Милан Ст. Протић за НИН: Срамотно је то што је Дан српског јединства заправо имитација албанског Празника заставе; Ова власт би да влада вечно

"Ниједна власт у Србији од 1918. није у срцу заиста имала интересе српског народа, већ амбицију да злоупотреби то наивно, помало романтично национално осећање како би остварила свој циљ, апсолутну власт. Не сећам се када је овде владала слобода, можемо само да меримо степен неслободе. Срамотно је то што је Дан српског јединства заправо имитација албанског Празника заставе", рекао је историчар и бивши амбасадор у САД Милан Ст. Протић у интервјуу за НИН.

Ретке су јавне личности које о комплексном друштвено-политичком тренутку у Србији могу да говоре с вишеструким искуством, па и компетенцијом, слагао се саговорник с њима или не. Милан Ст. Протић је један од њих.

Правник и историчар који се након школовања и рада у САД 1992. вратио у Србију да би се прикључио опозиционим борбама против режима Слободана Милошевића, дипломата који је службовао у Вашингтону, Швајцарској и Лихтенштајну, али и неко ко настоји да разлучи форму од суштине, па у очигледном скретању актуелних власти од цатцх-алл политике удесно уочи априлских избора примећује политикантски опортунизам, пише НИН.

Од недавно усвојеног Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма, пласирања пројекта српског света и незаконито проглашеног Дана српског јединства, слободе и националне заставе, зашто је српским властима толико стало да грађане Србије стално подсећају да живе у – Србији?

„Употреба и злоупотреба националне историје могућа је тамо где грађани о њој врло мало знају. Довољно је да контролишете медије. Без јавног филтера који би подсећао шта су одређене фигуре и догађаји значили у њихово време и шта могу да значе сад, све је дозвољено, а ко нема објективан став према наслеђу, колико је то могуће, имаће садашњост и будућност коју кроје други, за своје потребе. Жеља ове власти је да влада вечно и она ради у складу с тим. С друге стране, верујем да је то увек обојено нијансом црвене“, рекао је Милан Ст. Протић и наставио:

„Ова власт је ове године обележила још један празник који није званични државни, а то је 4. јул, или дан устанка народа Југославије, иако би се могао назвати и даном када је почео грађански рат, јер је тада Србин пуцао на Србина. Лево и десно у Србији нису исто лево и десно као у зрелим демократским системима, умногоме зато што Србија није раскрстила с комунистичким наслеђем, и сад не знамо шта је наша прошлост, а шта су наше идеолошке предрасуде. Заокрет удесно о којем се прича је данас исти какав је био и деведесетих, манипулативан, па сте имали некакве четнике по Босни и Хрватској, а сви су били потомци партизана. И команданти су им били партизани, а с четницима из Другог светског рата нису имали ништа заједничко. У Србији је данас позитивно бити антифашиста, али је негативно бити антикомуниста, иако верујем да је између та два зла мртва трка. Но, свако кокетовање с левим и десним екстремизмом данас потиче из истог центра моћи“, каже Протић.

Дан српског јединства установљен је с ентитетом друге државе, а да Влада није Скупштини предложила ни измене и допуне Закона о државним празницима. Да ли ће тај празник нестати с променом власти?

„Мени је као Србину срамотно то што је Дан српског јединства заправо имитација албанског Празника заставе. Ниједна власт у Србији све од 1918. није у срцу заиста имала интересе српског народа, већ амбицију да злоупотреби то танано, наивно, помало романтично национално осећање како би остварила свој циљ, апсолутну власт. Не сећам се када је овде владала слобода, можемо само да меримо степен неслободе. А када ће се актуелни властодршци променити, то није извесно. Данас су институције њене продужене руке, па може и да крши законе и Устав без бојазни. Ту се ситуација не поправља, штавише, погоршава се, што многима није очигледно, а требало би да буде. Као и у време комунизма, поништавају се индивидуалне слободе, а намеће се једноумље. Реторика можда јесте десна, али технологије владања су леве.

Историјски гледано, да ли је могуће успоставити везу између пробоја Солунског фронта и српског јединства? Како је у том контексту 15. септембар важнији од, рецимо, Церске битке?

„Или Колубарске. Пробој Солунског фронта је војнички гледано неспорно кључни моменат Првог светског рата на Балкану. Уосталом, борбе су биле највеће, јер се сучелило око 800.000 и око милион војника. Ту нису учествовали само зараћени балкански народи, већ већином војници Антанте – Французи, Италијани, Грци, Енглези… Срби су чак били мањинска војска, јер су претходно изгубили целу једну армију, па су на фронт дошли с две, уместо с три. Солунски фронт је довео до ослобођења Србије, а индиректно и неких других територија, што је био увод у стварање Југославије, јер су паралелно с борбама вођени преговори за стварање заједничке државе, од Крфске декларације па надаље“, рекао је Протић и закључио:

„Са данашњом ситуацијом то нема никакве везе, јер ни та војска ни Краљевина СХС одавно не постоје. Постоји само та површност која просто звечи. У прилог томе – командант прве армије, који је пробио Солунски фронт, избио сто километара испред свих других и ушао у Београд, тада генерал, а потом и војвода Петар Бојовић, скончао је у деведесетој години надомак Каленићеве пијаце у немаштини и понижењу које су му нанели скојевци. Слично је скончао и мајор Драгутин Гавриловић. То никада нисмо осудили, сада се бусамо у њихове груди, а они који о томе данас говоре не дају ни пет пара за жртве које су наши дедови поднели. Иначе би владали другачије“.

(НИН)