Мирослав Лазански: Зашто су нас напали

И годишњице имају судбину. Понекад, извесни догађаји из историје изгледају значајни и актуелни, међутим, много чешће постају неактуелни или неоправдано као да осећамо како немамо везе са њима. Ко се данас нешто посебно сећа 6. априла 1941. и напада нацистичке Немачке на Краљевину Југославију и бомбардовања Београда? Или још ближи рат, агресија НАТО-а на СР Југославију 24. марта 1999. Биће занимљиво, које ће наше странке, и на који начин, у јеку предизборне кампање данас да се сете 24. марта 1999.

Јер, управо ових дана пуковник црногорске војске Мехмедин Тахировић, иначе официр бивше ЈНА, изазвао је револт код породица погинулих у рату 1999. захтевом да просветни радници помогну „да се превазиђу фрустрације према НАТО-у”. Пуковник је, према речима председника Управног одбора Удружења бораца ратова од 1990. године, рекао да је ,,задатак наставника да неутралишу негативне поруке ученицима о НАТО-у и да се потруде да ученици забораве своје убијене вршњаке и убеде их да су фрустрације које су се стекле према НАТО-у прошлост”. Иначе, према саопштењу владе Црне Горе обука наставника средњих школа о евроатлантским интеграцијама почела је у Подгорици, Даниловграду, на Цетињу и у Никшићу. Колико знам, политичких комесара и официра за морално-политичко васпитање у бившој ЈНА процентуално је увек највише било Црногораца, па ме ове вести из Подгорице јако веселе. НАТО је добро знао одакле треба да се крене. Дакле, црногорски средњошколци, срећан вам почетак врло озбиљне морално-политичке наставе. Добићете и оцене из тог предмета. Иде то уз Мадону.

Но, нису у Црној Гори око тога усамљени, у Србији је поводом недавне годишњице разговора у Рамбујеу било јавних иступа у којима се тврдило „да смо ми криви што су ти разговори пропали, да je требало у Рамбујеу да пристанемо на све што се од Београда тада тражило и да је Рамбује била пропуштена шанса, јер ми нисмо хтели директно да разговарамо с делегацијом Албанаца са Косова”. Како сви, ипак, немамо намерну колективну амнезију подсетио бих да је уз 82 странице документа издатог у Рамбујеу, тачније уз поглавље 7. где се говори о „војним мировним снагама на Косову”, стоји и анекс Б, који у свом члану 8. каже: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а”. У члановима 9. и 10. анекса Б прецизира се да НАТО неће морати да плаћа порезе, нити било које фискалне или царинске дажбине, нити ће подлегати било каквој царинској контроли. У члану 15. пише да, када је реч о услугама, под тим се подразумева да НАТО има потпуну и слободну употребу комуникацијских мрежа, укључујући ТВ и право да се користи читаво електромагнетско поље, и све то потпуно бесплатно. Но, није то све, у члану 21. стоји да „НАТО има овлашћење да хапси и у најхитнијем року предаје ухапшене одговарајућим властима”. „Њујорк тајмс” је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „чисте снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по Југославији, заштићене од сваког правног процеса”. Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999? И чему манипулација Рамбујеом у делу наше политичке јавности?

Окружни суд Тиргартен у Берлину ослободио је у мају 2000. године кривичне одговорности лица која су путем огласа у листу „Тагесцајтунг” од 21. априла 1999. позивала немачке војнике да дезертирају из Бундесвера и тако избегну учешће у рату против Југославије. Пресуда немачког суда гласи да кривично дело позивања на дезертерство и одбијање послушности није постојало, јер је рат против СР Југославије био противправан. Логиком права и све што је произашло из тог рата јесте противправно.

Албански отпор према Београду на Косову није био усмерен ка демократији и грађанском друштву, већ му је циљ био стриктна албанска власт на Косову и отцепљење од Србије. Руководство ОВК је на сваки начин хтело интернационализацију сукоба путем оружаних провокација југословенске војске и српске полиције. Бруталности је било на обе стране, али је ОВК била та која је крајем 1998. почела са новим оружаним акцијама у настојању да присили Београд да опет уђе у борбе с ОВК, да се примирје прекрши, а за то оптужи Србија.

После толико година можда је дошло време да се престану користити различити аршини за поједине балканске народе и да се схвати да формирање грађанског друштва и мултиетничких држава уз помоћ страних армија не може донети ништа добро. Орвеловска рефлексија не води никуда. Администрација у Вашингтону баца песак у очи и себи и другима стално одгађајући комплексно решење косовске кризе. Самим протоком времена криза неће ишчезнути. Умеће је признати грешку.

(Политика)