Мирјана Бобић-Мојсиловић: Дачић нас је сачувао од хаоса и срче, али не може да нас сачува од судбине

Ивица Дачић, министар полиције, личност је недеље - забранио је одржавање геј параде и свих других масовних скупова у Београду, образлажући своју одлуку високим безбедносним ризиком. Дачић је лепо објаснио да неће дозволити нереде, рушење Београда, насиље или не дај боже мртве, а да су пси насиља, са свих страна, спремни да одржавање геј параде искористе за свеобухватно разваљивање система. Иако ће му, без сумње, овај потез значајно подићи рејтинг међу бирачима (а додају ли се томе и његове недавне изјаве о Косову, његови ставови око уласка Србије у ЕУ и непрегледним уценама којима је Србија изложена од стране Брисела) и иако, бар како сада ствари стоје, Дачић има чему да се нада у погледу властите политичке будућности - јер је један од ретких министара који у последње време говори оно што већина у Србији жели да чује, министар је, и нехотећи, рекао и нешто невероватно.

Образлажући детаљно безбедносне ризике због којих забрањује геј параду, Ивица Дачић је, у ствари, сачинио болно тачну критику владе.

Испоставило се да је Ивица Дачић одржао кратки час политичке анатомије, а да тога можда није био ни свестан. Био је то час анатомије, без анестезије.

Дакле, геј параду би за прављење нереда искористили - хулигани, екстремистичке организације, сиромашни, гладни и ојађени људи без посла и без наде; пљачкали би радње, и палили би јавне гараже; на удару би биле институције система - вероватно зграде Скупштине и председништва; такође, људи ојађени због ситуације на Косову, могли би да крену на стране амбасаде - огорчени због односа Кфора према Србима и најновијег насиља на северу Косова; људи огорчени односом Европе према Србији, али и односом Србије према Европи. Додао је још и националне тензије у Темерину на релацији Мађари - Срби, и веома врућу ситуацију у Санџаку. А сасвим је децидирано рекао да би у налету незадовољства на удару могла поново да буде и телевизија.

Мада то није изговорио, јасно је да је Дачић мислио на оне којима је мука од кобајаги преговора са Приштином, којима је мука од изјава Јадранке Косор, од Хага, Великог Брата, нових закона, поскупљења. На све то треба додати разуларене навијаче, гладне студенте, криминалне групе, и, наравно, странке које у хаосу на београдским улицама виде своју шансу за брзометно скупљање политичих поена. Можда је неко рачунао са тим да би одржавање ове параде био идеалан талон за рушење владе, увођење ванредног стања, или тотално разваљивање Србије.

Шта год да је од свега овога у питању, или све то заједно, Дачић је краткорочно спасао Србију, примајући на себе тешко бреме оптужби од ЛГБТ популације и њима сродних политичких кругова да је његов потез нацистички.

Али, поента је на сасвим другој страни.

Дачић је, за оне који знају да читају, у ствари рекао - Србија је земља на умору. У тој земљи ништа не функционише, незадовољство је на сваком кораку - ми седимо на бурету барута. Сиромаштво, глад, незапосленост, безнађе. Пропаст економије, пад стандарда, пропаст спољне политике. Пропаст сна о Европи и нашој срећи са њима. Пропаст идеје о међународној правди. Огорченост јавности пред бесомучним европским бичевањем - без обзира на то да ли се ради о пуцању на Србе на Косову, или о подршци геј паради.

У свом експозеу за јавност, Ивица Дачић је, чувајући оно мало мира што нам је још остало, направио заправо црни биланс Србије, подвукавши црту за поразни рачун нашег напредовања ка светлој будућности. Као да се кандидовао за вођу опозиције.

Разлози због којих је забрањено одржавање било ког јавног скупа, данас, потпуно су на месту. ЛГБТ популација је жртвено јагње - и са забраном одржавања геј параде, исто је као и да се, у овим политичким околностима, одржала.

Дачић нас је привремено сачувао од хаоса, срче, насиља и жртава, али не може да нас сачува од наше судбине.

(Вечерње новости)