Маринко Чулић: Игре око Јасеновца

И Месић и Јосиповић кроатизирају НОБ на начин да, колико год се ограђивали од хрватских злочина деведесетих, испада да су Хрвати тада наставили антифашистичку борбу започету пола стољећа прије. А Србима је, јасно, самим тим припала супротна, фашистичка страна, чак и онда када су у тракторским приколицама бјежали из послије запаљених кућа

То је да не повјерујеш очима што виде и ушима што чују. Стипе Месић и Јадранка Косор нису се појавили на годишњици пробоја логораша у Јасеновцу, Месић је то направио тек сутрадан, а Косор, ваљда зато што је тај штос већ потрошила на Плитвицама, ни тада. Ни једно ни друго нису објаснили свој поступак, на чему им од срца хвала, јер су тиме сачували задњу мјеру доброг укуса, ако га је уопће имало остало. Јасно је, наиме, да је недолазак на јасеновачку комеморацију ово двоје донедавно челних људи државе имало толико профане политичке разлоге да чак и овако неизречени и остављени у зраку представљају тешку увреду за јасеновачке жртве и за све који до њих држе.

Месић се по свему судећи није појавио у Јасеновцу зато да се тамо не би морао видјети, или недајбоже руковати, с Ивом Јосиповићем, с којим је у тешкој свађи због перолаке и потпуно неважне теме треба ли бивши предсједник задржати садашњи уред. Косор се, пак, колико се да видјети, надурила због укидања покровитељства Сабора над комеморацијом на Блеибургу, па је „логично” закључила, ако ви бојкотирате „наше”, и ми ћемо бојкотирати „ваше”. Пазите, за Косорову, а поготово Месића, може се рећи да су, када се све зброји и одузме, највећи антифашисти на хрватској центристичкој љевици и центристичкој десници. Њих двоје међу првима су тражили и поздравили недавну забрану зборовања неонацистичке интернационале у Загребу, а опоштенили су се и када је требало рећи што треба рећи у Јасеновцу. Ондје је премијерка Косор најјасније досад с ХДЗ-ове стране рекла да је „усташки режим, режим зла”, а Месић, који је то апсолвирао пуно прије, назвао је ревизионизам новоусташке деснице „осмом офензивом која неће проћи”. Нема што, све супер и све за пет.

Па ипак, њих двоје смотали су своје антифашистичке заставе и транспаренте чим им је искрсло нешто хитније, па макар то били и потпуно нижеразредни политички или чак особни интереси. Ту је Месић свакако веће разочарање. Код Косорове се заправо сасвим лако могло предвидјети да ће реагирати како је реагирала. Она је по свом темељном менталном склопу вриједна и приљежна ученица, како ју је добро описао Иво Санадер, и у овом случају је само преписала оно што је о овоме мислио Туђман. А он је свјесно и прорачунато изнивелирао Блеибург и Јасеновац, чак је и број жртава на та два митска ратна топонима смјестио у исти оквир 30-40 тисућа, из чега је онда рођена једна од најбесмисленијих фраза данас у Хрватској – „све жртве су исте”. Наравно да нису исте, исте могу бити само невине жртве, и тиме је повучена јасна вододјелница између Јасеновца и Блеибурга.

У Јасеновцу су све жртве биле невине, а на Блеибургу (Крижном путу) само они који нису судјеловали у њиховој и другим ликвидацијама, или су у ширем смислу омогућили да до тих ликвидација дође. Парадоксално, али баш је Месић међу најзаслужнијим да је ова вододјелница повучена, што је било нужно учинити како се хрватски уставни антифашизам не би растворио и нестао у пузајућој фашизацији земље. Још више, Месић је био међу најангажиранијима да антифашизам не буде само парада пуког пригодничарења и обљетничарења, него да постане валер којим ће се процјењивати главни политички токови и процеси. Али, након ове тужне јасеновачке епизоде види се да се ни сам није у том смислу еманципирао, па и њега треба узети као примјер да противник антифашизма данас у Хрватској није само видљиви или латентни фашизам. То је ништа мање и плошни, декоративни антифашизам.

Слаба је утјеха за Месића што се то показало кроз свађу с Јосиповићем, чији је антифашизам још бљеђи и беживотнији, и своди се у основи на балансирање које је смислио Туђман када је прогласио помирење партизана и усташа. Добро, Туђман се ту није зауставио него је на томе изградио пакленски механизам удбашко-усташоидне власти која је оставила за собом толико жртава да њихово судско обештећивање и даље траје, с добрим изгледима да никада у цијелости не буде обављено. Наравно, у Јосиповићевом случају о томе нема говора, али има тога да се он никада није јасно супротставио тој Туђмановој идеји, напротив, одласком на тако антагонизиране адресе као што су Блеибург и Израел практички је легитимизирао и наставио идеју помирбе.

Бадава што она никада никога није стварно помирила, него је само изазивала нове конфронтације, па је Јосиповић унаточ томе што је у Кнесету грмио против „усташке змије” баш у Израелу доживио најтеже критике због своје блајбуршке екскурзије. Добро, ондје постоје злоупотребе властите трагичне прошлости које су већ и у теорији добиле име „индустрија холокауста”, али на то се нитко у Хрватској, па ни Јосиповић, не може вадити док год код нас постоји овако масовна производња испразног естрадизираног антифашизма. У чему је проблем? Заправо ондје гдје га мало тко види, па уопће и тражи. Колико год се Јосиповић и Месић хватали за гуше, они дијеле једну заједничку особину, а то је да им антифашизам служи само као стрељиво за нешто с чиме изворни антифашизам нема ништа, или има једва ишта.

Њима је, наиме, партизански антифашизам, а тако је и другдје у еx-Југославији, само почетна дионица у борби за осамостаљење бивших југославенских република, иако је отпрве јасно да то не може бити. Па, побогу, партизани су били за стварање вишенационалне федерације и како би одједном могли бити својта с онима који су је срушили. Осим тога, били су за друштво максималне социјалне правде и како би одједном били у родбинству с онима који од те правде нису оставили ни камен на камену. Али, тко те пита. НОБ је у иначе мртвој и ни до данас довршеној сукцесији еx-Југославије одмах и без икаквих тешкоћа расподјељен између шест бивших република, иако је свака од њих, или добар дио, настала ослонцем на неке фашистичке методе, да споменем само етничко чишћење.

И то је то што спаја Месића и Јосиповића. Обојица кроатизирају НОБ на начин да, колико год се ограђивали од хрватских злочина деведесетих, испада да су Хрвати тада наставили антифашистичку борбу започету пола стољећа прије. А Србима је, јасно, самим тим припала супротна, фашистичка страна, чак и онда када су у тракторским приколицама бјежали из послије запаљених кућа. Наравно да то не може бити точно чак ни из Јосиповићевог и нарочито Месићевог кута, јер обојица подржавају Хаашки суд, а тамошња суђења говоре о томе ипак нешто друкчијим језиком. Али, како су њих двојица сами себе заробили једнозначним виђењем Домовинског рата, у крлетку су ставили и партизански антифашизам, који је овим изгубио еманципаторску међунационалну и социјалну ширину коју је имао.

И, ето, је ли онда инцидент у Јасеновцу био случајан, или је било само питање времена када ће се догодити?

(H-alter)