Мирослав Лазански: Сан о „доброј власти”

СР Југославија је 1999. била прва жртва глобализма, НАТО нас је 78 дана бомбардовао. Заправо, дилема НАТО-а била је тада: бити глобалан, или безначајан. Александар Солжењицин је то 1999. формулисао овако: „Не видим никакву разлику између понашања НАТО-а и Хитлера. НАТО жели да успостави сопствени поредак у свету и Југославија му је послужила као пример, казнићемо Југославију и застрашити остатак планете”. Успут, високи комесар УН за избеглице известио је да су прве избеглице са Косова регистроване 27. марта, три дана након што је почело бомбардовање.

Следећег дана, 28. марта 1999. Томас Фридман у „Њујорк тајмсу” пише: „Да би глобализација успела, Америка не сме да се плаши да се понаша као свемоћна суперсила, скривена рука тржишта никада неће функционисати без скривене песнице, ’Мекдоналдс’ не може да цвета без ’Мекдонел Дагласа’, дизајнера авиона Ф-15”. Неколико дана касније Данијел Сервер, амерички стручњак за Балкан, допунио је Фридмана: „У Београду није проблем само Слободан Милошевић, већ режим који је неспојив са оном врстом економије на којој инсистира Светска банка”. Другим речима, бомбе у служби економије.

Ових дана центри моћи изван Балкана опет „утерују” Србију и БиХ у НАТО, све под плаштом глобализације и свеопште безбедности. У Србији и у БиХ око тога нема ни политичког ни националног консензуса. Ипак, нико на јавној сцени да постави питање: чему журба око евентуалног уласка у НАТО? Ако се НАТО шири као војни одбрамбени савез, каква то војна опасност прети Србији и БиХ, опасност која би оправдавала њихов улазак у алијансу? Ако се, пак, НАТО шири на Балкану у новој улози, као темељ европског система безбедности за одржавање мира, чему журба да се прошири и зашто се око тога не уважава мишљење Русије? Јер, ако има разлога за журбу, зашто се Русија не узима озбиљно као чланица тог система безбедности? И зашто је Русија само чланица Партнерства за мир, зашто јој се не понуди чланство у НАТО? Зашто се чланство у Партнерству за мир сматра недовољним за Србију и БиХ, али сасвим адекватним за Русију? И све то у контексту изјава из Брисела како ће после уласка Хрватске у ЕУ следеће године процес даљег ширења ЕУ бити заустављен. До даљега. Наздравље, и нама и овима из БиХ. Толико о једном сегменту војног аспекта односа Србије и глобализације.

Цивилни аспект је посебна прича. Глобализација, Србија и ЕУ, како све то помирити? Колико глобализација, која слаби структуре које повезују људско друштво, пре свега нацију, утиче на демократију у Србији? Пошто нација и демократија чине јединство, криза нације логично потхрањује и кризу демократије. У Србији је очита криза нације, ослабљена национална заједница није више и једини хоризонт нашег живота. Наступају друге везе: верска припадност, секте, невладине организације. Наравно да криза нације има другачије последице у богатој а другачије у сиромашној земљи. Исто тако, другачије су њене последице у некој старој демократији него у новој каква је наша. Опажање ових разлика може да иде наруку илузији да демократија представља резултат неке посебне историје, да је то нека врста политичког еквивалента енглеском травњаку; потребно је стотинак година да достигне савршен изглед.

Хоће ли расплетом кризе у Грчкој пропасти идеја уједињене Европе, или неће? Ко је следећи на реду? Парламентарни избори у Грчкој и председнички избори у Француској, као и нешто ранији избори у Шпанији показују сасвим очит тренд слабљења проевропских осећања становништва у тим земљама, овај модел Европе као да је дошао до свог краја. Наравно да је томе погодовала велика економска криза, али како је стари средњoвековни сан о „доброј власти” одавно одсањан, функционери ЕУ не би требало да га поново измишљају на европском нивоу. Јер изградња некакве Европе као светске силе није циљ сам по себи. Европа не би требало да буде пројекат моћи већ демократије, а ЕУ би пре морала да буде место регулисања и усклађивања односа него неки нови управни центар. Но, управо око тога не постоји и сагласност у државама ЕУ. Једни би унију да централизују, други би да је децентрализују. А Европа и даље живи у сталној напетости између функционалне логике наднационалне интеграције и историјске везаности за идеју нације уз истовремену и све већу кризу културе компромиса.

У ери глобализације најбоља демократска стратегија не састоји се у формирању „добре власти”, већ ка подели власти ради њеног ограничавања. Док покушава да докаже своју легитимност позивајући се на способност да управља државом, традиционална политика изгубила је на два фронта: под сумњом да је технократска, она се све мање поштује као управљач. Како је напустила сферу етике и вредности, она је овај терен препустила новим покретима. А како је мир једина снага која је стварно етичка, и како је мир одувек једини штит најслабијих, то је логично да смо ми поносни на сопствене слабости...

(Политика)