Ljubomir Simović: Porediti Tita i Vučića je neumesno; Ako nastave ovako, na ušću Save u Dunav, u senci Stefana Nemanje koji nije Stefan Nemanja, ostaće neka palanka bez prošlosti, bez istorije, bez identiteta - Abu Dabi

Ne obazirući se na to kako Ustav definiše njegove kompetencije, Vučić u rukama drži sve, i odlučuje o svemu. I to je već veliki problem. Ali problem postaje mnogo veći kada pogledamo kakvo znanje, kakva upućenost i koja državnička mudrost i odgovornost, stoje iza tih odluka, kaže za novi broj NIN-a jedan od najvećih srpskih živih pisaca Ljubomir Simović.

Simović ističe da smo u prošlosti dobro iskusili šta znači autoritarna vlast, ali da je ovo što sada imamo neuporedivo gore.

“Pre svega, ovo je vlast jednog čoveka. Autoritarna vlast. Mi smo autoritarnu vlast imali i ranije, u Titovo vreme, ali su razlike među njima toliko velike – toliko velike na štetu ovog što imamo danas – da bi bilo neumesno upoređivati ih”, smatra autor “Čuda u Šarganu”, “Putujućeg pozorišta Šopalović” i drugih velikih dela naše dramske literature i poezije.

Upravo ovih dana Vučić je poredeći se s Titom presudio u svoju korist, konstatuje Simović.

“Rekao je da ‘još od Berlinskog kongresa naša zemlja nije bila uspešnija’. Neće on nadmašiti samo Tita, nego i Evropu i Ameriku. Zar on nije već izjavio da su naše bolnice, u odnosu na bolnice u Evropi i Americi, ‘kao svemirski brodovi’?

A ne treba zaboraviti da je i Toma Nikolić u svoje vreme skromno izjavio: ‘Bio sam najbolji i jedini demokratski predsednik Srbije u novijoj istoriji’. Kako god da okrenete, sve je vidljiviji njihov radikalski DNK.”

Na pitanje šta smatra najpogubnijom posledicama ove vlasti Simović kaže to “što su nam institucije Vučić i Vesić”.

“Ovih dana, Vesić nam je prosledio jednu vrlo važnu informaciju. ‘Vučić me je’ – kaže Vesić – ‘zamolio da ne menjamo ime Sarajevske ulice’. Kad smo saznali za tu božansku odluku, trebalo je da nam padne kamen sa srca. Pitate me šta je najpogubnije. Najpogubnije je to što ništa, pa ni ime jedne ulice, ne zavisi ni od istorije, ni od kulture, ni od državnih ili gradskih instritucija, ni od stručnjaka, ni od građana, nego od Vučićeve ‘molbe’ i Vesićeve ‘milosti’. Najpogubnije je to što je Vučić institucija. I što je Vesić institucija.”

Simović izražava bojazan da će epilog njihove vladavine biti nestanak Beograda.

“Ako nastave ovako kako su počeli, na ušću Save u Dunav, u senci Stefana Nemanje koji nije Stefan Nemanja, ostaće neka palanka bez prošlosti, bez istorije, bez identiteta. Abu Dabi. Kao da Beograda nikada nije ni bilo”.

(NIN)