Милан Ћулибрк: Требало би да верујемо надлежним, али морамо да се уверимо да они говоре истину; Опрезно са резервама, јер не знамо колико ће ово да траје

Ђорђе Вукадиновић: Не можемо да се растанемо, тј. да завршимо ову емисију, а да Вас не питам оно што је вама непосредни фах, а тиче се такође нечега што је председник Вучић говорио и на крају крајева, читав један тим постоји који се бави економским последицама и економским мерама у санирању ове епидемије. Дакле, једно је здравствено, заразам, епидемија, број заражених, број оболелих, број умрлих (ако их буде и када их буде) – то је један пар рукава, али други једнако важан, или барем не мање важан када прође све ово – јесу економске последице.

Дакле, ја вас питам као неког, ко је пре свега економски стручњак, јер у овом тренутку то не може нико прорачунати две ствари. Једно су председникове најаве, једно је то да „имамо свега и за извоз“ и ту сте се једним дело и сложили када је реч о брашну и неким другим стварима из домена прехране (и тоалет папира на крају крајева, који такође имамо)...

Милан Ћулибрк: Само што ја имам једну малу резерву (извињавам се што упадам у реч), та прича „имамо за две године“ – а иде нам жетва. Људи, сачекајте, мало полако са жетвом.

Ђорђе Вукадиновић: Ко зна шта ће бити са жетвом?

Милан Ћулибрк: Ма да, држите те резерве ко очи, ко мало воде на длану, опрезно са тим, јер ми не знамо докле ће ово да траје. Је л’ ми знамо да ли ће моћи да се обави жетва како ваља? Је л’ ми знамо шта ће бити са нафтом? Да ли ће можда постојати несташице нафте? Да ли ће се нешто десити, како ће логистички то да се организује. Ко ће да превезе са њиве до магацина? Значи полако. Немојте обећавати куле и градове.

Ђорђе Вукадиновић: А и обећање да ћемо „извозити и помагати другима“, али то је кажем, једна ствар. Посебно сада када је реч и о овим другим стварима које је председник рекао да „имамо 13,5 милијарди евра девизних резерви“, да „никад нисмо имали боље билансе“, да „можемо да издржимо не знам колико“, сад не по тоалет папиру и брашну, него економски. Дакле, ово постаје на глобалном нивоу економска цена која ће се платити због ове епидемије и наравно, на овом нашем локалном нивоу. Како Ви, уз свест да то не можемо сада израчунати у број, у евро, како процењујете те последице, финансијске, економске последице? Од радних места до плата. Сат времена причамо да ли ће наш здравствени систем издржати. Да ли ће наш финансијски, економски систем издржати ову епидемију? То је оно што мислим да је питање за вас као стручњака.

Милан Ћулибрк: Економске последице ће трајати много дуже од ових здравствених. Када прође епидемија, нажалост, ништа се више неће вратити на стари ниво као да „ништа није било“. Када инсистирамо на одговорности, оно што је недопустиво јесте да председница Владе Ана Брнабић изађе и да каже: „Цео свет рачуна са негативним последицама, ми и даље остајемо при процени нашег раста за ову годину од четири посто“.

Аман жено како?! Ако ће цео свет да кљокне.

У фебруару, инвестиције у Кини су за двадесет пет посто мање него у фебруару 2019. Индустријска производња у Кини је у фебруару пала за тринаест посто у односу на исти месец годину дана раније. Па, нешто из Кине стиже и овде, па нешто стиже и у Европу. Та Европа сарађује са нама. Људи, цео свет је ушао у једну негативну спиралу. Имамо процене експерата из „Мекинсија“ који су направили три сценарија. Најгори могући сценарио подразумева чак да ће светски бруто домаћи производ ове године бити за 0,5 до 1,5 одсто мањи него прошле године. Пре ове епидемије се процењивало да ће глобални раст бити између 3 и 3,5 одсто. Знате ли ви која је то разлика?! То је драма. А ми се понашамо као „код нас ће бити све океј“. При томе, председница Владе би бар требало да зна да за раст од 4,2 посто у прошлој години, пре свега дугујемо изградњи и завршетку гасовода „Турски ток“, јер смо у њега уложили милијарду долара.

Тече ли гас тим гасоводом?

Ђорђе Вукадиновић: И ови мало аутопутеви.

Милан Ћулибрк: Ја само кажем, океј овима аутопутевима иду аутомобили. Да ли кроз овај гасовод протиче гас? Да ли ће потећи - не знамо, кад – немамо појма. Али то је дигло раст, јер је у то уложено милијарду евра, а шта ћемо ако ове године због короне буду каснили инвестициони радови, инфраструктура итд. Шта ћемо са приватним сектором који нико жив не помиње као да не постоји?

Ђорђе Вукадиновић: А он је највише угрожен, будимо реални.

Милан Ћулибрк: Зато што је највише малих и средњих предузећа у Србији. Они су први затворили.

Ђорђе Вукадиновић: Колико је угоститељских објеката који су или затворени, или зврје празни.

Милан Ћулибрк: Па људи затварају. Туристичке агенције које могу да затворе у наредних четири-пет месеци када је туристичка сезона, када иду летњи одмори. Питање је да ли ће уопште моћи да се иде у Италију, Шпанију, Грчку... било где на летовање.

