„Јутарњи лист“: Србија се припрема за "пројекат столећа" - специјализовану тематску изложбу „ЕКСПО 2027“, која кошта као три Пељешка моста, али позадина те приче могла би бити погубна за целу државу

За нешто више од две године у српској престоници требало би да буде организован Екпо 2027, догађај који председник Србије види као круну своје владавине. Упркос називу, то није велика Светска изложба, Ekposition universelle, која је Паризу дала Ајфелов торањ, Сан Франциску Палату лепих уметности, Бриселу Атомијум, а Риму, иако неодржаваном, магични ЕУР. "Права" светска изложба организује се сваких пет година, а овогодишња ће привући 28 милиона посетилаца у Осаку у Јапану, пише Јутарњи лист.

Београд је добио „мали Експо”, специјализовану тематску изложбу која се налази између два света. Колико год се Вучић у својим помпезним и патетичним наступима трудио да Београдски експо представи као највећи догађај на планети 2027. године, реалност не потврђује ова мегаломанска лутања. О величини и значају специјализованих изложби малог Екпо-а можда најбоље говори податак да је одржан три пута у Пловдиву у Бугарској: 1981, 1985. и 1991. За разлику од стварне изложбе, која траје пола године, нема просторног ограничења, а земље учеснице могу да граде своје павиљоне. Поређења ради, овогодишњи прави Екпо у Осаки простираће се на 155 хектара, а наредни, у Ријаду у Саудијској Арабији 2030. године, чак 600, пише Јутарњи.хр.

О величини и значају специјализованих изложби малог Екпо-а можда најбоље говори податак да је одржан три пута у Пловдиву у Бугарској: 1981, 1985. и 1991. За разлику од стварне изложбе, која траје пола године, нема просторног ограничења, а земље учеснице могу да граде своје павиљоне

Специјализоване изложбе су увек тематске. Срби су планирали да Београд посвете ономе што верују да најбоље раде на свету: спорту и музици.
Београдска чаршија, локална варијанта шпице, подругљиво је назива „Експо са Алиекспреса” јер „није она права”. Право или не, окренуће велики новац: званична цена одржавања изложбе, према њеном секретаријату, износи 1,29 милијарди евра.

За ту суму могла би да се граде чак три Пељешка моста или стотинак километара аутопутева, који се убрзано граде у Србији и тамо где нема саобраћајне или економске оправданости по класичним параметрима. Али режим на тај начин покушава да створи стратешка партнерства дајући послове компанијама и земљама од којих очекује политичку подршку. Инфраструктуру у Србији граде Кинези, Азербејџанци и амерички Бехтел, исти онај који је у Санадерово време градио аутопут А1.

Милијарда и три стотине милиона планираних улагања у београдски ЕКСПО обухвата само директне трошкове. Када се томе додају они који се формално не рачунају у изложбу, али су с њом повезани, од асфалтирања постојећих градских улица и изградње нових путева, водовода и канализације, преко сређивања фасада, подстицаја за нове хотеле и куповине нових возова, аутобуса, тролејбуса, трамваја и бродова на Сави, до телекомуникационе инфраструктуре и ко зна чега све још, долази се до чак 17 милијарди евра директних и индиректних инвестиција! За поређење, планирани трошак шестомесечне светске изложбе Еxпо 2030 у Ријаду је осам милијарди.

У Вучићевој буразерској Србији уобичајено је и готово нормално да се „повећање трошкова“ и „неплански и додатни радови“ нетранспарентно и непромишљено надограђују и повећавају цене. Реконструкција железничке станице у Новом Саду, у чијем је урушавању страдало 15 људи, првобитно је била уговорена за 3,5 милиона евра, али су надлежни и сада већ бивши и оптужени министар Горан Весић рекли да је на крају исплаћено целих 15,8 милиона! Нешто више од 112 километара трансверзале која повезује два већ изграђена аутопута у правцу север-југ уговорено је (са Бехтелом) за 900 милиона, али је Србија до сада већ платила преко 1,6 милијарди евра, а радови још нису завршени.

