Љубомир Симовић: Србијом управљају људи малог образовања и великих овлашћења. Бојим се да ће нас скупо коштати овакав однос према суверенитету земље и природној средини

 Био сам редован учесник у демонстрацијама које су се током деведесетих година прошлог века одржавале у Београду.

Посебно су биле драматичне оне које су се одржавале у јесен и зиму 1996/97. године. Нисмо се делили на јавне, на познате или непознате личности, на уметнике, службенике или таксисте. Налазили смо се пред заједничким проблемом, и заједно смо се борили за његово решавање. И решили смо га – или смо веровали да смо га решили – 5. октобра. Данас су на сцени сви они које смо тада са ње отерали. Опет смо, дакле, пред истим проблемима и људима. И опет морамо да им се одупремо заједно. А јавне личности би могле да дају пример – каже песник и академик Љубомир Симовић одговарајући на питање да ли су иступи у јавности, каквима смо сведочили протеклих месеци, дужност уметника више него обичних људи.

Са живим класиком наше драмске књижевности – управо се у два театра у Србији, Југословенском драмском позоришту и Крушевачком позоришту, поставља Чудо у Шаргану, на репертоару су и Шопаловићи и Хасанагиница, а ови текстови играју се и широм региона, па и света, својевремено чак и у далеком Јапану, на пример – говоримо и о томе где је место споменицима, шта недавни референдум о промени Устава говори о томе како третирамо овај највиши државни акт, како уопште стојимо са суверенитетом док прослављамо Дан државности, зашто Београд, као у једној његовој песми, сања о томе да постане миш.

* Шта тражи Мештровићев „Милош Обилић“ у згради Безбедносно-информативне агенције? Шта ће споменик једном од највећих, а оклеветаном јунаку, на месту где су шпијуни, жбири, потказивачи? Је ли то, у ово первертирано време, простор храбрости и јунаштва?

– Могу само да кажем да Мештровићевом Обилићу није место у институцији у коју је премештен. Њему је место у музеју, где је доступан љубитељима уметности, студентима, истраживачима. А ко ће тамо, где су га ко зна како и зашто преместили, да га гледа, да га студира, да на њему учи? Ако неко жели да истражује Мештровићеву уметност, треба ли да иде у Народни музеј, или у Безбедносно-информативну агенцију? Овом земљом управљају људи малог образовања и великих овлашћења. Последице тога, последњих година, виде се на сваком кораку. У Београду, у последње време, ништа није тамо где му је место.

* А утемељивачу српске државе Стефану Немањи треба ли онакав и онолики споменик?

– Тај споменик је, благо речено, један инцидент. Против њега, таквог какав је, били су сви стручњаци, вајари, професори, историчари уметности. Њихова упозорења да је такав споменик анахронизам, да је у неспоразуму са скулптуром 20. и 21. века, и да нема никакве везе са нашом скулпторском традицијом, политичари су игнорисали. Шта друго и да очекујете од људи који су спремни да изградњом жичаре са гондолом доведу у питање културно-историјску вредности Београдске тврђаве?

* Кад се прошле године у ово доба опоменусмо Сретењског устава и празника државности, који се на њему заснива, рекосте, тада, да је у овој држави и до данас владајућег Устава стало као до лањског снега. Као потврда ових ваших речи, годину дана касније, догодио се и референдум о промени Устава. Коме је тај референдум, и зашто, сада требао?

– Председник републике се понаша као да је Србија његово приватно власништво. Игноришући и њен Устав, и њене законе – погледајте само како је дошло до подизања Београда на води! – он одлучује о свему. Што је најлепше, у томе га свесрдно подржавају сарадници којима се окружио, и који га у свакој прилици, без мере и стида, славе и хвале. Ако сваки дана слуша адорације своје премијерке и својих министара, ако сваки дан слуша питања као што је оно којим се прославила гувренерка Народне банке – „Александре, да ли те овај народ заслужује?“ – није чудо што ће он, осокољен таквим питањима, изјавити да „још од Берлинског конгреса наша земља никад није била успешнија него данас“ – данас, када је он на њеном челу.

