Михаел Мартенс: Пет векова турског јарма или просперитета Балкана

„Када турски премијер Ердоган или његов министар спољних послова Давутоглу дођу у неку балканску државу, ретко ће пропустити да у својим говорима помену османлијску епоху као ’златно доба’ региона. Пре свега је Сарајево Турцима прирасло за срце“, пише за Франкфуртер алгемајне цајтунг стручњак за Балкан Михаел Мартенс: „У историјском језгру босанске престонице, турске телевизије снимају сапунске опере у којима се велича империјална прошлост Османског царства. Све више турских туриста долази у Сарајево. Из Турске перспективе, пет векова османске владавине на југоистоку Европе били су благослов за регион – време толеранције и мира. Начин на који Анкара види ову прошлост у Европи описао је министар спољних послова Давутоглу  крајем 2009 у говору којим је у Сарајеву отворио конференцију Османско наслеђе и муслиманске заједнице Балкана. Он је указао да у Сарајеву цркве – православне и католичке – већ вековима постоје поред џамија и синагога, што је доказ добронамерности османских владара. Сарајево је чудо, нека врста минијатуре тог наслеђа. Онај ко разуме Сарајево, разуме и читаву османску историју. Баш као што Хегел симболизује немачки менталитет 19. века, и Сарајево као прототип османске цивилизације репрезентује успон Балкана под турским вођством, утврдио је Давутоглу.

Његов говор је изазвао велику пажњу, али не и неподељено слагање у региону у коме политичари и историчари у Републици Српској и Београду то сматрају изразом неоосманских властодржачких аспирација. Зачас се распламсала стара балканска дискусија: да ли је османска епоха била златно доба или ера турског јарма, како је представљена у уџбеницима историје Грка, Бугара и Срба (али и већински муслиманских Албанаца)? Сасвим полако се пробија и мишљење према коме би истина могла бити негде на средини између та два пола.“ […] Аутор подсећа да су својевремено конквистадори или Венецијанци, Хабзбурзи и други, током освајања или враћања територија под своју контролу немилице протеривали муслимане, док су Јевреји и хришћани у Османском царству били толерисани – „тако је било на новоосвојеном Косову и у Босни, где су Турцима пали шака рудници. Један од најпродуктивнијих је био рудник сребра у босанском градићу Сребреници, чије име се данас повезује искључиво са масакром јединица генерала Младића над босанским муслиманима. Више од пет векова пре тога, Османлије су хришћанским рударима (…) гарантовале верску слободу, јер су султановом царству били преко потребни радници. Гарантије верских слобода у овом случају су постојале само због експлоатације руда, коју би исељавање рудара свакако било угрозило. И иначе се иза османске толеранције често крила економско-политичка стратегија, као у случају поновног насељавања опустошеног Солуна Јеврејима протераним из Шпаније.“

„Истовремено је пола миленијума османске владавине на Балкану било обележено и систематском дискриминацијом хришћана и Јевреја. Камене цркве и манастири практично више нису смели да се граде а поправљање је било дозвољено само ако се плати велики мито. Сведочења Јевреја или хришћана пред исламским судовима нису вредела ништа. Хришћани су морали да сјашу са коња када би срели муслимана, и то је био део политике систематског понижавања. […] Оно што ислам на Балкану заиста чини моделом за Европу, јесте мешавина османских и хабсбуршких утицаја – пре свега у Босни. За време хабсбуршке владавине у Босни и Херцеговини (1878-1918) босански муслимани су уживали толеранцију какву хришћани или Јевреји под османском владавином нису доживели. […] Хабсбуршко царство данашњице је за балканске муслимане – Европска унија. Упркос кризи, она није изгубила своју привлачну снагу. То би, додуше, могло да се промени, предвиђање је које је недавно изнео косовски публициста Ветон Сурои, један од најистакнутијих политичких мислилаца Балкана. Неуспешно стремљење ка чланству у ЕУ би међу Албанцима (У Албанији, Косову, Македонији, али и јужној Србији и Црној Гори) могла да замени источна идеја, каже Сурои. Као покретачку снагу те идеје он је означио Турску, која би, пошто је ЕУ и њу оставила пред вратима, могла покушати да успостави ’неоосманску интеграциону зону’ са државама којима је некада управљано из Истанбула… То још није реално, али ако би се европски сан једног дана испоставио као фатаморгана, бар би балкански муслимани могли да се друкчије оријентишу“, пише, између осталог, Михаел Мартенс за Франкфуртер алгемајне цајтунг.

(Дојче веле)