Грађевински инжењер Данијел Дашић наводи да су реконструкцију 108 километара пруге од Новог Сада до границе са Мађарском дебело преплатили кинески извођачи. „Цена изградње потпуно нове пруге на равном терену била би четири до пет милиона по километру, а Србија је реконструкцију и модернизацију платила по десет милиона“, наводи он. Огроман део овог новца иде домаћим кооперантима, често непознатим фирмама у струци без прошлости и референци, у власништву сумњивих личности повезаних са владајућим структурама.

Оваквих примера је безброј. Грађевинари и економисти кажу да је инфлација цена уобичајена и „нормална” у Србији. Уговорени и понуђени износи се на крају удвостручују и могу нарасти до невероватних 400 одсто почетне вредности. Тако би 17 милијарди евра колико се сада наводи као укупни трошкови изложбе могло да нарасте на 35, па и 50 милијарди. Сав тај јавни новац би сигурно завршио у рукама привредника које окупља, контролише и држи Александар Вучић.

Док је безидејна опозиција, од почетка напредњачке власти 2012. године, јадиковала сопствену судбину и обећавала бољитак када дође на власт – не објашњавајући како – до тада је суверен Србије стварао и повезивао мрежу сарадника, предузећа, организација и структура. Заједнички циљ: остати на власти што дуже уз што мање контроле, како би се привилегованим учесницима обезбедила што већа зарада.

Уговорени и понуђени износи се на крају удвостручују и могу нарасти до невероватних 400 одсто почетне вредности. Тако би 17 милијарди евра колико се сада наводи као укупни трошкови изложбе могло да нарасте на 35, па и 50 милијарди. Сав тај јавни новац би сигурно завршио у рукама привредника које окупља, контролише и држи Александар Вучић

Парадигма Вучићева је „Београд на води”: рушење постојеће железничке, индустријске и стамбене инфраструктуре између Старог моста и Газеле, где су маскиране банде исељавале станаре док је полиција одбијала да интервенише, и потоња френетична градња коју су наводно финансирали нетранспарентни арапски инвеститори. Али изложба 2027. прети да засени најскупљи Буразов пројекат до сада.

За спровођење „посао века” Вучић је искористио апсолутну већину у скупштини и донео законе којима је Експо проглашен за пројекат од националног интереса. Крајем 2023. године донет је Закон о посебним поступцима за реализацију међународних специјализованих изложби, лек специалис, којим су озакоњене јавне набавке без тендера, непосредном погодбом. Многе процедуре се поједностављују или избегавају. Врхунац бахатости, који нису пољуљали ни тромесечни протести, је доношење прописа који дозвољавају коришћење објеката без употребне дозволе и техничког прегледа. И то после урушавања новосадске крошње, која се догодила управо због непоштовања прописа и процедура.

Даље, експропријација се мора извршити „по убрзаном поступку”, без могућности одлагања извршења уколико „постоји државни интерес и хитност”. А у пројекту који је осмислио сам велики владар, а спроводи га финансијски маг, министар финансија и вероватно једини човек од апсолутног Вучићевог поверења, Синиш Мали, све је хитно и све је у интересу државе.

Под окриљем „улагања у Екпо“, држава Србија ће без праве процедуре, нетранспарентно и на мучан начин уплаћивати огромне суме новца. Да би се тих 17 или 35 или 50 милијарди расподелило уском кругу Вучићевих послушних бизнисмена неопходна су два услова: да председник задржи (апсолутну) власт до 2027. године и да немири и немири у Србији не доведу до отказивања изложбе. Схватајући да догађаји на улицама то могу довести у питање, председник и његови привредници постају видно нервозни.

„За Алека [Вучића] ме везују пословни интереси, а не идеологија или љубав. Пре њега сам био мали бизнисмен и мој домет је био добар стан, добар ауто, добар летњи одмор, добра зимница и нешто уштеђевине“, дугогодишњи познаник, сувласник велике грађевинске фирме са годишњим прометом од више од десет дана, коментаришем: „Ако ми је све у плану, биће ми шанса“ да се пресели у Монако или Флориду и не да ништа не радим до краја живота, наравно да ћу бранити [режим], али ако се Екпо заврши, што се мене тиче, [Вучић] може ићи у затвор, а мени је свеједно.