Морам да кажем да је то улагивање и додворавање у овом систему не само уобичајено, него је и доминантно, и да није само Вучић окружен оваквим гувернеркама и министрима. Навешћу вам, ако треба, и једну незаборавни изјаву данашњег министра просвете, који је у своје време рекао и ово: „Дачић је озбиљан и луцидан политичар, искрен и моралан партнер, истинит у својим политичким стремљењима и човек који своју љубав и храброст према својој држави, као и државотворност, показује на планетарном нивоу.“

* У међувремену, овој се власти с времена на време „догађао народ“, с највећим успехом када су та догађања била везана за еколошке проблеме. Да ли смо то ми, као део света, схватили да је догорело до ноката? Јесмо ли постали свесни да нећемо на чему имати да градимо патриотизам ако земље у којој живимо, и народа који је чини, више не буде?

– То што се догађа са Јадром и другим нашим крајевима, са угрожавањем онога без чега нема живота – са угрожавањем ваздуха, воде и земље – одавно ме не изненађује. С тим проблемима сам се непосредно суочавао онда када је Српска академија наука и умености бранила Мокру Гору, а потом и друге наше области, од отварања рудника никла. Али бих, ако дозвољавате, вашу пажњу скренуо на још један проблем. Наиме, ништа боље од таквог односа власти према природној средини није ни њен однос према суверенитету земље. Што такође може да има катастрофалне последице.

Тома Николић у своје време изјавио је да не би имао ништа против да Србије буде руска губернија. То нам није сметало да га изаберемо за председника републике. Што више говори о нама него о њему.

Касније, кад је Виктор Орбан објавио мапу велике Мађарске, у коју су укључене и територије Хрватске, Словеније, Румуније и Србије, на то су оштро реаговали и Зоран Милановић, и Борут Пахор, и румунски председник Клаус Јоанис. Само је Вучић ћутао. И не само да је ћутао – он иде и даље. Већ сам писао о томе како је он изјавио да је био шокиран што су током демонстрација у лето 2020. године демонстранти оштетили фасаду Градске куће у Новом Саду. „Шокирани смо – каже он – јер у Новом Саду 1941. године, када су Хортијеве фашистичке јединице упале, оне нису оштетиле фасаду, зграду Градске куће. Неки људи синоћ јесу.“ Човек је сметнуо с ума Новосадску рацију.

* Познато је да Орбан Вучићу даје велику подршку. Очигледно је да се Вучић труди да ту подршку сачува. По коју цену?

– Бојим се да ми ништа нисмо научили од онога што нам се догодило са Косовом. И бојим се да ће нас овакав однос према суверенитету земље, и према природној средини, коју тако лакоумно распродајемо, скупо коштати.

* Заштита суверенитета земље је, по Уставу, обавеза председника републике. А одбрана природне средине, с обзиром на то како се ствари развијају, требало би да буде обавеза свих грађана. Видели смо, на пример, да је било важно да испред једног камиона стане једна жена, глумица Светлана Бојковић, па да јавност схвати величину и драматику проблема. За њом, или са њом, наступили су и други уметници. Је ли то, у ствари, била њихова обавеза и дужност, више него обичних људи?

– Био сам редован учесник у демонстрацијама које су се током деведесетих година прошлог века одржавале у Београду. Посебно су биле драматичне оне које су се одржавале у јесен и зиму 1996/97. године. Нисмо се делили на јавне, на познате или непознате личности, на уметнике, службенике или таксисте. Налазили смо се пред заједничким проблемом, и заједно смо се борили за његово решавање. И решили смо га – или смо веровали да смо га решили – 5. октобра. Данас су на сцени сви они које смо тада са ње отерали. Опет смо, дакле, пред истим проблемима и људима. И опет морамо да им се одупремо заједно. А јавне личности би могле да дају пример.

