Mirjana Bobić-Mojsilović: Ko će koga

PISCI scenarija ovih dana imaju mnogo posla. Pitanje je da li ćemo gledati komediju, tragediju, vodvilj, akcioni triler, romantičnu sapunicu ili nešto deseto. Da budemo realni - Srbi obožavaju sapunske serije koje ih danima vezuju za televizore, ali bez obzira na to - sve je moguće. Pitanje o kome danas svi raspravljaju - ko će biti novi premijer, toliko nas je zaokupilo da gotovo i ne primećujemo da smo sve siromašniji - ali sve dok ima hleba i igara, sve dok smo neprekidno zabavljeni, cirkus „Adrija“ može ponovo da bude u našem gradu.

Nenad Čanak je trenutnu situaciju „iza zatvorenih vrata“ opisao kao opšti svingeraj, dajući našoj političkoj seriji obrise pornografskog žanra. Radi se o tome da, izgleda, Nenad Čanak, zaista i nije mnogo pogrešio - u ovom trenutku upravo je na delu sveopšta predigra - svako sa svakim koketira, mazi se - i kalkuliše. Ko će s kim i u kakve odnose ući ostaje da se vidi - ali upravo svingeraj o kome danas govori Čanak, a koji sigurno nije prvi put na delu na našoj javnoj sceni, otvara mogućnosti za najneverovatnije zaplete.

Blud, dakle? Protivpriodni blud? Razvrat? Igra? Pa dobro, politika je ionako umetnost mogućeg, a srpska politika, ma sa koje strane je posmatrali, sve više dobija obrise „filmova za odrasle“. Doda li se toj konstataciji i mali detalj - da u tom svingeraju učestvuju i oni koji se ne vide - tajkuni i finansijeri, strane diplomate, ambasadori, donosioci loših vesti iz Brisela i Vašingtona, uterivači dugova, kao i tajanstveni posednici kompromitujućih fajlova o većini učesnika ovog cirkusa, Čankova metafora dobija sve komičnije obrise.

Zamislimo strasne zagrljaje Palme i Čede, Borisa i Tome, Dinkića i Vučića, Velje i Dačića, Krkobabića i ...? I on mora sa nekim da se zagrli, dok ova frtutma ne prođe. Zamislimo, zatim, i sve moguće uzajamne kombinacije i dodajmo im još sve pomenute i nepomenute učesnike - kakav provod za zemlju Srbiju, baš u trenutku kad televizije sve više prikazuju reprize serija.

Stvaranje vlade, kako god ona izgledala, biće, simbolički, poput postkoitalne cigarete. Uostalom, sve je dobro kad se dobro svrši, kao što je lepo rekao Vilijam Šekspir. Ne treba da budemo ni iznenađeni ni uvređeni, jer to sa nama, ionako, nema nikakve veze. Mi jedino znamo da je mnogo toga trulog u Državi Danskoj (da ostanemo kod Šekspira), ali mi tu ništa više ne možemo da uradimo. Politika - to su i tako i tako njihova posla, sve ostalo je varka.

Ima, međutim, u Čankovoj duhovitosti i nečeg mnogo ozbiljnijeg od prvobitnog ciničnog i humornog diskursa. Veza između politike i pornografije, koja bi se kod nas narodski mogla svesti na metaforu o Ludom i Zbunjenom, ima svoje logičke paralele.

Poznavaoci pornografskog biznisa tvrde da porno glumci uopšte ne uživaju dok obavljaju svoj težak posao - najčešće moraju da misle o nečem drugom da bi obavili ono prvo. Zadovoljsto je najčešće odglumljeno, što znači da se porno glumci, suštinski, žrtvuju da bi njihova publika mogla da bude zadovoljna. Sa druge strane, taj manjak zadovoljstva i ta žrtva - nagrađeni su novcem. Sa treće strane, pornografija je posao u kome ničija zvezda ne traje večno - to je jedna od onih profesija sa ograničenim rokom trajanja. Najveću dobit u pornografskoj industriji imaju, naravno, oni koji organizuju posao. Sličnosti između politike i pornografije se same nameću.

Naša postizborna nedoumica, na kraju krajeva, svodi se na naslov one stare emisije - „Ko će koga“. Otuda nije čudo što se sve što se ovih dana događa „iza zatvorenih vrata“ drži pod velom misterije. Mogli bismo da se šokiramo.

Ne treba baš sve da vidimo, dok se priča ne izmontira.

(Večernje novosti, 26. maj 2012)