Мирослав Лазански: Анатомија једне трагедије

Све док истрага и тужилаштво не кажу своју последњу реч, беспредметно је оптуживати било кога за трагедију хеликоптера Ми-17 из састава РВ и ПВО, несрећу у којој је изгубљено седам живота. Јавност тражи одговоре, но можда су одговори у следећим чињеницама.

Наиме, по члану 170 Правила службе Војске Србије, који је донет 3. априла 2012. године, министар одбране има право да на захтев државних органа или на захтев локалне заједнице, нареди ангажовање јединица Војске Србије на задацима „треће мисије”, то јест помоћ цивилима. По члану 171 исто право има и начелник Генералштаба, али и команданти оперативних састава нивоа бригаде.

Дакле, министар одбране Братислав Гашић зове генерала Предрага Бандића, команданта 204. авијацијске бригаде, и тражи да се размотри могућност хеликоптерског превоза болесне бебе из Новог Пазара за Београд. Генерал Бандић се информише о метеоролошкој ситуацији и обавештава министра да су услови за лет тешки, скоро немогући.

Нешто касније, генерал Бандић зове министра Гашића и информише га да су се у међувремену метео-услови побољшали и да је могуће извршити полетање, али да није поштована стандардна процедура за мисије тог типа. Министар наређује да се, због хитности, крене, а да се процедура обави што пре. Генерал Бандић о лету и задатку обавештава Оперативни центар РВ и ПВО, као и команданта РВ и ПВО генерала Ранка Живака, који тражи да се строго води рачуна о метео-ситуацији. У 19.57 вођа хеликоптера, пилот Омер Мехић, зове Оперативни центар РВ и ПВО и најављује лет и маршруту.

У 20.12 хеликоптер Ми-17 полеће с аеродрома Батајница. Одредиште је Рашка, у повратку је одредиште Војномедицинска академија. Алтернативна места слетања су аеродроми Лађевци, Батајница и Сурчин. У 20.20 Оперативни центар система одбране још има времена да заустави лет хеликоптера Ми-17 због евентуалног лошег времена. Он то не чини, јер је заменик командант Здружене оперативне команде, генерал Јанићијевић, у том тренутку био на купању, на базену Војне академије, па о свему није на време обавестио начелника Генералштаба, генерала Љубишу Диковића.

Од 20.05 па све до 20.45, Оперативни центар система одбране, то јест Здружена оперативна команда по НАТО стандардима није била у вези са генералом Јанићијевићем. После је он именован у комисију за испитивање узрока трагедије као заменик шефа комисије... Шеф комисије је генерал Јовица Драганић, заменик начелника Генералштаба.

У извештајима комисије РВ и ПВО спомињу се обдукцијски налази, према којима су у крви и у урину двојице чланова посаде хеликоптера пронађени трагови алкохола. Истрага је установила да је докторка на аеродрому Батајница на почетку дежурства посаде хеликоптера Ми-17, извршила лекарски претполетни преглед за сву петорицу, пети члан посаде није ни полетео на кобни задатак, и оверила печатима да су способни за летење. После су се два члана посаде, наводно, упутила у кафану „Пилот” у близини аеродрома. Зашто су, према тој причи нашег извора, наводно напустили дежурство и како су се, по тој верзији, нашли у кафани показаће истрага. Међутим, докторка их касније није прегледала...

Је ли пилот мајор Омер Мехић имао искуства на слетању на Аеродром „Никола Тесла”? Имао је велики број сати слетања управо на том аеродрому за послове фирме „Циклонизација” из Новог Сада.

Питање процедуре није узрок трагедије хеликоптера Ми-17, његове посаде и путника. Да се није пошло по бебу из муслиманске средине чули би се приговори с разних страна да би то свакако било урађено за српску бебу. Шта мислите, ко би то у Војсци Србије рекао да се не лети, ако је накнадни метео-извештај био релативно добар? Је ли генерал Диковић био обавештен пола сата раније, или касније, нема везе са трагедијом. Да ли су на Аеродрому „Никола Тесла” били новинари и ТВ камере, нека истрага и то открије. Ако су били, зашто су били? По редовном радном задатку или због неког другог плана? И зашто је контрола летења Аеродрома „Никола Тесла” сугерисала посади да слети код њих?

Све остало су спекулације и беспризорна политизација једне несреће, глад за тиражима, сензацијама. Крв и сузе, то је наша јавна сцена...

(Политика)