Многи слични чекају знак, упутства, позив – који не долазе. Слабост, како самог Вучића, тако и читавог система, одједном је очигледна: годинама је све почивало на сили, било само претња или њена реализација. Хулигани свих врста и на свим нивоима знали су да су недодирљиви и некажњени и да су терором могли и смели да постигну шта год режим жели. Сада то очигледно више није могуће, јавност и претња будућом правдом већ су утерали страх у кости насилника, батинаша и тлачитеља. На почетку протеста природна реакција сваког елемента режимског система била је сила; три месеца касније, не само наређења, већ и извршиоци који више нису спремни да послушно примењују силу јер не знају да ли систем још може да их заштити.

Слом режима Александра Вучића у овом тренутку (још) није вероватан, упркос надама пробуђеног грађанства и снажној синергији коју генерише протестна заједница. Студенти нису понудили никакав алтернативни систем за дан после, ниједног човека који би могао да води будућу транзициону Србију без Вучића, а ни њихове најватреније присталице не би биле баш срећне да земљом одједном почну да управљају тајновити „пленуми”, скупови двадесетогодишњака који о свему расправљају и одлучују на факултетима.

Нови начин размишљања донела је и јавност коју су ученици пробудили и окупили. Неоптерећени пристрасношћу и уским интересима политичке опозиције, демонстранти су брзо и лако препознали слабе тачке режима. Експо сматрају једним од најважнијих, због кључног значаја за финансирање и подршку Вучићу и систему који га држи на власти. Испрва стидљиво, а касније све снажније и фокусираније, јављају се позиви да се изложба откаже.

Након што је проучио статут и прописе организације која контролише Екпо, а то је Буреау Интернатионал дес Екпоситионс (БИЕ), новосадски адвокат Александар Оленик наводи да постоји пет случајева у којима БИЕ може одбити домаћину одржавање изложбе. Три изгледа да описују садашњу Србију:

– грађански немири великих размера;

– корупција и лош менаџмент који би могли довести до уговарања послова са нестручним компанијама;

– сузбијање грађанских слобода, укључујући прогон новинара и активиста.

Београдом се проширила тврдња да су инспектори БИЕ дошли баш у време када је трајала целодневна студентска блокада велике Аутокомандне раскрснице. Многи су се надали да би их протести могли навести да откажу изложбу. Портпаролка државног предузећа Експо 2027 Београд демантовала је долазак било какве инспекције, наводећи да је следећа провера статуса планирана тек за далеки април.

У страху да би владина потреба да по сваку цену одржи Екпо могла да доведе до гушења протеста и игнорисања њихових захтева, пробуђени грађани почели су да позивају на укидање „генератора корупције и безакоња”. Друштвеним мрежама се шире петиције за отказивање.
БИЕ не воли отказивања. У историји малог Екпоа отказан је само онај планиран за 2023. у Буенос Ајресу, одлуком аргентинске владе, која је као разлоге навела ковид и сопствену финансијску кризу. Могућност да нема две изложбе заредом мора да унервози БИЕ и сигурно је да ће учинити све да то избегну.

Анонимни захтеви да БИА-Е не одржи Екпо 2027 могу се игнорисати, чак и када постоје десетине хиљада онлајн потписника. Али у кампању се укључио и богати ИТ стручњак и бизнисмен Ненад Милановић, оснивач и власник успешног доткома Цаке, чији је годишњи промет 85 милиона долара. Овај калифорнијски Србин од почетка подржава и финансира протесте, а пре десет дана најавио је да ће својим новцем платити све трошкове међународне тужбе против БИЕ због тога што је дозволио одржавање Београдског експоа упркос очигледним разлозима због којих ће морати да буде отказан.

Непосредно након те објаве, изведен је необично јак дводневни ДДОС напад на цаке.цом. Милановић је успео да одбрани компанију по цену од више десетина хиљада долара. Уверен да иза покушаја уништења америчке компаније стоје Вучићеви људи, он је најавио додатне политичко-правне активности против БИЕ.