* А шта ћемо са онима који на својој кожи и те како осећају последице овога што се догађа, а ћуте, трпе, и не иступају? У једној од ваших књига налазимо и стихове: „Џаба ти ако си казо у цркви, / а на пијаци ниси!“

– То каже један човек у мојој поеми Субота. Томе немам шта да додам.

* У једној вашој песми један миш, коме су досадиле мачке и мишоловке, жели, да би се одбранио, да постане нешто веће, да постане коњ, или нешто још веће, Обреновац, или Београд. А неко га пита: „а да л’ се икад замислиш, / да л’ се упиташ, / зашто Београд / сања да постане миш?“

– Одговор на то питање би могао да буде веома дуг. Мислим да је алузија на историју Београда веома јасна, а да је то питање, с обзиром на то кроз шта Београд пролази последњих година, веома актуелно.

* Задува ових дана кошава, тај заштитни знак Београда, продре до костију, али и прочисти ваздух, који често без ње постаје опасан за дисање, а прочисти можда и кужну атмосферу епидемије. „И питам се шта ће нас спасити: / бог, револуција или хигијена?“, питате се у песми „Кошава“?

– Душан Матић је волео да цитира народну пословицу: „Да нема ветра, пауци би небо премрежили.“ За разлику од тог народног мудраца, који каже ветар, ја кажем кошава, али је очигледно да и он и ја имамо на уму исту мисао.

* Најзад, има ли наде да ће они уцењени, они „презрени на свету“, у још једном од „одсудних“ тренутка за ову земљу, смоћи храбрости и снаге да као јунак ваше поеме кажу: „А ја нисам лопов / па да морам да гласам за њега! / Ако ја имам моју главу, што морам? / Што да се плашим? / Нека се плаши онај који краде. / Од његове ми свеће није сијало. / Председник, па шта ако је председник? / Такви се председници праве на бансеку!“

– Та поема је написана 1973. године. Међутим, независно од стихова које наводите, ја из свог читалачког искуства знам да песма, долазећи у нови контекст, открива нова значења и садржаје, и нове енергије. Поезија је жив организам, који реагује и на околности које песник, када је писао, није могао предвиђати.

Чизме

Видим да имаш првокласне чизме!

Не памтим кад сам видео такве чизме!

То су чизме од најбољег бокса!

Не само из неке јесење суснежице:

у тако добро грађеним чизмама

човек би се и из потопа вратио сув!

То су заиста праве државне чизме!

Погледај само како су потковане!

На свакој има бар пола кила гвожђа!

То није само обућа, то је оружје!

Кад си обувен, ти си И наоружан!

Нема тога пред чиме ће устукнути

човек обувен у тако моћне чизме!

Ти на тим дебелим ђоновима стојиш

као кула на темељима!

Не само блато, макадам и снег:

те велелепне чизме газе све!

Газе прсте, газе зубе, газе уста!

На ђоновима разносе брашно и крв!

Зар се никад ниси запитао

зашто су ти обули те чизме?

Зар зато да, штитећи њихове гузове,

шутираш и разбијаш наше главе?

Главе као лубенице и тикве?

Главе као земљане ћасе и лонце?

Зар се никад ниси запитао

да те чизме нису од камена,

а газде те шаљу преко воде?

Да ли си се икад запитао

да ли ћеш успети да изујеш те чизме?

Зар их се нећеш никада ослободити

и, бацивши их далеко у трње,

бос и ослобођен поћи према реци,

бос и ослобођен кроз пчеле и цвеће,

бос и ослобођен кроз белине снега,

белих рада, облака и оваца?

Докле мислиш да стигнеш у тим чизмама?

Зар ћеш обувен у крваве чизме

лећи у земљу, крај босих отаца?

(21. мај 2000.)  

(Данас)