Мирољуб Петровић: Један другачији поглед на погибију Срђана Алексића

Године 1992. и 1993. биле су нарочито тешке за херцеговачке Србе. У лето 1992. српска војска, у оквиру армије СР Југославије, повукла се из Херцеговине по наређењу Слободана Милошевића, а под великим притиском међународне заједнице. Уследила је велика офанзива бројнијег и боље наоружаног непријатеља – хрватског Збора народне гарде – који се веома приближио и самом Требињу. На другим деловима херцеговачког фронта муслимански бојовници чинили су стравичне злочине над српским цивилима. Недостатак бораца у српским редовима осећао се на сваком кораку.

Подстакнут језивим вестима из Херцеговине, у августу 1992. сео сам у аутобус који је из Подгорице возио за Требиње и отишао да се као добровољац пријавим у требињску касарну. Када сам дошао на улаз у касарну затекао сам језив призор – предњи зидови касарне били су потпуно облепљени стотинама и стотинама умрлица погинулих српских бораца. То ме није поколебало, и ушао сам у канцеларију дежурног официра. Поред мене је био командант једне херцеговачке јединице, који ме је упознао у аутобусу и сазнао да сам добровољац, и који је гајио наду да ће дежурни официр допустити да будем део његове јединице.

Када сам се представио, дежурни официр је смирено одбио захтев мог несуђеног команданта који је дошао са мном, и рекао: „Командант херцеговачког корпуса је наредио да се сви добровољци одмах шаљу у Церовац.“ Када је дежурни официр изговорио реч „Церовац“, неколико присутних војника у његовој канцеларији је са неверицом узвикнуло: „Церовац?!!!“ и погнуло главе. Стекао сам утисак као да ме воде на клање.

Ни то ме није поколебало, иако ми није било пријатно. Одведен сам до магацина где сам узео наоружање и одмах сам малим џипом био превезен у Церовац – село удаљено 16 километара од Требиња.

Када сам дошао у Церовац, око 20 часова, одмах сам био распоређен на прву линију фронта на којој се налазило већ тројица бораца. Још две овакве мале групице су постојале недалеко од нас. Само нас четворица на овом делу прве линије фронта? То је било прво изненађење. Одмах је уследило и друго када сам се упознао са борцима – двојица од њих су били босански Муслимани. Дакле, два Србина и два Муслимана на овом делу прве линије фронта. Убрзо сам од овог Србина сазнао да моментално нема довољно српских бораца у Херцеговини и да је одлучено да се мобилишу и војно способни Муслимани.

Следеће, још веће изненађење, је било када сам сазнао да наша јединица у Церовцу броји само 50 бораца, од којих су половина били мобилисани Муслимани. Са таквим људством требало је да штитимо неколико километара фронта против хрватског Збора народне гарде који нас је свакодневно засипао гаранатама и само се чекао тренутак када ће кренути у пешадијски напад и заузимање Требиња.

Био сам шокиран. Покушавао сам да охрабрим борце са причама да ускоро долазе нови добровољци из Србије, Црне Горе и Русије, да треба још само мало да издржимо. Село је било напуштено од становника, а кад је мој саборац Србин чуо да сам пореклом из племена Куча, Црна Гора, донео ми је старе и покварене гусле које је нашао у једној напуштеној кући у којој је спавао. Успео сам некако да оспособим гусле и певао сам уз њих у сваком погодном тренутку да бих охрабрио борце. Смишљао сам нове гусларске песме у којима сам спомињао имена мојих другова бораца и величао њихову одлучност и јунаштво. Али, стање је било више него тешко.

Из разговора са херцеговачким борцима сазнао сам да је велики број војно способних Срба напустио Херцеговину да не би био мобилисан на ратиште. У шали су називали београдску Кнез Михајлову улицу – „Херцеговачком улицом“ – јер је била пуна Херцеговаца који су побегли са ратишта.

Међутим, поред Херцеговаца који су били на ратишу и оних који су побегли са ратишта, постојала је још једна група Херцеговаца (ако их уопште можемо звати „Херцеговцима“ и „Србима“). У питању су били људи који су се слободно шетали по Требињу и другим херцеговачким градовима и бавили „бизнисом“, односно шверцом. Један од њих био је Срђан Алексић, војно способни младић од 26 година, који је на требињским улицама продавао шверцоване фармерке и другу робу. Овај шверцер НИЈЕ ПРОВЕО НИЈЕДАН ДАН НА РАТИШТУ. Слична је ситуација била и са његовим оцем, војно способним човеком, који је обављао у општини Требиње „важне државне послове“ и такође био поштеђен одласка на ратиште.

Трагичан догађај се десио у јануару 1993. када је Срђан Алексић продавао своју робу на улицама Требиња. Посао му је очигледно добро ишао јер је запослио локалног Муслимана – Алена Главовића, да ради за њега на тезги. Срђан је на кратко отишао да обави неки посао и оставио Алена самог поред робе, а неколико тренутака након тога наишла је мања група српских бораца која је затекла војно способног младића како продаје шверцовану робу. Не знамо какве су мисли, у том тренутку, прошле кроз главу ових српских бораца, али можемо да претпоставимо: „Док ми ратујемо и крв проливамо, ове битанге се баве шверцом.“

Огорчени призором, борци су пришли тезги и хтели да узму по комад фармерица за себе – „бесплатно“. Кад већ не могу да спрече шверц у Требињу и да се освете дезертерима, мислили су да могу да им заплене мањи део робе. Међутим, Ален Главовић се жестоко супроставио намери бораца да узму нешто робе и дошло је до вербалног сукоба. У том тренутку је наишао Срђан Алексић и још жешће се супроставио борцима у њиховој намери да му одузму део робе.

