Михаило Меденица: Лако је бити душманин Србинов. Србин заборави ко су му душмани!

Страшно је колико смо огрезли у заборав!

Чини се као да ништа осим њега и немамо.

Љубоморно чувамо заборав од заборава.

Неуморно, да случајно шта не заборавимо да заборавимо.

Сетимо се само онога што треба да заборавимо,

па пожуримо да се не сећамо…

Заборави и праштај!

Заборависмо шта треба да опростимо.

Праштамо све и свакоме да некога и нешто не заборавимо.

Лако је бити душман Србинов - Србин заборави ко су му душмани!

Благо душманима - они памте да ми заборављамо.

У знаним јамама незнане кости.

Ко папрат никли над њима, ко телад загледани у бездан,

да ако нешто рекне..?

Куку костима- они знају ко смо…

Да ако хоће да нам опросте и забораве, па да смо једнако.

Ко да живи с толиким сећањима, аман?!

Ослепесмо загледани у будућност.

Да нам је прогледати у прошлости али шта је прошлост кад све заборавиш?

Све се преметне у прошлост у којој прошлости нема.

Живимо туђа сећања.

Живуљамо.

Ваљамо колико нам одреде да ваљамо.

Ваљамо и мање од тога ако треба, само да никог не увредимо што ваљамо!

Славимо подвиге молећи се да нам не западну.

Славимо страдалнике плашећи се пострадања.

Певамо јунаштву преклињући да нико о нама не запева.

Најбоље нек нас заборавне забораве, ми већ јесмо.

Заборавих зашто сам ово и писао.

Тешко ли је памтити, лакше је нек нам се понови па ћемо знати шта да заборавимо.

Благо нашим крвницима - њихово је само да чекају, заборавићемо- запамтили су!

Куку мртвима са нама…

Мало је јама, вртача, потока, вешалних гора колико ми можемо да заборавимо.

Лакше је тако, слепи у јуришу на будућност туђим ногама…

Не понавља се нама прошлост но ми њој.

Досадисмо јој, вала, вазда ко скитнице на прагу с истим питањем: „Извините, ми заборавили…“

Ножеви и јаме памте - вратови заборавише.

Будућност је лепа кад је слепа.

Дивно је праштати.

Ваљда зато лако и опростисмо себи забораве.

Ваља нам их чувати да се не заметне шта да запамтимо.

Благо српском душманину - вазда у челу трпезе, блажен, памти да Србин заборавља.

Првоме му наздравимо, његово је само да мало сачека…

Заборавићемо, то сам упамтио.

(Два у један)