Miloš Marković: Turska ima izlaznu strategiju

Od podnošenja formalnog zahteva za članstvo 1987. godine, pa sve do dodeljivanja statusa kandidata 1999. i početka pregovora 2005, Turska je prevalila dug i mukotrpan put ka EU kojem se još uvek ne vidi kraj. Ne gubeći vreme, Turska je na spoljnopolitičkom planu „lansirala” politiku „nultih problema sa susedima”, dok je na unutrašnjem uklonila sporni član 312 krivičnog zakona koji je sankcionisao verbalni delikt. Pokrenuta je takozvana politika otvaranja prema Kurdima i država se prvi put ozbiljno uhvatila u koštac s problemom demokratske i civilne kontrole oružanih snaga. Pokazalo se i da dinamična spoljna politika ministra Davutoglua pogoduje turskoj ekonomiji, koja je u međuvremenu izbila na 17. mesto u svetu i šesto u Evropi.

Iako su „umereno islamske” vlade Taipa Erdogana od 2002. godine preduzele ozbiljne korake u cilju otklanjanja problema koji decenijama negativno utiču na imidž Turske, u Evropi, a i samoj Turskoj još uvek je prisutna sumnja u karakter i domete ovih reformi.

„Kurdski problem”, pitanje Kipra, tendencija da se vrši pritisak na štampane medije koji se kritički osvrću na rad premijera Erdogana, zloupotreba sudskih procesa „Ergenekon” i „Malj” u cilju obračunavanja s političkim neistomišljenicima, protivljenje ponovnom otvaranju bogoslovije na ostrvu Hejbeliada, kao i diskriminacija alevita (grana islama), kojih u Turskoj prema nekim procenama ima oko 20 miliona, samo su neki od problema za koje ova velika zemlja još nije našla adekvatan odgovor.

Pored pomenutih objektivnih zamerki, ozbiljnu prepreku turskom članstvu u EU predstavlja i sve izraženija islamofobija u Evropi, koja se najbolje može prepoznati u nastojanjima francuskih zvaničnika da se priznanje genocida nad Jermenima postavi kao dodatni uslov Turskoj. Uz Francusku, i naravno Grčku, Nemačka, koja će nakon krize sa Grčkom imati glavnu reč povodom pitanja prijema novih članica takođe je zauzela negativan stav.

Da reizbor Angele Merkel 2009. nije obradovao Ankaru videlo se nakon serije oštrih izjava nemačkih zvaničnika u kojima su izrazili svoju zabrinutost zbog činjenice da Turci i Kurdi i pored učestalih mešovitih brakova sklopljenih u Nemačkoj ne pokazuju interesovanje da se integrišu u nemačko društvo. Šta se o turskom članstvu misli u Berlinu najslikovitije govore izjave bivšeg nemačkog ministra za ekonomiju Volfganga Šojblea i aktuelne nemačke kancelarke Merkel, da je „prihvatanje velikog broja radnika iz Turske tokom šezdesetih godina bilo greška”, odnosno da je „multikulturalizam u Nemačkoj doživeo neuspeh”.

Činjenica da su Bugarska i Rumunija postale članice EU iako objektivno nisu ispunjavale definisane kriterijume, a da je Turska ostavljena da čeka pred vratima unije, dovela je do toga da prema podacima iz prošle godine 67 odsto Turaka ne veruje u uspešan ishod pregovora sa EU.

Kakav god bio ishod, Turska će zahvaljujući svom geografskom položaju i geopolitičkom značaju očuvati tesne veze, pre svega sa SAD koje su za turske „nestašluke” uvek imale više razumevanja od Evrope, i shodno tome nastaviti da igra važnu ulogu kako u evropskim tako i bliskoistočnim poslovima. Uzimajući u obzir sve moguće scenarije, Turska je uporedo sa reformama i započetim pregovorima sa EU, intenzivirala odnose sa Rusijom, Bliskim istokom, Severnom Afrikom i Balkanom i time pokazala da Ankara već sada ima osmišljenu „izlaznu strategiju” to jest da sa stanovišta Turske „EU ima alternativu”.

*Autor je magistrirao na Institutu društvenih nauka Univerziteta u Ankari

(Politika)