Дакле, СРЂАН АЛЕКСИЋ ЈЕ СКОЧИО ДА БРАНИ СВОЈУ РОБУ, А НЕ АЛЕНА ГЛАВОВИЋА.

Дошло је до гурања и натезања, а затим и туче између Срђана и једног од бораца. Том приликом Срђан је задобио ударац руком у лице, од којег је пао, ударио главом у бетон, и више никада није устао.

Ова верзија трагичног догађаја потврђена је од стране требињског огранка Удружења бораца Републике Српске. Након завршетка рата, у Требињу је направљен споменик на којем су уписана имена погинулих бораца, а НИГДЕ У ВОЈНОЈ ЕВИДЕНЦИЈИ НИЈЕ БИЛО ИМЕНА СРЂАНА АЛЕКСИЋА – јер он никада није учествовао у одбрани Херцеговине, потврђено нам је из Удружења бораца.

Након овог трагичног догађаја, Ален Главовић је побегао кући, а вест о овом догађају дошла је до медија у Сарајеву под контролом вођа босанских Муслимана. У складу са претходним извештавањем и сатанизацијом Срба, одмах је објављена вест како је „српски јунак Срђан Алексић погинуо на улицама Требиња бранећи свог комшију Муслимана од разуларене руље пијаних и дивљих четничких разбојника“.

Срђанов отац Раде је у читуљи свом сину написао да је Срђан погинуо „испуњавајући људску дужност“.

Антисрпска медијска машинерија искористила је овај догађај као ниједан до тада. Након завршетка рата и окупације Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, скоро сви медији у српским земљама, сада под контролом странаца, кренули су у невиђено величање „јунаштва“ Срђана Алексића, а њихов пример су убрзо следили инструментализовани „српски“ политичари који су почели да се утркују ко ће пре улицама, трговима и булеварима да додели име Срђана Алексића. У Новом Саду и Панчеву постоји пролаз који носи име Срђана Алексића. Одлуком Скупштине Београда од октобра прошле године Срђан Алексић је добио улицу и у Београду. На булевару у Подгорици, који носи име Срђана Алексића, засађен је храст који су засадили Срђанов отац Раде и потпредседник Социјалдемократске партије Црне Горе Рифат Растодер.

Као врхунац, Срђана Алексића је пре две године тадашњи председник Србије Борис Тадић постхумно одликовао златном медаљом „Милош Обилић“ за „испољену храброст и дело личног херојства“.

Али, ту није крај. Недавно је снимљен филм „Кругови“ чији су режисер, сценаристи и глумци „Срби“, а финансијери Немци, Французи, Хрвати и Словенци (који су означени као копродуценти филма). Филм је одмах добио велика признања, и у окупираној Србији и у свету, а разлог је једноставан – филм говори о „геноцидним Србима“ и „јунаштву српског младића који је бранио комшију Муслимана од Срба“. Погађате, филм је снимљен по лажном сценарију „јунаштва“ Срђана Алексића. У питању је иста анти-српска бљувотина као и филм „Грбавица“ у којем главне улоге такође играју „Срби“, а који је такође носилац бројних међународних признања (и других тешких болести). Филм „Кругови“ је чак постао српски кандидат за америчког Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја за 2013. годину.

Борци Републике Српске су жестоко протествовали против приказивања овог филма у Босни и Херцеговини, али и поред тога филм је приказан на београдском ФЕСТ-у 2013, у Сарајеву и другим градовима широм бивше Југославије и света.

У задњих неколико векова били смо шокирани степеном мржње и терора коју су према православним Србима испољавала њихова покатоличена и исламизирана браћа. Мржља и терор према Србима се наставља несмањеном жестином – овога пута од стране европеизираних Срба који заједно са исламизираним и покатоличеним Србима, уз помоћ међународних терориста, крволочно кидишу на преостале Србе које нису побили или превели у своју „веру“.

Оваква количина лажи и мржње у медијима и кинематографији, која је уперена против преосталих Срба (сетимо се и скарадног филма Анђелине Џоли „У земљи крви и меда“) недвосмислено подсећа на све оно што се дешавало пред Први и Други светски рат када су Срби били жестоко сатанизовани јер нису хтели да прихвате окупацију – најпре Аустро-угарске, а затим нацистичке Немачке. Многи су се понадали да су стравичне лажи, као оне везане за Маркале и Сребреницу, део прошлости, али јасно је да непријатељ не мирује.

У исто време, ове стравичне лажи могу да нас охрабре, јер очигледно је да су Срби још увек жив и непокорен народ, чим наши непријатељи и крвници не престају да нас вређају и клевећу несмањеном жестином. Очигледно да они виде да Србин јесте пао, али да још увек дише и скупља снагу да се подигне и пружи нови отпор, као што је то чинио много пута у историји.

На крају да споменемо речи чувеног професора Енрика Јосифа који је пре неколико година у једној беседи рекао: „Ја дрхтим пред судбином оних који су овако страшно оклеветали српски народ.“

(Васељенска)