Miroslav Lazanski: Srbi i Dan Republike

Ako se s razlogom i ponosom prisećamo svih pobeda i žrtava Srbije u Prvom svetskom ratu, ističemo da je Srbija tada izgubila skoro trećinu stanovništva, kako onda da danas branimo stav da je trebalo čekati u Drugom svetskom ratu?

Imao sam 11 godina te 1961. kada sam jedne večeri u Trebinju, iz prikrajka, slušao razgovor majke i oca. Ona ga je nešto propitivala o Nirnberškoj deklaraciji, u stilu „jesi li baš morao da je potpišeš”? Otac joj je odgovorio da su „informacije iz Srbije tada govorile o strašnim pokoljima srpskog civilnog stanovništva od strane nemačkih okupacionih snaga i da su skoro svi oficiri Kraljevske jugoslovenske vojske u zarobljeničkim logorima u Nemačkoj to tada i potpisali”.

Prvi put sam tada čuo za Nirnberšku deklaraciju, naime do tada sam znao samo za suđenje nemačkim ratnim zločincima u Nirnbergu. Dve godine kasnije, kada je moj otac kao potpukovnik JNA otišao u penziju u 44. godini, objasnio mi je neke stvari. On je bio potporučnik Kraljevske jugoslovenske vojske, pokušao je da sa svojom jedinicom, koja je bila u Aprilskom ratu 1941. stacionirana na jugoslovensko-albanskoj granici, izbegne zarobljavanje od strane trupa Vermahta tako što se ta naša jedinica povlačila kroz Grčku sve do luke Kalamata, gde su čekali britanske brodove da ih prebace u Egipat da nastave rat protiv Trećeg rajha.

Britanci nisu poslali brodove za evakuaciju i Nemci su u Kalamati zarobili delove Kraljevske jugoslovenske vojske. Usledilo je zarobljeništvo u logoru za oficire u Osnabriku, ali je jugoslovenskih kraljevskih oficira bilo i u logoru u Nirnbergu. Dobivši informacije o strašnim represalijama nad civilnim stanovništvom u Srbiji, zbog napada partizana na okupatorske nemačke jedinice i nemačke odmazde „sto za jednoga”, oficiri iz logora u Nirnbergu izdali su proglas u kojem pozivaju stanovništvo u Srbiji da se uzdrži od napada na nemačku vojsku.

Taj proglas potpisala je i većina oficira u logoru Osnabrik, među njima i moj otac, i to je ta Nirnberška deklaracija. Biti kasnije oficir JNA, a imati u personalnom dosijeu da ste potpisnik Nirnberške deklaracije, još ako službujete u malom gradu gde svi to znaju, a u Trebinju su svi znali da je moj otac bio oficir Kraljevske vojske i da je potpisao tu deklaraciju, zapravo ste na neki način bili „crna ovca”. Pa su mi kasnije bili jasni razlozi zašto je moja majka upitala oca da li je baš morao da to potpisuje. A on je to, kao Slovenac, uradio, da ne ginu Srbi civili.

Sada, kada slušam sve te priče o 29. novembru i Danu Republike i ideološkim konotacijama oko tog datuma, o komunističkoj Jugoslaviji i diktaturi koja je u njoj vladala, ne mogu a da ne primetim da je ta komunistička Jugoslavija mom ocu, zbog patriotskog držanja u logoru, priznala status borca NOB-a od 1944. iako je bio u logoru Osnabrik sve do maja 1945. I da je kasnije bio potpukovnik JNA, iako nije bio član Partije. I da država Slovenija svim oficirima Kraljevske jugoslovenske vojske koji su učestvovali u Aprilskom ratu 1941. na njihove penzije dodaje još oko 120 evra, jer je objašnjenje da su braneći Jugoslaviju branili 1941. i Sloveniju. Da li država Srbija isplaćuje danas poseban novčani dodatak učesnicima Aprilskog rata 1941?

Upravo u vezi s tim stvarima su i neke moje lične dileme. Srbija je bila žrtva i u Prvom i u Drugom svetskom ratu i tema Srbije kao žrtve nesumnjivo je danas popularna. Dok neki krugovi u inostranstvu pokušavaju da okrive Srbe i Srbiju za početak Prvog svetskog rata, da ih prikažu kao razbojnike, kada je Drugi svetski rat u pitanju mi i dalje delimo društvo na reakcionarne i revolucuionarne snage, na komuniste i na patriote, na ideološke naslednike komunizma i moderne zapadnjake.

Pri tome su današnji moderni zapadnjaci u Srbiji zapravo nekadašnji najbolji boljševici. Ako se s razlogom i ponosom prisećamo svih pobeda i žrtava Srbije u Prvom svetskom ratu, ističemo da je Srbija tada izgubila skoro trećinu stanovništva, kako onda da danas branimo stav da je trebalo čekati u Drugom svetskom ratu? Jer u Prvom svetskom ratu austrougarske trupe su takođe vršile masovna zverstva nad civilima u Srbiji. Da li su poginuli protiv okupatora u Prvom i u Drugom svetskom ratu danas različito vrednovani? Umreti protiv okupatora radi socijalizma u Srbiji, ili umreti protiv okupatora radi kapitalizma u Srbiji, gde su sve razlike? Sa moralne strane?

Obuzelo nas je nešto poput duhovne side definitivno nam oduzimajući imunitet pred smrtonosnom epidemijom političko-ideoloških starih strasti i novih svađa. Našem bolesnom društvu potrebna je ne toliko korenita promena ekonomije, koliko radikalna promena psihologije, moralna i duhovna obnova. Jedini je izlaz dijalog, dijalog na svim nivoima, nacionalnom, političkom, kulturnom, verskom. I to treba da započne inteligencija.

Traumatična transformacija srpske istorije ne bi smela da ima prekide u kontinuitetu, ako ne možemo da spoznamo dobre i loše strane borbe između komunizma i antikomunizma, najveće moralne borbe u prošlom veku, teško ćemo danas rešavati neka druga pitanja.

(Politika)