Друго, да ли ћемо уопште имати пара за туризам, јер је сад питање да ли ће људи остати без посла, а већ остају без посла. Ми смо писали у овом броју НИН-а управо о томе. Па, фризери кукају да им нико жив не улази у салоне. У једном од ресторана у центру града, промет је преко ноћи пао двадесет пута. Значи, о томе ми причамо, то су размере овог стања. Сад када су увели ванредно стање, када су увели полицијски час – па нема више промета. У услугама ради око 250.000 људи и држава каже: „Јавна предузећа ће задржати број запослених“. Океј, па они су и онако до сада били заштићени као бели медведи, али шта ћемо са приватним сектором?

Ако се гаси приватни сектор, ако се гасе та предузећа, ако ти људи остају без посла – ко ће да уплаћује паре у буџет? Одакле ће да се деле паре јавном сектору? Људи, да ли ико у овој земљи размишља о целом систему, о целој пирамиди? Они кажу „ми ћемо лако за јавни сектор“. Али јавни сектор је потрошач, а не пуни буџет.

Некако, то мени не улива оптимизам.

Ђорђе Вукадиновић: Једно је оптимизам о медицинским последицама и борби са „невидљивим непријатељем“, а друго су ове економско-финансијске последице где би то тек деловало неодговорно.

Милан Ћулибрк: Коначно, ми се хвалимо као имамо резерве о 13,5 милијарди евра - па Доналд Трамп је преко ноћи потписао да се уложи хиљаду милијарди долара да би се сачувала привреда и да би се зауставио пад производње. О чему ми причамо?

Да ли овде ико размишља да се сад министар финансија Синиша Мали хвали добрим стањем и вишком у буџету „ми на рачунима имамо 160 милијарди динара, можемо да функционишемо у наредних неколико месеци“. Океј, ако имаш вишка у буџету, да ли си размислио да привремено умањиш порезе и доприносе приватним фирмама, малим и средњим предузећима како би задржали раднике на послу, да их не би отпуштали? Не, није.

Ја сам писао у прошлом, или претпрошлом броју НИН-а, дванаест милиона евра дали смо субвенција за нову фабрику чоколаде у Новом Саду. За тих дванаест милиона евра могао је да се направи гарантни фонд, који би гарантовао уместо малих и средњих предузећа, јер она немају имовину којом могу да гарантују, за јефтине кредите код банака уз камату од један или два посто, па би они наставили да раде и да задржавају раднике. Не, ми смо то поклонили фирми која има годишњи обрт од десет милијарди евра.

Је л’ то одговорна политика – па није.

Ђорђе Вукадиновић: И доћи ће на наплату као што и ове неодговорне мере, или кашњење са њиховом применом.

Милан Ћулибрк: Са много дужим негативним последицама, јер здравство кад се избори, оно ће се некако стабилизовати.

Ђорђе Вукадиновић: Дакле, сам крај. Наравно да нико од нас нема чаробну куглу и нико од нас није баба Ванга, али шта мислите (минут или два закључка) како ће изгледати свет, која ће бити највећа промена на глобалном нивоу после ове епидемије и шта код нас на националном плану очекујете да се промени?

Милан Ћулибрк: Видели смо досад да је глобализација отприлике малтене доносила корист свима, наравно, развијенијима највише, али су и најсиромашнији купили неке мрвице са стола.

Ово се све распало.

Ја верујем да ће после ове епидемије морати да се успоставља оно што би рекли „нови светски поредак“, или бар „нови светски економски поредак“, јер се сада показало да се границе преко ноћи затварају и прекидају се све трговинске везе. Тај удео спољне трговине у многим земљама попут нас, у Чешкој, Словачкој 60-70 посто бруто домаћег производа ствара се извозом. Они су надрљали. Наша шанса на крају испаде, што се нисмо толико развили и да нисмо имали шта да продајемо, па се наш раст углавном базирао на домаћој тражњи, иначе би за нас последице биле и још веће и горе.

Али, кажем, после овога ће вероватно да се успоставља потпуно нови систем и то нико у овом тренутку то не може да предвиди.

Ђорђе Вукадиновић: Је л’ ви мислите као онда када је својевремено била светска економска криза, па су рекли неки министри да је та криза „наша развојна шанса“. Да ли мислите да ће ова епидемија бити „наша развојна шанса“?

Милан Ћулибрк: Ја се надам да неће. Као што није била ни 2008., ником то неће пасти напамет, али поново подсећам, брине ме то што Влада није одмах изашла и рекла: „Људи ми не можемо да проценимо ефекте. Још је рано“, него је изашла и рекла „ми остајемо при проценама од четири посто“. Аман, жено како можеш да останеш при процени од четири посто, кад цео свет мења и коригује наниже и само је питање колико и да ли ће цео свет завршити у рецесији.

Ђорђе Вукадиновић: Па, кад може председник да каже да „није речено“ оно што је цела Србија чула да је речено за ту епидемију и „смешни вирус“.

Милан Ћулибрк: Знам, али је неодговорно, јер ја да бих веровао надлежнима ја морам да се уверим да они говоре истину. Ако сумњам – не могу да верујем.

Целу емисију можете погледати овде:

(НСПМ)