Михаило Меденица: И ви бисте моју земљу?!

 Ви што бисте да ми кројите капу- јебите се, бре!

Ја носим главу праотачку- повелику, квргаву, тврду и тврдоглаву- узмем неба колико ми треба и свијем у шајкачу!

Ви да ми узмете меру, битанге!

Векови ме премерили колевкама и гробовима, тесан ми и живот и смрт, знам за веће и боље од тога, Србин сам, бре!

Јебите се ви што бисте да ми метрите кораке колико ми је довољно!

У мене опанци за број већи од вечности, будале!

У шта сте ви загледани ја тамо већ вековима раније стигао…

И сви моји тамо, никог од ваших не познах, а по чему би их и познао кад сте од копрене склепани!

Ви ћете моју земљу- пусти беземљаши?!

Па, ви својега немате за једну лопату, за струк лука…

Да га посејете преродио би вам преко међа тих ваших пустахија, а моју бисте земљу да преоравате…

Муда је Србин отеглио до те земље мучене, вукао их сирома по њој, а и та су муда као и главе праотачке, не заборавите то!

Муда је Србин отеглио до те земље мучене, вукао их сирома по њој, а и та су муда као и главе праотачке, не заборавите то!

У завет понесемо главе, срца превелика за сваке груди и муда што тресну о земљу па шљиве попадају, реке преплаве, курузи се оберу, море…

Писао сам већ, ал да поновим: та муда просветитељска да славите и целивате- док сте ви слинили по рововима и заветринама она су јуришала за вас.

И ви бисте моју земљу?!

Ту где ме је Господ посадио на стражу да је за праоце и потомке сачувам!

Србин је граничар, бре, чувар неба на земљи и земље на небу, па где то мислите да сте пошли?

Сузе су моји сејали, ееееј, бре!

Сузе су сејали- жито је рађало, а ви бисте то да раскопате и разврнете!

О кости ћете се саплитати, о нетрулежне опанке незнаних мојих, што зрију и рађају!

Све моје за све ваше, јел тако?!

У накурњак да саберете што је земље ваше- много би било, а ја да се радујем што ћете ми Србију преметрити у гроб?!

Бре, камен где бацим роди манастир; где су се мајке исплакале за синовима пукли извори; где догледам видим нерођене моје где их матере повију у распећа; ено ми се Витлејем запатио по њивама; ево ми и Газиместан како с прага закорачим, а ви упрли…

Бре, камен где бацим роди манастир; где су се мајке исплакале за синовима пукли извори; где догледам видим нерођене моје где их матере повију у распећа; ено ми се Витлејем запатио по њивама; ево ми и Газиместан како с прага закорачим, а ви упрли…

Куда, бре?!

Да будачите где стражарим?

Где мртивама и нерођенима рапорт дајем!

Где сам ову велику, квргаву, трвду и трвдоглаву главу већ именом наменио…

Куш, бре, фукаро!

И томе „бре“ да се поклониш!

Надговорило је све твоје књиге и науке док те је мој мртви сељак претрчавао у јуришима, тако преплашеног, слинавог и немог!

Куш, бре, фукаро!

Јер кад Србин муда о земљу отресе…

(Искра.рс)