Милан Кучан: Туђман и Милошевић разговарали о подели БиХ. Југославија је била вештачка творевина, како се удружила, тако се требало раздружити

 Милан Кучан, први председник Словеније и бивши лидер комуниста у Словенији је у интервјуу за Клиx.ба говорио о актуелној ситуацији у Босни и Херцеговини, превирањима у Европи али и периоду распада Југославије и борбе за независност.

Коментаришућу јачање деснице у Европи, Кучан каже да друштвене кретања никад нису једносмерна.

„Има и увек постоје одмицања од оног пожељног правца, и мислим да је Европа сад у тој ситуацији, страховање од доминације десних конзервативних снага, на крају крајева не би то било нешто баш изузетно, не би било ни први пут“, рекао је Кучан за Клиx.

Он је додао да је питање на чему се темељи тај раскорак у десно.

„Ту су национализми, поготово кад се погледа, кад су они почели добијати на снази, после финансијске кризе па једним делом онда ковид ситуација, и сад наравно ратови који су на граници Европе, који су на граници Украјине, онда то што се дешава на Блиском истоку, Газа итд. Наравно све то води ка једној ратној психози , менталитету рата. ЕУ се више бави ратом, јачању ратне индустрије, а мање се говори, а камоли ради на концепцији мирног решавања тих сукоба, и наравно тражења, модернизације, оних постулата на коме се у ствари заснивала идеја о европској интеграцији, и како спречити да долази до ратова“, рекао је Кучан.

Како каже, „пре смо разговарали о томе, па можда сам заборавио рећи да политичке странке које се заснивају на националној основи, не могу водити ка интеграцији друштва и наравно израђивању концепције грађанског друштва“.

Оне желе имати монопол, каже он, одлучивати у име свог народа, управо позивајући се да су бранитељ националног интереса, религијског интереса, и кад имате ову мешавину манипулисања са историјом, са националним интересом и са религијским интересом, онда је то онај експлозив, како бих рекао, буре барута у којем би врло брзо могло избити ратови.

„Европа сада није довољно тога свесна, сва је пажњом концентрирана на Украјину, онда се не види могућност израстања, рађања конфликата између чланица Европске уније. Кад видите, још увек је ту граница између таквозваног старог дела Европе, и овог новог дела, и овај нови део, он је много више ратоборан него стари део“, рекао је Кучан.

„Да се сада мало вратимо у прошлост. Више пута сте говорили да је распад Југославије био неминован. Да ли сте вјеровали тада да ће посљедице бити тако разорне“, гласило је питање, на које је Кучан казао да ће дати „шаблонски одговор“.

„Треба ипак видети шта је Југославија изворно била. Она је ипак била једна вештачка творевина, настала у посебним историјским приликама које су погодовале стварању таквог конгломерата на овом простору. То је била жеља јужних Словена који су некада живели у Аустро-угарској, ту је била и краљевина Србија која се одвојила од Османског царства. Тада је Европа на свим свим мировним конференцијама видела да је то фактор који ће некако осигурати стабилност тог и тада експлозивног простора. Ту су се удружили врло различити делови те заједничке државе. Дакле, националне разлике, ако хоћете, културне разлике, религиозне разлике, цивилизацијске, различита прошлост, све то“, објаснио је Кучан.

Према његовим речима, док је било интереса за заједнички живот, а тих интереса било је пуно, тражио се увек механизам и процедуре преко који те разлике не би биле разорне, не би биле кобне по постојање те државе.

„Али како су се мењале прилике унутар земље и у међународног заједници, таква земља увек је морала тражити одговор на све те нове изазове. И док је то Југославија била у стању, то је функционисало. Али, наравно, није увек било решења. И кад је дошло до тих великих промена у Европи, до пада Берлинског зида, Југославија је била у ситуацији, како сада даље. Који су после Титове смрти фактори интеграције те земље“, приметио је Кучан.

Треба, каже, то ипак поштено рећи – веома је битна била сама личност Тита и та његова историјска улога.

„Кад је тога нестало, онда је земља била у једној новој ситуацији, како осигурати руковођење те земље. Други фактор је била идеологија. То се звало тада самоуправни социјализам, ипак је то била идеологија субсоциализма. Онда, заједничко тржиште. Онда је ту, као фактор интеграције, била Југословенска армија. И, наравно, била је ту партија. Партија као паралелни, али ипак одлучујући фактор одлучивања када су се кључне одлуке доносиле унутар партијских структура“, подсетио је Кучан.

