovske krize. Samim protokom vremena kriza neće iščeznuti. Umeće je priznati grešku.

(Politika)