Паришка организација очигледно још није под таквим притиском да би била принуђена да откаже Београд, али јој свакако није пријатно да буде у фокусу све јачег супротстављања Вучићевом омиљеном играчу. Кад-тад ће морати да се огласи, па макар то била и нејасна и нејасна ПР изјава, посебно када Милановићеви адвокати подносе тужбе пред француским судовима.

Почетак краја српске владе, која је озбиљно уздрмана тромесечним протестима, али још несрушена, могао би да буде покренут управо јавним иступом БИЕ. Сама помисао да се Екпо 2027 не одржи могла би да изазове панику у редовима Вучићеве хоботнице и да наведе њене инсајдере да је напусте или чак сруше изнутра.

У жељи за таквим исходом, Вучићеви противници настављају са протестима на које успостављени режим очигледно нема одговор. Његово уклањање са улице могло би потрајати, ако га не убрза неки спољни фактор. А најозбиљнија таква претња наступиће ускоро, за нешто више од две недеље.

Од „скромне провизије“ до државне фарме марихуане

Начини на које Вучићеви законито и нелегално зарађују и краду новац могли би да попуне уџбеник о фаворизовању, заташкавању, корупцији и организованом криминалу. Почевши од уграђивања у сваки уговор који има везе са било чим што држава (или СНС, која је практично постала држава) ради, преко измишљања потпуно непотребних послова, операција, манифестација и улагања која ће бити поверена „својима“, до бесрамне легализације класичног криминала.

Вучић није измислио државни и партијски злочин, само га је преузео и усавршио. Украдена је и за време Милошевића и Ђинђића и Коштунице и Тадића. Али док је властима „жутих“, Демократској странци, која је тај подругљиви надимак добила због партијске боје, уобичајена провизија извођачу или извођачу радова била 5 одсто, похлепни напредњаци су је одмах подигли на дупло већи проценат, а верује се да сада иде и до 15, па и 20 одсто!
Од милионских фиктивних трошкова, можда су најзанимљивији они наизглед банални: кад год неки страни званичник посети српску престоницу, чак и ако је заменик помоћника министра „традиционално пријатељске земље“ за коју је мало ко у Србији чуо, свака светиљка од аеродрома до центра града и сви већи булевари на све стране неће бити обележена заставом драге државе Србије. Те заставе морају да се купе, наравно без тендера јер је увек хитно, поставе на десетине хиљада стубова, па скину. Ко добија ове послове? Буразер компаније, наравно. Новогодишња расвета се поставља док још траје летња сезона, а често се поклапа са Ускрсом јер се плаћа по дану. Јараним. За сваки државни и црквени празник градови широм Србије организују концерте на трговима, најчешће чајанкама, за које се мора поставити велика бина, обезбедити расвета, озвучење, агрегати и тоалети. Све то, за јавни новац, раде одабрани поуздани партијски кадрови. Они ће део јавног новца вратити црним фондовима владајуће клике, а други део гарантовати за њихову неупитну лојалност.

Временом је понашање владајућих напредњака толико измакло контроли да је у предграђу Београда никнула фарма марихуане под окриљем државе! Неколико некорумпираних полицијских инспектора, након хапшења бахатог возача, претресло је његову фарму органске хране и на 12 хектара пластеника пронашло производњу марихуане, 650 кг готовог производа, оружје и лажне полицијске легитимације. Систем се одмах окомио на инспекторе који су се усудили да покваре посао очигледно под контролом властодржаца: хапшења, премештања, суспензије… Власник органске фарме марихуане пуштен је да се брани са слободе и ни данас, после више од четири године, није осуђен; штавише, тужи суд и прогања новинаре који на друштвеним мрежама пишу о случају „Јовањица”.

Српски студенти и грађани данас протестују управо против таквог система заснованог на неограниченој и некажњеној отмици, који не води рачуна о последицама по државу, друштво и људске животе.

(jutarnji.hr)