Према његовом мишљењу, како су почели сви ти интеграциони фактори слабити, прво, Тита није било.

„Идеологија која је ударила у логику једног либерализма, европског и парламентарног демократизма, више није имала ту снагу. Распало се тржиште. Партија се распала на 14. конгресу, кад је наша делегација отишла. Остала је ЈНА, а таква армија у вишенационалној заједници, која је састављена из припадника свих тих народа, не може бити ни у једној земљи, а поготово у вишенационалној земљи, фактор интеграције. Она је то покушавала да буде, али је завршила тако што је започела ратове, нажалост, прво Словеније, онда против Хрватске, а поготово против БиХ“, рекао је.

„Тако да, ако ме питате, да ли је било могуће наћи решења да ли у тим условима постоји интерес свих делова, свих република, да и даље буду у заједничкој држави, и који је то интерес… те дискусије у ствари није било. Није било ни воље. Свако је погледао на своју страну. Криза је била врло дубока и у тој кризи свако за себе тражи најбоље решење. И ако сад говорим за Словенију, за тадашње руководство и за себе, кад смо видели да то није могуће, онда је требало тражити алтернативу. Алтернатива је била осамостаљење на принципу удруживања. Како се Југославије удружила, тако се требало раздружити“, истакао је Кучан.

Према његовим речима, били смо свесни опасности да због тадашње српске политике, каква је била за време Милошевића постоји опасност да дође до насилног распада.

„Зато смо и нудили ми декларацију о мирном раздруживању, која, нажалост, није била прихваћена. Једино ми је подршко дао Хрватски сабор. Ја сам тада разговарао са председником Изетбеговићем зашто Босна није то подржала. Управо смо ми то радили пре свега због Босне. Знајући шта је у Босни већ било на тим националним сукобима и од чега може довести, онда ми је он тада рекао, Милане, ја то у улози председника не могу провести“, казао је.

Онда су, додаје Кучан, ствари кренуле како су кренуле. И ми смо на основу тог нашег сазнања и те наше резолуцију о мирном раздруживању покушавали ангажовати међународну заједницу.

„Објаснити да је време пресудно и да без ангажмана међународне заједнице процес раздруживања ићи у врло кривом правцу и да ће довести до рата. На жалост, нисмо били довољно уверљиви. Када је дошло до рата у Словенији, онда се некако освестила међународна заједница али било је већ касно“, нагласио је Кучан.

Кучан је у интервјуу казао да је са Фрањом Туђманом разговарао да треба он (Туђман) с Слободаном Милошевићем да се договори око положаја српског народа у Хрватској.

„Иако смо ми тада били у доста тесним односима, готово свакодневним са Хрватима, он ми је тада рекао ‘па ја већ имам контакте са Милошевићем'“, рекао је Кучан.

„Они су у Карађорђеву тада већ навелико разговарали, не о оном што сам ја мислио да треба разговарати, него о подели БиХ. А чим ви почињете дискусију на том простору око поделе, промене границе и тако даље, то је рат, ту другог решење нема. И он није био свестан тога. Можда сте читали књигу која је написао и његов шеф тадашњег кабинета. Он је био назочан на том разговору. И ту видите како њима није стало до тога које су последице. Него само ко ће више узети БиХ. Ми у Словенији смо били одлучно против тога. И то смо говорили свима тим саговорницима из Међународне заједнице. ‘Немојте, молим вас, ићи у том правцу’. Нажалост, нисмо могли то спречити“, тврди Кучан.

Говорећи о Алији Изетбеговићу, Кучан каже да га је упознао тек преко београдских дискусија и Председништва.

„Било ми је јасно да је он можда свестан опасности која је прети Босни и Херцеговини. Али није имао довољно подршке у међународној заједници. Кад је дошло до свега тога он се окренуо и тражио помоћ у земљама за које је могао рачунати да ће му дати помоћ. То су биле исламске земље. Политичари с Запада су га сами натерали, заправо ситуација је га натерала да нађе ту помоћ и уместо да му они понуде помоћ они су га почели гледати с једном резервом. Опасност од Ислама и тако даље. Знате који су биле последице“, указује Кучан.

Како каже, доживљавао га је као јако поштеног човека којем је стало до опстанка Босне и Херцеговине.

„Наравно пре свега до Бошњака, али да је можда ситуација била пре сложена за човека који је остао усамљен у својој поштеној претпоставци како треба решити то питање“, нагласио је Кучан.

(Данас)